Бранитељ истине

Нечасна времена не подносе часне појединце, па се генерала Адемија планирало уништити. Тко? Држава, поетски Домовина, за коју се борио и њезини самопрозвани патриоти

Милош Црњански коштао ме је јединице у четвртом разреду средње школе. Читала сам његов ‘Дневник о Чарнојевићу’ умјесто задане лектире и одбрусила професорици хрватскосрпског језика да ћу читати оно што ми се чита, а не оно што морам, забога, у завршној сам години школовања. О роману прије читања нисам знала ништа, привукла ме је ријеч дневник. Много година касније, некако у вријеме санадеризма, јавио ми се њезин син, знанственик и повратник из Америке, у жељи да се напокон видимо. Прву половицу 90-их провео је у Загребу, а онда одлази у Америку унапређивати њихову знаност. Запело је на политици: иако сам ја њему могла готово дневнички свједочити о ратним збивањима у Винковцима, Славонији, Хрватској и шире јер сам била на лицу мјеста, он је мени из загребачко-америчке перспективе тумачио о хуманитарном и витешком карактеру хрватске политике, какви су Бошњаци а какви Срби, о томе да се требам запослити у нормалној школи и тако редом. Културно изручен родитељичином органу, покупио се и нестао у беспућима хрватске знаности.
Никада се више нисмо чули.

Дуго топло љето – вријеме када се намирују дугови према непрочитаним књигама што стрпљиво чекају свој ред. Иако је у чекаоници и непрочитани свежањ свјежих наслова, враћам се неким својим миљеницама с такозваних маргина литерарног жанра – дневничкој прози, аутобиографским записима и мемоарима. Интерес према овој врсти књижевног свједочења себе и свијета никнуо је у ђетињству, као и све друго уосталом. Сазријевањем се то занимање за литерарни документаризам интензивирало – највише захваљујући рату, треба ли рећи, који је прије 30 година стигао и на наш праг. Аутентични колико и њихова судбина у неком механички постојећем временском одсјечку, увијек званом повијесни тренутак, храбри аутори омогућују нам да упознавањем њихове судбине откривамо истину и деконструирамо лажи, како год се оне називале: фалсификат, пропаганда, ревизија. Колико сам до сада сазнала истражујући повезаност јединке и повијести, једно сјећање саткано од искрености и истинитости може оборити сваку повијесну лаж.

Не могу стога дочекати да узмем у руке нетом објелодањену књигу генерала Рахима Адемија, дневнички структурирану, која већ у наслову апострофира свој смисао: ‘Ратни дневник – само истина’. Са свим симпатијама према г. Адемију, не сумњајући у разлоге који су га мотивирали да објави своју истину о ратним догађањима, морам безобразно констатирати да га је понајвише мотивирала лаж доброга дијела његових колега субораца, надређених му заповједника и неких политичара. Нечасна времена не подносе часне појединце, па се генерала Адемија планирало уништити. Тко? Држава, поетски Домовина, за коју се борио и њезини самопрозвани највећи патриоти. Је ли крив зато што старицама није пуцао у потиљак, није набијао на колац, није резао прсте, није распарао никоме трбух, није палио живе, непокретне људе и јадне животиње, није пљачкао туђу имовину, није се курчио да је усташа. Но све то политичко-војно-обавјештајни врх желио је натоварити баш њему. Није им успјело, али вјерујем да му је та битка за доказивање невиности била тежа од свих оних ратних.

