Svi smo kao bar naizgled bezbrižna deca posmatrali svet odraslih i maštali kako ćemo se jednog dana uklopiti u njega. Da li da budem doktor/ica, učitelj/ica, ili nešto treće? Razmišljajući o našim predodređenim linijama života, koliko nas je, kada smo bili mali, uspelo da pogodi put kojim ćemo dalje kročiti?

Nekima je život zamislilo da taj put bude od gvožda i da se prostire celim gradom uzduž i popreko. Žaklina Medić i Biljana Ilić su za svoj put odabrale šine, a linija života koja je uvezala njih dve jeste linija broj 14, kojom obe voze tramvaj u Beogradu. Jedna četiri, a druga preko trideset godina.

Iako je došla na poziciju tramvajdžije igrom slučaja, jer je htela da oproba kako će joj to ići, Žaklina se pronašla na tom poslu i ostala zbog ljubavi. Na prvobitno iznenađenje svoje okoline jer, kako kaže, ima sitnu građu spram velikog vozila poput tramvaja, ljubav je postajala sve veća i jača. A ista takva osećanja gajila je i Biljana, koja je vrsna vozačica tramvaja još od 1995. godine, što potvrđuje i njena karikatura radnice meseca koja visi u stanici za odmor vozača.

– Ceo život vozim tramvaj iz ljubavi. Kada posao radite dugo, ili ga radite iz ljubavi ili se trudite da naučite da ga volite. Za mene su vozovi i tramvaji bili nešto vau – pitala sam se kako neko tako mali i sićušan kao čovek može da upravlja takvim vozilom. A kada sam upoznala Žaklinu, ona me je oduševila, jer sam, kada je krenula da priča, u njoj videla sebe. Ima dosta ljudi koji vole svoj posao, ali slučajnost je da se baš ona i ja potrefimo na istom polasku, s jednakom ljubavlju – priča nam Biljana Ilić.

Te 1995. godine, kaže Biljana, sve je bilo drugačije, jednostavnije. Znao se red. Bilo je manje gužvi, poštovala su se pravila, manje vozila na ulicama. Žena u struci je već tada bilo dosta, a sada se njihov broj, prema Biljaninim rečima, gotovo može izjednačiti s brojem muškaraca.

Prema dostupnim podacima, u Javnom komunalnom preduzeću GSP “Beograd” na poslovima vozača linijskog prevoza zaposleno je preko stotinu žena, a u programu poslovanja za 2026. godinu na razni te firme predviđeno je 4324 zaposlenih muškarca i 676 žena. Iz Grada Zagreba nedavno su pak saopštili da ukupno 278 žena rade kao vozačice ili kontrolorke karata u ZET-u.

Ni Biljana ni Žaklina nisu naišle na prepreke na svom putu da postanu tramvajdžije zbog toga što nisu muškarci, a ovih dana, iako u manjem broju, možemo na ulicama da vidimo i vozačice autobusa, kao i pokoju ženu da vozi kamion. Uslovi konkursa za nove vozače su, kako su ranije naveli iz GSP-a “Beograd”, jednaki za sve, bez obzira na pol.

– Smatram da smo moje koleginice i ja itekako dobri vozači. Bude lepih komentara i pohvala. Nekada su putnici sumnjičavi prema nama, ali ih brzo razuverimo i demantujemo – kaže Žaklina uz hihot.

Sa centralizacijom koja se naizgled pogoršava svakog dana, prelaskom ogromnog broja ljudi iz sela u grad, ili iz manjih gradova u veće trbuhom za kruhom, nastaju haos i gužve. Česti sudari, neprijatnosti, nervoza nisu nepoznati pojmovi nekome ko živi u velikom gradu poput Beograda ili Zagreba. Infrastruktura grada i saobraćaja slabo može da podrži velike količine građana koji svakodnevno cirkulišu ulicama, a da sve prođe jednostavno. Špic, tj. udarni termini kada putujemo od i do posla, kao da postaju sinonimi za nerviranje.

