Разија Мујановић: Сад сам ту због нових девојчица

Нико неће претерати ако каже да на овим просторима није било боље кошаркашице од Разије Мујановић, познате и под надимком Раза. Мујановић је рођена у пролеће 1967. године у Ратковићима, малом месту између Тузле и Брчког. За легендарну кошаркашицу чули су више-мање сви, била је нерешива енигма клубова диљем света, од ње су страховале читаве репрезентације, страховале и дивиле јој се. Мујановић је била толико добра да је народ измислио једну од најпознатијих спортских анегдота ових простора, ону да јој је тренер Михајло Мики Вуковић, након што се пожалила да јој се ругају да је као мушко, река- „Само играј Разо, боли те курац!“ Више је пута у јавности оповргнула истинитост тог догађаја, али индикативно је стварање те урбане легенде, то да је Разија Мујановић била толико врхунска, толико фасцинантна да су је покушали некако декодирати у шовинистичкој анегдоти. Као жена која је доминирала, остала је чуђење у патријархалном свету.

Своју је каријеру Мујановић започела у Јединству у Тузли, тада маленој екипи која се борила да буде у Првој лиги, а касније је с њом Јединство постало европски клупски првак 1989. године. Након Јединства је играла у клубовима диљем света, у Италији, Шпанској, Мађарској, Бразилу, САД-у, Хрватској. Наступала је у најбољој женској лиги на свету, WNBA, у дресу Детроит шока, била прва европска кошаркашица која је играла у Бразилу. Играла је и у Загребу, за клуб Цроатиа с Пешченице. Иако је тад већ била у касним тридесетима, с Мујановић су девојке с Пешченице постале првакиње Хрватске лиге, допрвакиње Купа Хрватске, а у Европском купу 2005. године дошле до полуфинала. Хрватска женска кошарка тада је по први пут имала представника у првој четворци неког европског купа.

Њеним успесима није било краја ни у репрезентацији Југославије, којој је донела сребро на Олимпијским играма у Сеулу 1988. године, затим још једно сребро на Светском првенству у Куала Лумпуру 1990., а годину дана касније и на Европском првенству у Тел Авиву. Касније је с репрезентацијом Босне и Херцеговине освојила и злато на Медитеранским играма. Четири пута Мујановић је била проглашена најбољом кошаркашицом Европе, а 2017. примљена је у кошаркашки храм, ФИБА-ину кућу славних у Женеви. У Кућу славних тада је путовала сама, без потпоре локалног кошаркашког савеза, који није препознао важност тог тренутка и Разије Мујановић за Босну и Херцеговину.

Ипак, у Кућу славних није ушла погнуте главе. Стајала је усправна, насмејана, срећна јер је те године у Женеви доминирао Балкан, јер су уз њу примљени Тони Кукоч и Душан Ивковић. Мујановић није од оних који не знају колико вреде, иако ју је као жену друштво непрестано стављало на тест, терало да о себи размишља као умањеници. Уз ту мудрост о властитој вредности, Мујановић остаје једна од ретких наших спорташа и спорташица који врло јасно и у континуитету својим делима показују што је у животу важно. Унаточ небројеним титулама које је освојила, остала је топла и срдачна особа која се весели дружењима с људима, подржавању кошарке у читавој регији, помагању млађим играчицама. Скромна је на речима, али увек се радо одазове позивима медијима, па је тако и на наш позив одговорила брзо и с ентузијазмом. У Сарајеву живи у згради у којој познаје своје комшије и никада није замишљала да живи на приватном имању, одвојена од света.

Након читавог десетљећа у којем се осећала заборављеном, мало кошаркашке и космичке правде ипак ју је сустигло 2019. године, када је именована на позицију тим-менаџерке женских кошаркашких селекција БиХ. Њена биографија и без тога је већ надасве импресивна, али овај корак долази као нови велики поклон кошарци Босне и Херцеговине, у чијим се редовима напокон нашла особа која је своју функцију поштено заслужила. Резултати нису изостали – на овогодишњем Евробаскету за жене БиХ је ушла у првих пет репрезентација првенства и изборила квалификације за Светско првенство догодине у Аустралији.

Талент је десет посто

– Одрасли сте у малом селу Ратковићи, као најмлађе дете у великој породици. Како је било одрастати у Ратковићима, што памтите из детињства?

– Мени је било предивно. Највише памтим свакодневна дружења с пријатељицама и пријатељима из села. Одрасла сам с браћом и сестрама и никад нам није било досадно. И данас често дођем у Ратковиће да напуним батерије, посебно пред неке велике изазове.

– Због кошарке сте већ у осмом разреду основне школе отишли од куће, из Ратковића у Тузлу, у тада далек и непознат вам свет. Свакако нетипичан корак, поготово за једну девојчицу. Колико је другачији био живот у Тузли, који су вам били највећи изазови тада?

– За мене је то био неки потпуно нови свет. Срећа да је мој отац имао разумевања и да је дао одобрење да се преселим у Тузлу још као девојчица, што стварно није било уобичајено за женску децу у то време. Мој тренер Мики Вуковић је био уз мене и учинио све да се осећам што угодније у Тузли. Захвална сам му и њему дугујем за све своје успехе.

