Taru Rukeci Milivojević upoznala sam kada je bila jedna od aktivistkinja koja je upozoravala na užasne radne i životne uvjete radnika iz Vijetnama u njenom rodnom Zrenjaninu. Oni su, naime, u gotovo pa robovlasničkom odnosu radili za kinesku tvrtku za proizvodnju automobilskih guma Linglong. Gotovo 750 radnika živjelo je u prljavštini, bez adekvatnih sanitarnih čvorova, spavaonica i hrane, a aktivisti su organizirali prikupljanje pomoći kako bi im barem malo olakšali situaciju.

Rukeci Milivojević kasnije je nastavila upozoravati na brojne nepravde u Srbiji, a ove godine bila je jedna od pokretačica tamošnjeg Sindikata migrantskih radnika. Jednog vrućeg dana našle smo se, svaka sa svoje strane kompjuterskog ekrana, da porazgovaramo o temama sindikalnog organiziranja, ali i o majčinstvu, aktivizmu i kako se nosi s pritiscima.

Aktivni ste oko pitanja stranih radnika, a vrlo često upozoravate i na druge probleme, kako u Zrenjaninu, tako i ostatku Srbije. Kako je počeo vaš aktivizam?

Kada čujem reč aktivizam, to mi je kao da čujem da je neko u životu izabrao hoće li biti aktivan ili pasivan subjekat, kao da je neko izabrao profesiju. I tu me nešto jako pecka – za mene je borba za sve one vrednosti u koje verujem krenula zapravo još u osnovnoj školi. Ja sam u 13. godini života izašla iz Platonove pećine (smijeh). U jednom sam trenutku počela i toga da se stidim. Kao da ustvari nešto sa mnom nije u redu jer ne mogu da razumem da se “kriva Drina” neće ispraviti.

Vrlo često imam isti osjećaj, kao da se pasivizacija zna “prodavati” pod odrastanje. Jednostavno s godinama moraš prihvatiti da su stvari takve kakve jesu…

Zato smatram da aktivizam nije profesija, to je stanje subjekta koji ustvari hoće da aktivno učestvuje u kreiranju društva. Zapravo, mi učestvujemo u promenama koje se stalno dešavaju i kada smo pasivni, kada nas politika ne zanima.

Zbog organiziranja skupa solidarnosti s migrantskim radnicima našli ste se na udaru Narodnih patrola, ekstremno desničarske i ksenofobne organizacije. Kako se inače nosite s takvim situacijama?

Lagala bih kada bih rekla da ne postoji nikakva doza straha, ali taj strah proizlazi iz toga što bukvalno znam da oni što god da urade, u ovom režimu nikad neće odgovarati za to. Osećam i hroničan bes, pre svega jer iza svega desnoga stoji zla namera. Iako često čujemo da je u pitanju neznanje, ne, mislim da se argumentima ne dobija takva bitka jer pre svega je u pitanju strah, emocija i pomenuta zla namera. Pitam se kako ljudi žive sa tolikim nepoverenjem, koliko je bola i patnje nastalo na svetu iz stava “bolje da ja njega uklonim jer ko zna šta on misli o meni”. Iz tog stava danas prebrojavamo grobove po ovim našim prćijama od država na Balkanu.

A kako se općenito nosite s tim što radite? Naime, radi se o emocionalno i fizički iscrpljujućem, terenskom poslu gdje puno putujete, pomažete radnicima?

Da, iscrpljujuće je jer nemam ni slobodne vikende. Moraš biti prilagodljiv da bi uspeo da se povežeš sa tim ljudima. To iziskuje minimum 12 sati rada dnevno i jako je iscrpljujuće, pogotovo jer imam malo dete.

Možda će zvučati sebično, ali postavljam se onako kako bih želela da se ljudi postave prema mom bratu koji radi na građevini na Malti. Međutim, s vremenom me u glavu udari realnost, a to je da ne može da se sve zasniva na entuzijazmu jedne osobe. To su romantične priče, često ih gledamo na televiziji, kako neko nije odustao od svojih snova i žrtvovao je sve da ostvari nešto. Najteže mi je prihvatiti da entuzijazam nije dovoljan i izabrati bitke. Pitanje je i materijalne prirode – do kojih granica ćeš se odricati da bi nešto funkcionisalo. Tu su onda i neke dileme šta je, a šta nije licemerno, koliko treba biti pragmatičan, preispitivanje svakog postupka, analiziranje razgovora, sopstvenih grešaka.

