Биста за Љубицу

Партизанка, студентица, народна хериона, Личанка. Све то је била, а сасвим сигурно још много тога је могла бити Љубица Геровац из Језерана, да њен живот није 1942. трагично окончан у 22. години у борби с усташама. Име Љубица Геровац било је посађено у називима улица, школа, вртића и културно-уметничких друштава широм Хрватске. Ратница и свестрана студентица доживела је другу смрт почетком 1990-их када су јој име избрисали, а бисте с њеним ликом обезглавили. Примерице, статуа у загребачком Цветном насељу, рад кипара Ивана Саболића, напросто је нестала пре 30-ак година. Улица Љубице Геровац на истом месту постала је Одранска, а некадашња месна заједница названа по њеном имену данас се зове Месни одбор Савски кути. Исту судбину доживеле су све њене славне другарице, као и антифашисти српског порекла чија су имена преко ноћи престала бити саставни део уличне ономастике и колективног идентитета.

У октобру ове године, у Месном одбору који је некад носио Љубичино име, покренута је охрабрујућа иницијатива. Председница Татјана Гргас говори да је намера и задатак њеног МО-а вратити бисту Љубице Геровац на место где је некад била.

– На седници смо донели закључак о враћању уклоњене бисте, на постоље које је и даље тамо, уз сам улаз у Студентски дом „Цветно насеље“. Тражили смо да се утврди локација бисте, односно је ли она негде прописно похрањена. Уколико нема могућности проналаска бисте или оригиналног калупа, наша идеја је да предложимо расписивање конкурса за израду бисте или неког идејног решења за студенте Академије ликовних уметности. То је засад обустављено јер нема никакве јавне набаве. Предложили смо да месна самоуправа провери податке с Градском управом, али у одговору је наведено да они ништа не знају – открила је Гргас почетне кораке.

Додаје да је њој добро познато ко је била Љубица Геровац, но да млађи људи нису упућени. Зато није лоше присетити се. Рођена 1919. подно Велике Капеле, као најстарија од шесторо деце тежака Анке и Миле Геровца, Љубица је своје образовање започела са шест година. Већ у другом разреду Трговачке академије у Загребу добија прву награду за тему „Криза капитализма“, која је износила 300 тадашњих динара. За толику своту могла се купити крава, пише њена најмлађа сестра Вера Геровац-Блажевић у монографији „Народни херој Љубица Геровац“ из 1983. У средњој школи почиње њен политички, револуционарни рад и опширно усвајање марксистичке литературе. Први случај политичке репресије Љубица је доживела врло рано, с непуних 16 година. Године 1935. жандари су упали у кућу Героваца и пронашли „забрањену литературу“ у њеним личним стварима. Био је то почетак прогонства који није престао до њене смрти.

Загребачка полиција је била обавештена о њеном притвору, па је одмах забранила Љубици право уписа трећег разреда у Загребу. Школовање је наставила у Бањој Луци, а у хрватски главни град се вратила 1938. када је уписала Економско-комерцијалну високу школу, данашњи Економски факултет. У том периоду интензивно се бавила партијским радом те се запослила у редакцији листа Сељачка мисао. Доступни подаци говоре да се посебно зближила с главним уредником Мартином Франекићем, робијашем и комунистом из Славоније. Иначе, Франекић почива у некој од велебитских јама. Усташе су га депортовали из Лепоглаве у логор Јадовно у лето 1941.

Прољеће те злогласне године Љубица дочекује у Лици. Усташки режим преузео је од бившег све што је имало везе с комунистима. Свирепи лички усташе, исти они који су организирали масовна крвопролића по српским селима, у госпићком затвору и у Јадовну, одмах су кренули у лов на Љубицу. Њена кућа им је стално била на мети, па се убрзо морала преселити дубоко у шуму. Ишчитавајући њену биографију и писма која је размењивала с родитељима пре рата, приметна је снажна породична повезаност, приврженост идеји антифашизма и презир владајуће класе.

„Знају добро господа колико је штете по њих да сељак нешто зна, да је он образован! Због тога и настоје да деца сиромашних сељака и радника остану без свести и знања. Они су лицемерни, учиниће нешто само мало да би тиме много свога зла прикрили. Они ће се направити пријатељима сиротиње, па ће помоћи једног или два човека, и одмах сутрадан трубиће њихове новине (а све су њихове) како је сиротињи добро док има оваквих људи“, писала је Љубица 1937.

