Данило Шербеџија: Дражен и лопта морају бити једно

09.11.2020., Zagreb - Redatelj Danilo Serbedzija. Photo: Sanjin Strukic/PIXSELL

Наравно да се пуно тога променило, јер биоскопи  су некад била места романтичних излазака, а данас су постала шопинг центри. Нема ту романтике док се провлачиш ходницима између два ката трговачког центра и улазиш у биоскоп којим се шири мирис маслаца на којем су се пекле кокице. Данас клинци иду у биоскоп где ће гледати нешто што ће изабрати на лицу места. Колика је онда шанса хрватског филма у поређењу са некаквим блокбастерима  из којих искачу као из паштете разни бетмани, спајдермени и слични? – наглас размишља филмски редитељ  Данило Шербеџија  с којим разговарамо у екстеријеру угоститељске терасе обасјане посљедњим зрацима михољског лета.

Па ипак, наш саговорник, иза којег су филмови „72 дана“, „Ослобођење Скопља“ и најновији, лањски „Tereza37“, вишеструко награђен златним пулским аренама, награђиван све више и у иностранству те кандидован као хрватски филм за америчку награду „Оскар“, припрема нови озбиљан филмски пројекат. Овај пут спортски, што нимало не чуди кад чујемо с коликим жаром Шербеџија прича о кошарци и фудбалу. Биће то филм о Дражену Петровићу. Заинтересовао га је сценарио  Ивана Турковића Крњака, али одмах одбацује могућност да то  буде још један спортски филм какав се може одгледати на телевизији обично недељом послеподне. Реч је о драми која се бави феноменом једног генија који долази из Европе и „греје“ клупу америчке момчади. Премда се сценариј ослања на кошаркашев живот, нагласак је на драми његовог неиграња, тој врсти за спортисту изразито неугодне неизвесности.

 

За мене је Дражен највећи

 

– Питање свих питања гласи: ко би требао у филму играти Дражена?

– Бавим се мисли да то буде неки натуршчик који је уједно добар кошаркаш и има смисла за глуму, пре него да то буде професионални глумац којег ћемо учити кошарци. Јер таквог глумца који игра јако добро кошарку засад не познајем, али ако постоји нека ми се јави. Верујем да бих од педесет кошаркаша могао наћи неког талентованог за глуму. Радићу с њим ако треба и две године само да га припремим за снимање. Не желим у крупним кадровима и супертоталу видети да глумац не зна играти кошарку. Дражен и лопта морају бити једно, што мора бити очито у сваком његовом покрету. Ту нема компромиса.

– А зашто баш Дражен? Што је оно што вас је ипак највише привукло његовом лику?

– Дражен је био и остао моја прва кошаркашка љубав. Рецимо то овако: у фудбалу сам жестоки хајдуковац, али у кошарци сам цибонаш. Тренирао сам кошарку, и сад хаклам двапут недељно. Сећам се великих европских утакмица у Дому спортова 1980-их, које сам гледао с покојном мајком, такођер великом цибонашицом. За мене је Дражен ипак највећи икада, и ту сам субјективан, наравно, али за мене је он већи чак и од Мајкла Џордана. Свидела ми се његова борбеност. Не волим досадне спортисте какав је  Роналдо. Меси  ми је такође досадан, а  Марадона  је бог. Због њега сам својевремено био у његовој кући у Буенос Аиресу. Одушевио сам се видевши колико је људима у главном граду Аргентине Марадона изнад Месија. Дражен је био факин. Имао је неку пргавост, видело се да му је стало. Свиђа ми се што је једини веровао да може победити Американце. На паркету не би опростио ни рођеном брату. Били смо на састанцима с његовом породицом и мајком  Бисерком; у сценарију постоје неки елементи који показују и другу страну Дражена, не нужно ону најбољу, али она је то прихватила као што се прихваћа живот са својим добрим и лошим стварима. Није имала приговора на сценариј који је прочитао и њезин нећак,  Ацин  син, јер не можеш ићи у овакав пројект а да ти га породица, у овом случају Драженова, не благослови у неку руку.

– На чему почива сценарио?