Kako kombinirate takav posao i majčinstvo?

U jednu ruku sam jako ponosna što sam uspela sve što sam uspela. Ali s druge strane, ne bih volela da se nastavi tako da se moj privatan život svede samo na rad, da je toliko isprepleten s poslom da nemam vikend ili dva sata sa svojim detetom.

Mogu prepoznati koliko je to zahtjevno i iscrpljujuće.

Da. Plus, to su svakodnevne moralne dileme.

U kojem smislu?

Volela bih kad bih sebi malo manje govorila što meni vredi dva-tri sata s detetom ako će to rezultirati da će neko dete, nečiji otac da bude deportovan, pa to dete neće imati šta da jede. Ako tako razmišljaš, to je recept za to da ćeš izgoreti.

Osjećate veliku odgovornost? Kako se nosite s time?

Naučila sam da brinem o sebi, da se otvorim, da se oslonim i da potražim pomoć.

I autorizacija ovog intervjua događa se između dječjih bolesti…

Koliki luksuz imamo mi koji radimo na ugovorima, autorskim, ugovorima o delu, kad se razboli dete, kad se ti razboliš? Dovijanje bi bila reč koja opisuje moj celokupan život.

Slučaj vijetnamskih radnika koji su radili u kineskoj tvornici Linglong vam je na neki način bio životna prekretnica?

To je bio presedan u mom životu. To je bilo jako medijski ispraćeno. Međutim, u tom slučaju mi se potvrdilo ono što sam i pre smatrala, a to je da nema ništa bez učešća sindikata i organizovanih radnika koji pružaju otpor. Sve drugo je prosto servisiranje određenih problema, ako, recimo, šaljemo dopise i slično.

Onda je tu bio i slučaj radnika iz Indije, iz iste tvornice, koji su se također organizirali. Što vam je on pokazao?

Oni su, ustvari, sindikalni zametak novoformiranog Sindikata migrantskih radnika Srbije. Funkcionisali su kao sindikat, ali su bili neformalni. Način na koji su se kolektivno izborili, kako su se dogovarali, donosili odluke, primer je kako treba da se sindikalno bori.

Dugo ste radili na uspostavljanju kontakata s radnicima iz raznih zemalja?

Da. Recimo, bio je taj jedan radnik koji mi je dugo govorio da je sve u redu. Ali ja sam bila uporna, svakih mesec dana, otprilike, slala bih mu poruke. Kada smo se prvi put sreli, jedva sam ga ubedila da razmenimo kontakte. Onda mi se napokon javio da kaže da su u ogromnom problemu. I tako su stvari krenule. Jednog dana u januaru, otišla sam da se nađem s njim u parku blizu njihovog smeštaja i tada sam prikupila sve ono što sam prijavila u slučaju potencijalne trgovine ljudima. Tu je cela priča počela.

Možete li reći nešto o tome čemu zapravo sindikat stranih radnika? Kada govorimo o sindikalnom organiziranju, obično se govori o tome da se strane radnike uključuje u postojeće sindikate, granske, po djelatnosti i tako dalje.

Organizovanje ima smisla raditi granski ako se uistinu organizuje radnike. A ako ih ne organizujemo, onda je to samo rasipanje resursa. Šta tačno radnici dobiju ako se pojedinačno učlane u neki od sindikata koji to dozvoljavaju, ako ti sindikati nisu kadri da ponude ni minimalno razumevanje situacije u kojoj se ti radnici nalaze, a kamoli da žele da im zaista pruže neku podršku?

Znači, postojeći sindikati ne vrše svoju funkciju sindikalnog organiziranja?

Tako je. I onda se opet sindikat svede na servisiranje stranih radnika. Po principu da upućuju dopise i opomene pred tužbu poslodavcima. Što nije nešto što ne treba da se radi. Radim i ja to, ali suština je da se napravi masovni pokret sastavljen od tih ljudi i da se stvar pomeri tako da se oni izbore za bolje uslove u bilo kom sektoru.