– Kada sam počinjala da radim, putnici su ulazili u tramvaj i javljali se. Meni je bilo normalno da mi kažu: “Dobar dan, majstore!” Ili, kad stanem na stanicu, da bude kao u prodavnici: “Dobar dan”, “Dobar dan.” Mislim da se to odjednom preokrenulo. Ljudi su postali ljuti, ništa im ne valja, konstantno negoduju – kaže Biljana te dodaje da sada, kada je netko pozdravi od putnika, upamti taj dan.

Žaklina naglašava da putnika ima raznih, a kako se u jednom danu izmenjaju svakojake situacije, posebno je umeće ostati imun na negativne stvari.

– Kada je neki zastoj, gužva i ostale situacije u saobraćaju, umeju da se čuju loši komentari. Dešava se da onda o tome razmišljam ceo dan. Ali ja imam svoj privatni život i kada izađem iz tramvaja, sve to treba da ostane u tramvaju. I prosto drugačije i ne može – govori ona.

Van toga što svojim radom šalju važnu poruku o tome da nema posla koji ne bi mogle obavljati žene, odgovornost, briga i fokus su ključne stvari koje kao vozačice tramvaja drže na najvišem nivou svakog dana.

Njih dve ističu da je mnogo ljudi, pogotovo pešaka, nesvesno ozbiljnosti tramvajskog saobraćaja. Njegov zaustavni put je duži od puta drugih vozila, pa se tramvajdžija nikada ne sme opustiti niti pretpostaviti da neko gleda bolje nego on sam.

Mali znaci pažnje kao zahvalnost za bezbednost u vožnji, ili prosto kao momenti ljudskosti ono su što čini razliku između lepšeg i lošijeg dana u tramvaju.

– Jedna bakica mi je rekla da svakom tramvajdžiji ostavlja po neku bombonu ili čokoladicu, a jutros je naletela na mene, tako da su to neki neočekivani gestovi koji budu baš prijatni. Danas je, na primer, bila velika kiša. Tada se često dešava haos ili problemi sa skretnicama. Jedan dečko mi je prišao i držao kišobran dok sam pomerala skretnicu, a čak se i on ponudio da mi pomogne – navodi Žaklina neke od momenata zahvaljujući kojima se uveri da još ima ljudi spremnih da pomognu drugima.

I ne samo da majstori iza volana pamte momente koji su im ulepšali dan, već i pokoji putnik ume da iskaže svoju radost za svaku učinjenu uslugu ili momenat pažnje.

– Jedna žena je nešto zaboravila u tramvaju pa sam joj ja to sačuvala, a onda je ona posle par dana meni ostavila knjigu. Setila me se i napisala mi je i posvetu – priseća se Žaklina.

Kada smo bili mali, učili su nas bontonu, pravilima lepog ponašanja. Jer lepa reč i gvozdena vrata otvara. Pa i ona metalno-staklena od tramvaja. Žaklina kaže da joj je najlepši deo posla upravo interakcija s decom, posebno s devojčicama. Jer tramvaj, autići i vozovi odavno nisu igračke samo za dečake.

Prelaskom puta od deteta do odrasle osobe naučimo štošta. Možda promenimo mišljenje o idealnoj karijeri, naučimo da donosimo prave izbore za nas, da budemo nezavisni. Ali neki od nas tokom života izgube dečju zahvalnost i uzbuđenje za naizgled male stvari. Kao kada te neko sačeka po kiši, ili stane kada vidi da trčiš ka njemu.

Odgovornost i solidarnost vozačica tramvaja oslikane su time, a nije više ni upitno da li jake žene kao što su Biljana i Žaklina brišu sve nekada postavljene granice između onoga šta je muško, a šta žensko i akcentuju ono što je najvažnije – profesionalnost.

piše Vanja Trkulja