– На разговорима, документима и – фикцији. Говоримо о играном филму, та прича је фикција, као и љубавна прича. Знамо како је Дражен живео и како је умро, али филм неће бити пука фактографија, чак и, дакле, кад се ради о нечијем животу. Волим кад се у снимању оваквих филмова, у којима се ради о познатим личностима, направи одмак од пуке фактографије. У таквом случају спреман сам на пројекту радити и дужи низ година.

– Како смо већ дуго под корона рестрикцијама, колико је заправо захтевно радити у ионако танашно финансираној и специфичној домаћој филмској индустрији?

– Глупо ми је кукати, јер сви смо оштећени због короне. Ипак , филм је заиста специфичан посао. На снимању се окупи и сто људи, па под оваквим околностима и мерама стожера испада готово немогуће или чак дупло скупље снимити филм. А кад га снимиш, креће дистрибуција, при чему је опет ограничен број људи који због мера могу у биоскопе, а људи их избегавају и због страха од заразе. То додатно оштећује ионако не претерано велику гледаност нашег филма. Потом , када дође фестивалска промоција – и она се отказује. Осам година се мучим направити филм, очито према критици добар филм „Tereza37“, који је освојио бројне награде, а пола фестивала нам се откаже. Филмска индустрија је свакако једна од погођенијих у овој корона кризи.

Дете сам из мешаног брака

– Шта вас је привукло теми филма „Tereza37“ за који је сценарио написала и главну улогу тумачила Лана Барић; тој причи која преиспитује улогу жене у друштву, потиче питање родне равноправности у ситуацији устаљених наметнутих правила понашања? Колико вас је филм који сте режирали у том смислу, да тако кажемо, родно освестио?

– Надам се да јесам родно освештен и волео бих да јесам, јер то је изузето битно. Радећи филм уз Лану, задњих сам осам година пуно научио. Најбитније је послушати другога, послушати своје колегинице – ако ти кажу да имају проблем и да их нешто мучи. И покушати им помоћи, па чак ако се неко можда и не слаже с њима или не разуме о чему говоре. Апсолутно живимо у мушком свету, цела људска историја је мушка историја. Цивилизацијски смо предалеко отишли, а још увек нисмо једнаки. То показује и статистика: од плата и ризика губитка радног места за жене у случају њихове трудноће, до чуђења филмске екипе када им на сет дођу сниматељка или редитељка, а не мушки колеге. Волим мислити да смо ми филмаши освештени по томе питању, али, ето, има и ту проблема. Живимо у неједнаком свету. Погледајте само колико је пута жена председавала филмским жиријем великих фестивала од почетка до данас – реч је о занемаривом постотку жена. То је поражавајуће. Али то није само проблем нашег друштва, већ је глобални проблем.

– Може ли филм помоћи исправити ту неправду?

– Зато и радимо филмове да бисмо кроз ту нашу уметност проговорили о проблемима који нас тиште. Зато ми је било важно снимити „Terezu37“, где сам се одушевио на прво читање сценарија: одличан приступ теми, животни дијалози… Надам се да смо тим филмом отворили некоме очи.

– Чини се да у овом несталном свету филм више него икад преиспитује друштвене неправде и микродраме појединаца, што изгледа као испуњавање потпуне сврхе филмског медија. Шта кажете о томе и какви су ваши лични узори?

– Превладавају мале, рекао бих приватне теме, судбине и приче, анализе карактера. Па и „Tereza37“ се бави студијом једног женског лика. Волим такве филмове, а не велике спектакле. Руски редатељ Андреј Звјагинцев  ради чудесне филмове, одлична је и скандинавска филмографија, одушевио ме немачки филм „Тони Ердман“. Тешко је причати о редатељским узорима, боље о самим филмовима: с ових простора издвојио бих ипак  Живојина Павловића  и његов „Кад будем мртав и бео“, као и „Догађај“  Ватрослава Мимице, редитеља с којим сам се био прилично зближио. И мој укус се с временом променио, прво сам обожавао црне комедије, па сам направио филм „72 дана“. Данас ми више одговарају другачији филмови и жанрови попут споменуте „Tereze37“. Рекао бих да ми је и пољски редатељ  Крyстоф  Киесловски  један од узора, посебно емоција коју имају његови филмови. Интересантно је да смо Лана Барић и ја приликом посете Варшави отишли потражити његов гроб. Но нисмо га могли пронаћи. Тада смо се случајно зауставили покрај гроба код којег је једна старица припремала свеже цвеће. Погледамо , пише Киесловски. Испоставило се да је та жена његова сестра и да му је тај дан био рођендан. Тада смо још развијали сценарио, а Лана ми је рекла: „Прика, није то све случајно, снимићемо ми тај филм.“

– У једном интервју казали сте да су за вас битна основна људска права, а дневна политика је неважна. Противим се, да вас цитирам, свим врстама екстремизма, поготово кад задиру у људска права?

