„Divan predlog, kao i tema o kojoj još uvek nisam govorila… Zainteresovana sam“, bila je prva Instagram poruka koju mi je Darija Vučko poslala kada smo počele da dogovaramo naš susret. Možda mi je bilo lakše da uspostavim digitalni kontakt s njom nego da se pripremim za susret uživo, jer Darija poseduje onu retku harizmu koja ispuni prostor čim se u njemu pojavi. A van mog ličnog kruga, osvojila je i publiku pred malim ekranima u seriji „Tvrđava“, u kojoj se pojavljuje u ulozi Darije Tolj.

„Tvrđava“ je igrana serija čija je radnja smeštena na prostoru Dalmacije, odnosno Knina, u turbulentne devedesete godine. Kroz intimnu ljubavnu priču prati sudbine običnih ljudi rastrzanih ratom i ličnim izborima. Naša sagovornica glavnu ulogu u „Tvrđavi“ deli sa svojim glumačkim partnerom Ognjenom Mićovićem, kojeg poznaje dugi niz godina.

Darija Vučko rođena je 1999. godine. Prve glumačke korake napravila je u školi glume „Prvi koraci“, dok je formalno obrazovanje nastavila na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde je diplomirala glumu u klasi Jasne Đuričić. Paralelno sa glumom završila je i nižu muzičku školu. Svoje prvo veliko profesionalno iskustvo pred kamerama ostvarila je upravo u seriji „Tvrđava“.

Kako je vaše odrastanje i porodično okruženje oblikovalo put ka umetnosti?

Rođena sam u Beogradu, ali sam poreklom iz Dalmacije sa tatine strane – moji su iz Slivna, pa su se spustili bliže moru, u Makarsku, gde i danas živi moj tata. Ovde sam odrasla, išla u Osnovnu školu „Josif Pančić“, što mi je posebno milo jer su tamo išle i moja mama i baka, a prabaka je čak predavala u toj školi. Kao da postoji neka porodična linija koja me veže za to mesto.

Išla sam u muzičku školu, svirala violinu, bila u baletu, kasnije u srednjoj imala dramski smer, dramaturgiju, režiju, produkciju… Ali mislim da je najvažnije bilo to što sam imala slobodu da svet istražujem svojim tempom. Najviše sam vremena provodila sa bakom, ona me je odgajila pored samohrane majke. Čitala mi je bajke, pričala priče iz svog života i iz knjiga koje je volela. Mislim da je baš tu krenula moja ljubav prema pričanju priča. Gluma je u suštini to „pričanje priča“, i to je nešto što me je prirodno povuklo.

Kako je izgledao vaš život pre nego što ste dobili ulogu u seriji „Tvrđava“, koja je premijerno počela da se emituje na Radio-televiziji Srbije polovinom novembra 2025. godine i kroz jedanaest epizoda pratila sudbine ljudi u turbulentnim devedesetim na području Knina?

To je bio baš specifičan period. Kao da sam živela negde na čardaku, ni na nebu, ni na zemlji. Postojala je ta mala Darija u meni koja je jako želela da bude glumica, ali realnost je bila drugačija. Radila sam u kafiću, snalazila sam se, borila se za egzistenciju i prvi put se stvarno suočila sa tim da sam potpuno sama u svemu tome, za razliku od perioda studija gde smo bili zaštićeni u zatvorenom krugu.

Nisam imala agenta, nisam imala nikakvo „pokriće“, nikakvu sigurnu zonu. Samo sam išla napred, korak po korak. Počeli su da se otvaraju kastinzi, manji, veći… I imala sam ih po četiri, pet, šest mesečno. Ulazila sam u uže izbore, ali se ništa nije završavalo ulogom. To ume da bude zbunjujuće, jer nekad izađeš sa kastinga sa osećajem: to je to. Nekad znaš da nije. Nekad ti nešto zazvoni. Ta intuicija uglavnom ne greši. U jednom trenutku sam počela da se pitam postoji li neki ključ, nešto što treba da uradiš da bi dobio ulogu. A onda sam shvatila da ne postoji univerzalna formula. Svaki materijal traži drugačiji pristup. Nekad treba više, nekad manje, nekad ti je lik blizak, nekad dalek. Gorila sam od želje da se bavim ovim poslom. I baš u tom stanju sam otišla na kasting za „Tvrđavu“.

Kako je onda dalje tekao proces dobijanja uloge Darije Tolj? Koliko vam je značila lična bliskost teme, s obzirom na pomenuto dalmatinsko poreklo?