Institucije, pretpostavljam, “dobro” rade svoj posao?

Zabrinjavajuće je da tužilaštvo, policija i slične institucije uopšte ne reaguju kada istupamo u javnosti sa našim saznanjima, o tome kako su agencije koje dovode radnike povezane, što rade kompanije koje “unajmljuju” radnike, krijumčari koji ih vrbuju u matičnim zemljama. A najveći broj ljudi s kojima smo osnovali sindikat je izričito rekao: “Ja samo želim da radim posao normalno, da imam platu, da imam ono što je zagarantovano ugovorom i zakonom.”

Država, dakle, ne reagira na sve te primjere eksploatacije koje iznosite javno?

Država ne reaguje ni na kakve naše dopise i prijave o kršenjima radnih prava, a u najvećem broju slučajeva potpuno ignorišu izjave radnika. A kada bi se poboljšao status stranih radnika, to bi ustvari dovelo do toga da ti radnici budu zadovoljni, da ne idu nigde. I to bi direktno značilo prekid biznisa koji se zove trgovina ljudima.

Uvek mi je bilo jasno da je sindikalno organizovanje jedini put ka promeni društva. I mislim da gde god da pobegneš, imaš opciju da se boriš, pa da ti bude bolje. Ili ćeš biti rob na pet, deset, 15 godina. To vredi i za naše ljude koji su otišli u Nemačku, Austriju i Švajcarsku.

Smatrate li da sve više ljudi sindikalno organiziranje vidi kao način borbe?

Smatram da je i nevladin sektor shvatio nužnost sindikalne borbe, kao i to da servisiranje nije dovoljno. Naravno, nužno je da imamo ljude koji rade na edukaciji, zaštiti, prevenciji. Ali sindikati, izgleda, nisu shvatili da njihov posao nije da postanu servisi. Primetila sam da se u Srbiji, ali i šire na Balkanu, dešava slična ili ista stvar. Recimo, otvaraju se razni centri za pomoć migrantskim radnicima, za neki tip “servisiranja” njihovih problema. Međutim, tako se ne radi na stvaranju masovnog sindikalnog pokreta, tako se rešava individualan problem.

Dobar dio sindikata zapravo radi posao koji inače rade nevladine organizacije?

Tako je. Imamo situaciju u kojoj se sada sindikalizam na neki način pakuje u ono što je nekada radio nevladin sektor, a da se to pritom predstavlja kao nešto progresivno. Kao što sam rekla, ispada da sindikat odrađuje minimum individualnog, umesto da sindikalno organizuje ljude.

Kažu da je teško organizirati strane radnike. Kakva su u tom pogledu vaša iskustva?

Milion puta sam čula da je nemoguće organizovati strane radnike, pa oni su na sto strana, pa raspršeni, pa teškoće u komunikaciji. Milion puta sam čula i da je nemoguće organizovati ljude u privatnom sektoru, u trgovini, da je nemoguće organizovati dostavljače, fast food sektor, da je građevina nemoguća… Ispadne da je jedino moguće organizirati javni sektor, a upitno je kako i šta to uopšte znači.

Ako tako gledamo, nikog nije moguće organizirati. A to nije tačno. I talas pobune u Srbiji pokazao je da su tvrdnje o pasivnim i zastrašenim ljudima ustvari odraz strahova onih koji ih trebaju organizovati, sindikalnih lidera. Međutim, gde pravnici vode sindikate, tu borbe nema.

Kako rješavate probleme s kojima se suočavate? Od jezične barijere do pristupanja radnicima poput dostavljača, koji su često raspršeni, ne nalaze se na istom mjestu…

Jezička barijera se za početak prevazilazi savremenom tehnologijom, ali ona nije dovoljna. Nužno je da pored sebe imate osobu koja je i sama npr. dostavljač, strani radnik, a ne neko sa strane. Naravno, bitno je i imati ljude, organizatore, koji govore različite jezike.

Ključ je i u stvaranju povjerenja?

Da, u izgradnji odnosa. Gradnja poverenja znači da radnici onda dalje upućuju druge kolege na sindikat. Zapravo, ogromnu količinu vremena provodimo s tim ljudima. Tako se gradi poverenje i prepozna ko zapravo među samim radnicima ima sposobnost da povede druge. To je dug proces. Recimo, sa jednom skupinom radnika iz Egipta sarađujemo preko godinu i po dana.