– Не пратим политику, ретко кад погледам дневник. Кућни сам тип, имам децу, ретко излазим. Умара ме дневна, и наша и светска политика. Важно ми је само да буде што мање национализма и екстремизма и да могу слободно дисати. Да се не ограничавају ни права жена, ни мањина, ни ЛГБТИ+ права. А то је и даље проблем, мада иде набоље. Сетите се првог прајда и погледајте данас, разлика је као небо и земља.

– Па ипак, видели смо недавно на примеру ишараних и претећих натписа на плакатима за кампању „Буди е-Србин“, постављенима у сусрет актуелном попису становништва, да постоје и даље ситни мали ограничавајући национализми који оптерећују ово друштво?

– Онај дан у којем се нико неће осврнути на споменуте и сличне плакате, а који неће произвести тај тип шока, моћи ћемо рећи да живимо у нормалном друштву. Сав тај наш национализам и екстремизам и даље плеше уз мелодију деведесетих.

– Да, постоје они који су били јако бучни тих деведесетих, а данас се посве другачије понашају, како сте једном такође изјавили. Имају ли ти људи данас свест о томе што су некад били? Какве ви личне успомене носите из тог времена?

– Код неких, па чак и најгорих зликовца, има нешто потиснуто у њиховој свести, као „Нисам ја ништа лоше направио“ или „То је диван породични човек“. Људи јако воле заборавити на своје грешке и грехе. Људски је грешити, не опримерујем овде грехе најгорих злочинаца, али се треба знати и испричати, као што треба знати и опростити. Покушавам све више праштати јер, иако је то често тешко, ваља се очистити од такве негативне енергије. Тих 1990-их лупали су ми по вратима, викали да ће нас клати. Дете сам из мешовитог брака, Загрепчанин који јако воли свој град и своју земљу. Не стане мој идентитет у националне ладице. Прије бих се препознао у топонимима Кеглића, Загреба, Силбе, именима места где сам највише времена провео. Као млад сам се инатио, пркосио. Крајем 1980-их за служења војног рока у Марибору изјаснио сам се као Хрват. Поручник је урлао на мене с питањем како ја Шербеџија могу бити Хрват. „У чему је проблем“, одговорио сам, „мајка ми је Хрватица, отац Србин из Хрватске, а рођен сам у Загребу.“ За време пописа становништва 1991. у општини сам се око питања националности изјаснио неопредељеним. Но онда су ми забранили такво изјашњавање, па сам казао да напишу „Еским“. Тада је човек чак подвикнуо у смислу да га не зезам, да су ратна времена, па сам казао: у реду пиши онда „Србин“. Иако се тако не осећам, али из ината. Не мислим да има нешто лоше у томе да је неко поносан Хрват или Србин, али хоћу рећи да сам као дете из мешаног брака и данас лично лишен таквог осећаја припадности.

Гитаре су моја велика љубав

– Како је било одрастати уз познатог оца Раду, великог глумца и почетком деведесетих човека који се залагао за мир? Чему вас је отац подучио и колико су ваш живот и вредности обликовале згоде и незгоде свих оних који су пријатељевали с Радом, све те приче које сте успут покупили из тих дружења?

– Подучио ме управо праштању и благости. Јер вући са собом неку горчину цели живот, зашто да у себи носим проблем онога тко је нешто скривио? На крају сви ћемо се једном наћи као осамдесетогодишњаци у неком свом собичку, онемоћали с мислима колико смо времена изгубили инатећи се и љутећи на неку особу. Не желим једнога дана мислити о свему што сам пропустио због тврдоглавости или свог поноса. Сећам се разних људи из детињства, попут покојног редитеља Жике Павловића, који је имао викендицу на Златибору и с чијом сам се децом дружио онде. Сећам се Сплита где је отац снимао и радио, и Томе Бебића  који се с њим дружио и који ме је плашио зазивајући својим храпавим гласом моје име. Одрастао сам осећајући близину глумачких величина попут  Ивице Видовића  и  Мустафе Надаревића. Можда је један од највећих разлога да никад у Загребу нисам покушао уписати Академију и тај што су људи који су седили у комисији били наши кућни пријатељи. Онда сам отишао у Америку на постдипломске студије режије код  Рајка Грлића, који је на неки начин мој филмски отац. Али лично се држим изузетно мудрог савета који је велики  Мирослав Крлежа  дао Радету: заборави сваку награду што пре. Сва та искуства обликовала су ме дефинитивно као особу.

