Црни орлови

Бели дрес с црним орлом препознатљив је знак немачке фудбалске репрезентације. Први пут га је 1974. носио један црни играч, Ервин Костеде. Његову причу, скупа с онима тринаест других црних фудбалера и фудбалерки који су играли за Немачку, доноси документарни филм „Црни Орлови“ (2021.) редитеља Андреаса Кригера. У филму Костеде прича како се није уклапао у „Персил-белу“ немачку репрезентацију. Знао се пре утакмица сапунати сатима, терао властиту кожу да се љушти у нади да ће постати беља. За репрезентацију је на крају наступао свега три пута, притисак је био превелик.

Деценија пре него је Костеде заиграо за репрезентацију, у Хамбург је у лето 1963. стигао 21-годишњи Гy Аколатсе. Као играч је дошао из западноафричке државе Того (иначе површином од свих земаља света најсличније Хрватској), на наговор Ота Вестпала, који је тада био тренер тогоанске репрезентације. Вестпал му је рекао да га жели као своју десетку у Ст. Паулију, клубу у којем је тада преузео тренерску палицу. Како је касније у животу причао, Аколатсе о Немачкој није знао ништа, али је хтео играти фудбал на већој разини. Као дете је научио играти користећи уместо лопте наранџе, а посебно је уживао у наступима за тогоанску репрезентацију, за коју је заиграо са седамнаест година. Доласком у Ст. Паули постао је први црни професионални фудбалаер у Немачкој.

Новине Билд његов су долазак најавиле описавши га као „црног као ноћ, брзог попут антилопе и јаког попут слона“. У неким кафићима и ресторанима у Хамбургу нису му дали да уђе и у њима борави, људи су га на улици упадљиво проматрали и често добацивали „види црнога“. Медији му нису знали изговарати презиме, па су га прозвали „еукалиптус“. Навијачи Ст. Паулија, данас међу најпознатијим левичарима фудбала, 1960-их нису били тако напредни, па је Аколтасе од њих добио добру порцију мајмунско-бананских увреда, поготово када је лошије играо.

У Хамбургу је, као легенда ХСВ-а, градског ривала Ст. Паулија, нешто касније од Аколтасеа играо Џими Хартвиг, дете мајке Немице и оца Сенегалца. „Био сам један од најбољих везњака у Европи и нисам играо за репрезентацију. Сад вас питам: О чему се ту ради? Јесам ли требао офарбати косу? Ставити леће у боји?“, пита се у филму „Црни орлови“ Хартвиг, који је за немачку репрезентацију наступио само два пута. Тих 1980-их играчке је дане славе проживљавао и Антони Бафе, који је срце остављао на терену у Келну и Дизелдорфу. Па ипак, не памти данас само сретне дане, него и то колико му је пута читав стадион скандирао да је „црнчуга“.

Бивша бундеслигашица Сарy Ривес у филму најбоље објашњава колико су таква искуства заморна, колики су труд и снага морали постојати да би се играло и паралелно носило с таквим теретом. Показују то и архивске снимке које прате изјаве фудбалера и фудбалерки, у којима видимо беле немачке мајке које новинари мртви озбиљни питају јесу ли размишљале о томе да дају своју црну децу на посвајање.

Видимо то и у изразу лица Гералда Асамоаха, који је био део немачке репрезентације која је веселила нацију 2002. и 2006. године. Два месеца након освајања бронзе 2006., Асамоаха је читав стадион на утакмици Купа изрешетао рафалом расистичких увреда. „Никад нисам осетио толико мржње. Мислио сам да сам напокон прихваћен. Је ли све заборављено само два месеца касније?“, казао је Асамоах. Од Г. Аколтасеа до Г. Асамоаха прошло је скоро пола века, а бол коју деле готово је идентична.

 

ПИШЕ: Ивана Перић, Нада