– У разговорима често говорите да вам је он био и врсни педагог, увек питао какве су оцене у школи и размишљао о карактерима играчица. Које су вам лекције од њега остале за живот?

– Остало ми је оно – никад немој да одустанеш и ти то можеш, шта год да је у питању. Тиме сам се водила и док сам по стоти пут шутирала с истог места према кошу, а и кроз живот уопштено. Он ме убедио да ћу бити најбоља у Европи, а ја му то с тринаест година нисам веровала. Али био је у праву, као и увек.

– Кад сте дошли у Јединство, клуб је тек био ушао у Прву лигу. Из године у годину сте напредовали, и клуб, и ви као играчица. Постале сте првакиње Југославије, а онда и 1989. оно што је мало ко могао замислити – европске првакиње. Како су изгледале те године у Јединству, што је било пресудно за успех?

– За успех су биле пресудне визија коју је имао покојни Мики Вуковић и ми, девојке жељне доказивања и победа. Јако смо много тренирале и можда тај недостатак талента и искуства надокнађивале великом борбом и жељом. Мишљења сам да је у професионалном спорту десет посто таленат, а осталих 90 посто су рад и одрицање. То увек понављам младим кошаркашицама. Знам толико талентованих кошаркашица које нису направиле озбиљне каријере јер нису довољно радиле. Зато рад, рад и само рад, резултат онда неће изостати. Тако се Јединство попело на кров Европе.

– Познато је и вечно ривалство Јединства и Жељезничара. Ви сте и рекордан број кошева у животу убацили у једној утакмици против Жеље, 55. Каква је била атмосфера у Тузли кад сте играле, на које је начине град живио за женску кошарку?

– Мејдан, наша дворана, увек је био пун и увек се тражило место више. То се не заборавља. Жао ми је што више нема таквог амбијента када је клупска кошарка у питању у Босни и Херцеговини. У посљедње време када игра репрезентација имам тај утисак који сам тада имала у Тузли. Има нека хемија између публике и екипе.

– На једном јуниорском првенству 1982. приметио вас је селектор југославенске репрезентације Милан Васојевић и позвао у кадетску репрезентацију Југославије. На крају сте с репрезентацијом 1988. освојили сребрну медаљу на Олимпијским играма, 1990. дошле сте до другог места на светском првенству, годину послије и на европском. Велики су то успеси. Има ли нешто за чиме жалите, нешто што је остало неостварено у репрезентацији?

– Фали ми то злато. Жао ми је што неко од тих финала на светском и европском првенству нисмо крунисале победом. Да смо 1992. године отишле на Олимпијске игре у Барселони, сигурна сам да нам нико не би могао ништа. Биле смо сазреле као кошаркашице, али, ето, због дешавања у региону на крају нисмо имале ту прилику.

Волим шетати Загребом

– Четири пута сте проглашени најбољом кошаркашицом Европе. Играли сте и у клубовима диљем света. Били сте прва европска кошаркашица у Бразилу, играли сте у малом граду Цампина покрај Сао Паула. Радо причате како вам је тамо било посебно лепо. Чиме вас је Бразил освојио?

– Освојио ме тиме што су људи опуштени. Менталитет је доста сличан нашем на Балкану. Осећала сам се као код куће и уживала углед као кошаркашица. Бразил је земља у којој би могла да живим.

– Играли сте и у Загребу, у клубу Цроатиа, као једна од „девојака с Пешченице“. Каква је била загребачка публика, по чему памтите ту 2004./2005. годину?

– Ми смо Загреб учиниле кошаркашким центром у региону. Феноменално ми је било, стекла сам много пријатеља. Направиле смо одличне резултате и исписале историју женске кошарке у Хрватској. Драго ми је што и данас када шетам Загребом свако мало станем с неким да се поздравим и присетим неких старих анегдота. Тих је анегдота стварно много, а посебно ми је остало у сећању дружење с председником Стјепаном Месићем. Видела сам га опет пре две године у Сарајеву и заиста ме одушевило колико је човек једноставан. Такођер се сећам кад сам објашњавала пријатељима да је бурек с месом, и да не може бити са сиром или кромпиром, то у Босни зовемо сирница и кромпируша. Углавном ме смех и супер емоције вежу за Загреб, ја сам ту увек додавала мало босанског хумора.

– У мировину сте отишли тек у 42. години живота, што је за спорташе и спорташице доста касно. Зашто мировина тек тада? Како је изгледала та последња сезона?

– Када волите нешто, тешко се од тога одвојити. Тако је и у мом случају с кошарком. Последње утакмице своје каријере одиграла сам у Дубровнику. И када сам осетила да заиста нисам више на нивоу на којем сам навикла да будем, рекла сам доста је, време је за млађе.