Охрабривала је родитеље, трудила се у том дописивању поправити чак и њихове међусобне односе. Кудила је оца због грубог понашања према мајци и браћи. Посебно је дирљиво и моћно како је Љубица комуницирала зрело и равноправно с родитељима, пре свега с оцем, критикујући њихово понашање, преносећи им политичке идеје и поруке да ће, примерице, од прве плате одвојити новац за очеву пушку. Браћи и сестрама је поручивала да се играју, бацају на карте, али и да прочитају штогод.

Стога не треба чудити што је Љубица била предводница оружаног отпора, а остали укућани су у то такође били укључени. Браћа Владо и Јосо били су јој главни обавештајци. Јосо је у борби остао без десне руке, Владо је погинуо у 16. години живота, а оца Милу убили су сакривени усташе у лето 1946. Анкица је цели рат провела у Дванаестој славонској бригади, касне је постала официр ОЗНЕ. Мајка Анка била је председница личког АФЖ-а.

Љубичина Брињска чета је ојачала у првих неколико месеци рата. Брињски котар је крајем 1941. имао 76 СКОЈ-еваца, а Брињска чета још 13. Од укупног броја у СКОЈ-у је била 41 омладинка. „Љубица је стекла глас народног јунака чудесних способности. Причало се да има оклоп од челика. То је био народ по селима који ју је волео и чувао“, пише сестра Вера.

„Треба разбити код народа уверење да пред Талијанима не треба бежати, да они никоме ништа неће учинити“, говорила је Љубица на редовним састанцима у Водотечу. „Народу, а посебно омладини, мора бити јасно ко је окупатор и што хоће. Робови нећемо бити“, додала је. О попису Срба у НДХ и покрштавању је казала: „То је највећа обмана коју оружјем треба разбити. Јединство народа нам је најважније и тај задатак стално морамо имати на уму.“ Друговима је говорила о формирању војничких јединица, о руковању оружјем, а све то је подупирала теоријом, наглашавајући да се мора познавати историја КПЈ.

Умрла је трагичном смрћу у борби с усташама 16. априла 1942. у засеоку Хољевци у Језеранима. Неколико метака испалила је према својим противницама, а онај задњи сачувала је за себе, одлучна да не падне у руке усташа који су је хтели живу. Достојанствено је сахрањена у Језеранима тек 1947. заједно с оцем и братом. У чланку о њеној погибији, у листу Жене у борби, наводи се да је Љубица била „диван пример женске борбености и свести“.

Сестра Анкица задњи пут је видела Љубицу крајем 1941. Носила јој је очево писмо у добро скривени штаб у Тужевићу. „Отпратила ме до Водотеча. Изљубиле смо се, крај нашег сусрета стезао ме у грлу. Загазила сам полуципелама у меку површину снега. Сваких неколико корака окретала сам се да је поново видим. Одлазила сам и плакала, а она је стајала на истом месту и суздржано ми махала. У белом џемперу и белој јањећој шубари у белини снега по којем нико није газио, чинила ми се као привиђење. Белину је само ломио чуперак њене косе и тамна сукња. Кад сам већ била око пола километра далеко, на снегу је била само једна тачкица. Белог џемпера и шубаре више није било… Што ли је она тада осећала? Никада се више нисмо виделе. Али сваког снега мислим да ће се однекуд вратити у белом џемперу и белој јањећој шубари испод које вири тамна коврча косе.“

Улица Љубице Геровац постоји још само на две локације, и то изван Хрватске. Једна се налази у Бањој Луци и води на Партизанско гробље. Бачки Брестовац, мало место у општини Оџаци у Војводини, када се гледа на Гугл мапи изгледа бајковито. Поред Лењинове и Титове, ту су и улице с именима Љубице Геровац, Срђана Узелца, Ивице Ловинчића, Раде Кончара и Пере Грубора. Ствар је у томе да је ово месташце насељено Личанима из брињског и кореничког краја.

Неколико стотина километара даље ситуација је скроз супротна. Пре четири године из спомен-парка у Водотечу украдене су бисте Љубице Геровац, Срђана Узелца и Ивице Ловинчића. Сазнајемо да оне никад нису враћене те да надлежне службе парк нису покосиле и очистиле две године. А саговорник из Језерана казао је да је споменик Љубици Геровац „одселио“.

– Где? – питали смо.

– А што знам – чуло се с друге стране.

 

ПИШЕ: Ања Кожул, Нада