У кутку тавана родитељске куће у Винковцима почетком љета пронашла сам свој дневник, који сам почела водити давне 1980. Моја ђевојчица почела је водити дневник у истој доби кад и ја, што ме је понукало да потражим свој први запис о себи. У години Маршалове смрти, након што сам написала двије пјесме на захтјев свога учитеља Које – од којих је једна изабрана и послана у Кућу цвијећа у Београду, књижевност ме почела јако занимати. У руке ми је доспио ‘Дневник Анне Франк’. И сама сам пожељела писати властити дневник. Нисам тада знала ништа о појму Схое нити о размјерима катастрофе у чијем је средишту била ђевојчица Анна, само сам пожељела писати о свом животу попут ње – рјечито, елегантно, прецизно. Свиђало ми се како пише о ђевојачким сновима и жељама, дечкима, обитељи. Из Анниних биљежака повремено је избијала меланколија, коју тада нисам знала дефинирати, али сам је осјећала, и страховита самоћа. У тим сам емоцијама пронашла себе. А онда ми је пријатељ који је љети долазио код баке у Винкуљу испричао што се заправо догодило и избрисало живот Анне и милијуна њезиних сународњака. Био је старији од мене, и слушала сам га пажљиво питајући се откуд му сви ти детаљи, не само о Анни, него о цијелом једном народу којем је тадашњи историјски тренутак у свемирској вјечности пријетио нестанком. Његова ризница знања била је бака Жидовка, која није вјеровала повијести; знала је да се истина мање прешућује, фарба, ломи, искривљује, фабрицира и умнажа него неистина. Рекла му је: ‘Била сам на лицу мјеста.’ То је потврђивао шестерознаменкасти број на њезиној руци.

Хуманитарна и витешка политика хрватске државе нагнала ме је да ујесен 1991. поново почнем биљежити. Овога пута процес је био двострук: истовремено сам уписивала тешке и ризичне тренутке балансирања између живота и могуће смрти и читала како су други преживљавали. Када ми је осјечки пријатељ Ненад Ризвановић у једном налету из Загреба донио три књиге сарајевских писаца, услијед читања једне од њих ми је позлило. Била је то збирка прича ‘Прогнани град’ Ирфана Хорозовића. Сваки наш град захваћен ратним страхотама у неком је часу постао прогнан јер је изгубио своје грађане у процесу чишћења. Схватила сам то лично – отада дистанца између мога родног града и мене. Друга је била ‘Сарајево блуес’ Семездина Мехмединовића, до данас ми најдража књига ратних записа, и трећа ‘Смрт је мајстор из Србије’ Марка Вешовића.

Касније сам прочитала ‘Пале 5. ИВ. — 15. ВИИ. 1992.’ Младена Вуксановића. Заточеник у родним Палама, Младен је одбио радити за телевизију Радована Караџића, тражећи начине како да се он и супруга докопају Сарајева. Врстан сниматељ, умро је у статусу избјегле особе 1999. на Цресу гђе је радио као ноћни чувар, ето. Пале, неђеља, 28. ВИ. 1992.: ‘Сачувати прво чист образ, па онда главу, кажем себи. Покушавам из Београда и Титограда добити лијек за тешко болесног сина нашег комшије Миралема. Сироти човјек. У кући му је нервно обољели син, а кад изађе напоље, види нервно обољеле и излуђеле комшије. Данас поново бомбардовање цијелог града. Око десет на гробљу поново осјећам поглед двојице брадоња с машинкама. Могу ме само укинути као људско биће и ништа више. Послије подне дуго на телефон разговарам са сином у Сарајеву. Поносан је на мене и ја на њега. Моји пријатељи брину за њега. Каже ми да је у српском дневнику видио свог професора Радоја како са Требевића гранатира град. Професор који убија ђаке. Све вриједности су срушене (…)’

А прије точно једнога стољећа Марина Ивановна Цветајева у свом је дневнику вођеном у Москви у зиму 1919./20. убиљежила: ‘Кад би сада у Русији постојао прави посматрач и мислилац, који би могао да напише праву књигу о глади: човек који хоће да једе – човек који хоће да пуши – човек коме је хладно – о човеку који има и који не даје, о човеку који нема и који даје, о негдашњим дарежљивим – шкртим, о ранијим тврдицама-дарежљивцима, и најзад о мени: песнику и жени, усамљеној, усамљеној, усамљеној – као храст, као вук – као Бог – усред свакаквих куга московских 19-е године. Написала бих – да није романтичарске уврнутости у мени – да није моје кратковидности – и читаве моје особености, што ми понекад смета да видим ствари онакве какве су.’

пише Мира Бићанић