U tom procesu i radnici donose neka svoja znanja?

Upravo tako. Mnogi od njih su već iskusni, jer su u svojim zemljama zapravo bili nosioci nekih ideja i znanja. Imam utisak da se strane radnike često shvata kao amorfnu masu koju ćemo mi sad uzeti i onda je oblikovati.

Kako dolazite do dostavljača? U Hrvatskoj, recimo, sindikati najteže dolaze do njih.

Onako kako i inače upoznajemo ljude. Da li je neko od nas ikad stao ispred fast fooda, naručio sendvič, pa video nekog pored i pitao ga: “Hej, da li ti je naporno? Napolju je toliko toplo, mora da ti je teško da voziš po ceo dan dostavu?” Mene moj suprug zove kraljica small talka jer u kratkom razgovoru uspem da uspostavim komunikaciju, razmenim brojeve telefona i pridobijem poverenje. To se u organizovanju zove blic metoda.

I drugdje se govori o direktnom prilaženju ljudima kako bi ih se učlanilo u sindikate. Primjerice, napišeš par osnovnih informacija na papir s pozivom u sindikat, hodaš okolo i dijeliš.

To su i kod nas pokušavali. Ali, po mom mišljenju, to neće dovesti do rezultata u smislu sindikalnog organizovanja. Direktna akcija je nešto što dolazi tek nakon pravljenja jakih struktura. Dakle, da mi sad, recimo, idemo skupljati potpise za peticiju za dostojanstven rad dostavljača, pre toga moramo da imamo jako stabilnu strukturu, ljude koji znaju šta rade, koji su pre svega zaštićeni, imaju sigurnost i koji mogu da priušte da sede po 12 sati na terenu. Da dođemo do toga, potrebno je mnogo vremena. Jako mali procenat onih koji se obrate za pomoć će se učlaniti u sindikat.

Kako to izgleda u praksi?

Neko sedi i piše, neko ima zadatak da danas okrene 20 brojeva telefona, neko da sedne u auto i da ode u drugi grad i da provede sate i sate čekajući da ovaj završi smenu s polomljenom nogom da bi mogao da ti potpiše pristupnicu. Sve to iziskuje mnogo ljudi i poverenja. Radnik mora imati poverenje da je sindikat kojem pristupa ispravan, a ne samo u tebe kao osobu. Sve to se mora postaviti tako da imamo cilj, da ljudi učestvuju u borbi. Isto je važno da radnici razumeju da mogu menjati poslodavce, jednog za drugim, misleći da će biti bolje, ali neće. Borba da se unaprede uslovi platformskih, građevinskih, hotelskih, ugostiteljskih radnika je jedini put.

Bitno je i da se stvari delegiraju, da ne ovisi o jednoj osobi?

Tako je. Jer tada ljudi prebacuju odgovornost na tebe i ne smatraju se sami odgovornima za učešće. I tada ustvari zapadaš u zamku da si ti ta osoba koja će rešavati nečije probleme. Ti si spasitelj. I onda stalno moraš da se izvlačiš iz te uloge. Moraš se nekad izuzeti, odnosno, ne može i ne sme jedna osoba da obavlja sve. Delegirati, dogovoriti se ko koga kontaktira, ko ide na koju lokaciju, ko sa kim priča, ko je sa kim dobar. Koristi se sav socijalni kapital koji imaš. Poenta je da svaki član sindikata uzme učešće, ili će stvar propasti. Zato je obrazovanje radnika važno i ujedno najteže.

Dakle, potrebno je konstantno učenje?

Da. Ustvari, iznova i iznova trebamo da učimo šta znači kolektivna borba. I čini mi se da sada i nevladin sektor, koji pruža usluge socijalne zaštite i borbe za ljudska prava, dolazi do toga da razume značaj takve borbe, a da većina sindikata zapravo i dalje ima ogromnu distancu prema svemu tome.

I za kraj, pitanje koje postavljamo svima: što vam daje nadu?

U život, nakon što te spuste u grob, ne verujem. Pa nemam izbora, osim da od ovog života napravim nešto.

razgovor vodila Matea Grgurinović