– Мали је број кошаркашица успео ући у ФИБА-ину Кућу славних. Ви сте једна од њих, и уз Мирзу Делибашића једина представница из Босне и Херцеговине. Примљени сте 2017. године, а на службену церемонију није вас пратио нико из Кошаркашког савеза БиХ, унаточ томе што су добили позивницу. Како вам је било у Кућу славних ићи сама?

– У том тренутку су у Кошаркашком савезу Босне и Херцеговине били људи који нису из света кошарке и који нису знали колико тај пријем значи за кошарку у БиХ. Наравно да ми није било свеједно, али то на крају говори о тим људима, а не о мени. Ја сам на најбољи начин представљала БиХ, као и увек. Данас су у Савезу људи из света кошарке који су стварно оставили трага, тако да заједно исписујемо неке нове и лепше странице кошарке.

– Колико је мања зарада у женској кошарци? Јесте ли унаточ свим медаљама, освојеним првенствима и титулама најбоље кошаркашице имали економских тешкоћа у каријери?

– Зарада је доста мања него у мушкој кошарци. Играла сам на високом нивоу и срећом имала добре уговоре. Али сигурно то није равноправно. Жене у спорту нису плаћене довољно, стојим иза тога.

Тим смо гладан успеха

– Прије садашњег ангажмана у савезу и репрезентацији, били сте на бироу читаву деценију. Често сте коментарисали како су вас сви заборавили. Како је на крају дошло до преокрета и понуде за тренутни ангажман у Савезу?

– У Савез су ушли Мирза Телетовић, Амер Чолан, Самир Авдић… Људи који имају каријере и знање. Договорили смо се за пет минута. Ту сам због девојчица које желе да направе нешто у својим каријерама и које желе да представљају Босну и Херцеговину. Направили смо систем и идемо корак по корак. Мислим да смо на добром путу.

– Често сте коментарисали како велик део успеха женске кошаркашке репрезентације Србије свакако лежи у томе да су у српском кошаркашком савезу углавном бивше играчице и како је то смер којим се БиХ треба водити. Да сте били у праву, види се јасно у најновијем успеху БиХ репрезентације након вашег доласка – уласку у пет најбољих на Евробаскету и одласку на квалификације за Светско првенство. Што и како покушавате пренети играчицама као менаџерка женских селекција?

– Имам искуство играња на великим такмичењима и осећај да сам рођена да побјеђујем. Наше девојке су јако талентоване, али им је фалило искуства и самопоуздања. Имам формулу како да верују да свакога могу победити. Али, ако вам је кажем, нећу више бити интересантна у свету кошарке (смех). Ми смо сад тим гладан успеха. Радићемо више од других да би били бољи од других. Још да држава стане иза нас… Све би било лакше.

– Ваша игра памтиће се и по томе да никад нисте инсистирали да само ви дајете кошеве, него сте радо и асистирали. Та квалитета асистенције види се и у вашој активности за кошарку у регији и спремности да увек поделите знање с млађим генерацијама и одазовете се позивима медија. Зашто вам је то важно?

– Кошарка је тимски спорт. Немам ништа од тога ако постигнем 30 поена, а моја екипа изгуби. Желим и да мој тим игра за победу, а не да истакне појединца. То сте могли видети на Евробаскету, у свакој утакмици би се истакла нека друга девојка, а то је противницима највећи проблем. Не могу се фокусирати само на једну. Да, промоција кошарке ми је јако битна. Волонтерски радим доста, посећујем школе и клубове широм регије, нисам фокусирана само на Босну и Херцеговину. Недавно сам тако била у Славонском Броду. Кошарка је љубав која нема границе.

– У наступу сте увек директни и искрени, чини се да ни себи ни другима не остајете дужни. Јесте ли због тога одударали од овог друштва, је ли вас коштало?

– Коштало јесте, али сам мирно спавала.

– Јавне личности попут вас, поготово кад су у питању жене, у медијима се често пита о породици и романтичним везама. Иза себе имате два брака, али причајмо радије о важности пријатељства у вашем животу, јер је то нешто што и сами истичете. Имате много пријатеља, нисте од оних који тврде да у животу можеш имати само једног или два добра. Како вас пријатељства држе у животу?

– Ја сам богата жена баш зато што у јако много градова на свету имам пријатеље. Заиста свугде, од Шпаније, Италије, Бразила, Америке… О региону да не причам. За време короне сам и освежила неке контакте, што ми је драго, имала сам више времена. Доста пријатеља сам стекла управо кроз кошарку. Зато и позивам младе да се баве кошарком, упознат ће супер људе, путовати и живети здраво.

– Споменули сте здравље. Пре скоро десет година прошли сте и тешку борбу с карциномом дојке. Како сте прегрмели тај период, имате ли речи охрабрења другима који се боре с тешким болестима?

– Контролишите се и никад не одустајте. То се свакоме може десити. И кошаркашици, и докторици, и директорици, и кухарици… Није срамота. Ставите себе на прво место. Ја сам ваша подршка!

– Доживели сте пуно тога у ове 54 године. Што вам даје наду?

– Девојчице које с осмехом долазе на окупљања и које су пуне живота.

РАЗГОВАРАЛА: Ивана Перић, Нада