– Тренутно сте уметнички саветник за играни филм у ХАВЦ-у. Каквим вам се чини рецентни домаћи филм, којем се често приговарало да му мањка добрих сценарија и прича?

– Има и добрих прича и добрих сценарија. Проблем су мали буџети, није исто снимати филм 50 или упола мање дана. Већином само осуђени на тридесетак дана снимања што је опет мало; осуђени смо на пуно компромиса, наши сценаристи често раде много других ствари да би преживели, док вани они добивају редовну плату за време развијања тог једног филма. Тако да, с обзиром на то колико филмова снимамо и на финансије које то прате, можемо бити поносни. С обзиром на расположив новац можемо тек око три филма одабрати, а својом квалитетом то заслужује још бар других шест сценарија. Такођер , у свету и Европи је најнормалније да аутор филма на основу ауторских права прима тантијеме, како би имао слободу стварања или писања, а не био оптерећен тиме како преживети идући дан. Не ради се ту ни о каквом намету како би неки желели приказати. Ипак , наравно да увек може и мора боље. Управо је награђена и колегиница Соња Тарокић, ту је и  Хана Јушић, иако чекамо на њихов други по реду филм. Два снимљена има једино  Сњежана Трибусон. Зринка Матијевић  је снимила други филм, али још није изашао. Имамо и других дивних колега редитеља:  Звонимира ЈурићаАнтонија НуићаОгњена СвиличићаНебојшу СлијепчевићаЗринка Огресту  и  Винка Брешана, чекамо с нестрпљењем први дугометражни играни филм  Јураја Леротића, ту је и  Игор Безиновић, не бих волео некога изоставити.

– Кажете ми да морате „покупити“ вашег средњег сина из вртића. А ваше најмлађе дете прославило је први месец живота. Како је то постати по трећи пут отац у педесетима?

– Дивно. И мој је ћаћа с 50 година попут мене добио најмлађу ћерку, па зашто бих ја био изузетак са својом Калом. Моји колеге који немало пролазе кризу средњих година купују Харлија Дејвидсона док ја купујем Пег Перего дечја колица.

– Има нека чаролије у томе, свакако. А како се развија ваша музичка каријера с бендом Грејсболс?

– То је моја највећа љубав. Обожавам филм и режију, али ништа се не може поредити с осећајем кад стојиш на бини са својим пријатељима и свираш. Заувек сам изгубио осећај треме након што сам с Радетом и Ванесом Редгрејв  деведесет и неке наступио на једном хуманитарном концерту што га је Ванеса организовала за Сарајево на препуном стадиону Сан Паоло у Напуљу. Било је то на полувремену док су играли италијански певачи против италијанских спортиста. Иако сам и члан бенда Луни Мегуми, који не свира у задње време, моја музичка каријера највише је везана уз бенд Грејсболс који постоји од 1987. године. Имаћемо идући месец концерт у загребачком клубу Бикерс. Гитаре су моја велика љубав, имам их петнаестак укупно, поготово телекастери и греч гитаре. Ми смо још 1989. снимили за Југотон први албум, али онда смо сви отишли у војску. Наша је музика, како знате, нешто другачија, варира између рокенрола и рокабилија, чак с примесама панка, па тако могу рећи и да смо, као мало ко, своједобно имали десетак самосталних концерата у загребачком Кулушићу. Пропутовали смо целу бившу државу, двапут учествовали на гитаријади у Суботици. Било смо велико демо име крајем 1980-их, што је била велика ствар јер је тадашња демо сцена била изузетно јака. А требали би ускоро снимити и наш други албум.

РАЗГОВАРА- Драган Грозданић, Нада