Lik Darije Tolj mi je odmah bio blizak. Njeno poreklo, ta Dalmacija, to je nešto što u meni zvoni kao neka suština. Nešto što mi je blisko, a daleko. Nešto za čim sam možda nostalgična. Njena samoća, čekanje voljenog muškarca, ta tiha snaga… Sve mi je nekako odmah „kliknulo“. Poželela sam samo da se tih pet minuta na kastingu bavim tom ženom, bez razmišljanja o ishodu.

Izašla sam sa kastinga sa jakim osećajem da je to to. Bilo mi je lepo iskustvo, i zbog atmosfere, i zbog ljudi u prostoriji. Početna bliskost sa likom mi je mnogo pomogla. Nisam imala potrebu da je gradim od nule, ona je već bila tu negde u meni. I mislim da me je upravo ta unutrašnja mirnoća dovela do uloge. To prepoznavanje sa Darijom i početna bliskost sa ulogom mi je bila značajna u celom procesu.

Kako biste opisali životnu percepciju Darije Tolj? Njenu potrebu da voli, da bude voljena i da se, uprkos svemu, bori za ono što želi? Kakav je bio osećaj ući u njen emotivni svet?

Bilo mi je važno to što je scenario od početka bio očišćen od nametanja krivice i crno-belih pozicija. Nema tog momenta „on je ovakav, ona je onakva“ – svako nosi svoju priču. Već na prvom čitanju sam shvatila da je u suštini svega jedna izvorna priča o ljubavi. O dvoje ljudi koji zajedno odrastaju, sazrevaju i pokušavaju da ostanu povezani u okolnostima koje ih razdvajaju. Mene je to jezgro strašno emotivno dotaklo. Svaki put kad sam čitala scenario, prvi put, drugi, treći, na probama, na setu, sama kod kuće, ja sam plakala. Prosto me je pogađalo. Naravno, kao i svako ko tumači neku priču, imala sam i svoje lične misli o tome šta bih možda napravila drugačije, šta mi je bliže ili dalje.

Darija Tolj me je pogodila na nekom vrlo ličnom mestu. Bilo mi je nemoguće da je ne volim i da se s njom ne povežem. Njena potreba da voli, da bude voljena, njena tiha snaga i istrajnost. Sve je to za mene bilo jako ljudski.

U seriji vaš lik ima oca koji je Hrvat i koji ne prihvata najbolje njenu ljubav sa Srbinom. Koju poruku mislite da ta priča nosi generalno za mlade i one u međuetničkim brakovima danas? Možemo li na neki način poistovetiti situaciju iz 1990-ih sa sadašnjim vremenom?

Razgovor lika Darije Tolj i Cvareta, njenog oca na njenoj svadbi, posebno me je pogodio. Toliko nežnosti, ljubavi sa njene strane, potreba da je on razume, čuje i prihvati njene izbore. Vreme devedesetih je bilo posebno teško, ali suština je da treba verovati u ljubav i biti uz onog koga voliš, a to je univerzalno za svako vreme, za sve nas, uprkos svim pritiscima i izazovima.

A šta gledaoci mogu da nauče o smislu života i opstanku u teškim situacijama?

Da nijedan rat nema pravi smisao, ali da ljudi ipak pronalaze način da žive i prežive. Svako nosi svoje terete, ali ono što je ključno jeste da se pronađe razlog i smisao za dalje. Tu je i figura Darije važna. Njena snaga je ljubav za koju se bori uprkos svemu. Ona razume i prihvata stvari, u jednom trenutku možda i odabere da ne vidi ono što bi joj srušilo odnos sa Lukom, jer joj je prioritet da ostane čvrsta u svom jezgru i da zaštiti ono što je važno. Njena vera u to da je i u svetu koji se za nju ruši moguće održati brak, stvoriti porodicu, sačuvati dom i to sigurno mesto. Kao, uostalom, i njena samoća u svemu tome, koja na kraju ukazuje da smo potrebni jedni drugima i da se tu možemo sačuvati u svemu teškom što nam život donese. To sve otvara prostor da se podsetimo kako treba da čuvamo jedni druge.

Kao neko ko radi sa mladima, kako vidite njihovu reakciju na teme rata koje se provlače kroz seriju? Da li mislite da su današnji mladi u Srbiji zarobljeni prošlošću ili su ipak donekle oslobođeni od tih tema?

Radim sa decom u školi glume i primetila sam koliko su zainteresovani i emotivno povezani sa pričom. Imaju između četrnaest i osamnaest godina i jako im je značajno kada gledaju seriju, pamte replike, scene, dolaze sa utiscima i pitanjima. Jedna devojčica mi je rekla da je gledala epizode po nekoliko puta, pokušavajući da razume sukobe i rat koji se pominje, i pitala me: „Ko tu koga ne voli? Koji je to rat?“

Postoji rupa u znanju o tom periodu, kao i razumevanju istog. Jesmo generacija koja je većinski oslobođena strasti i predrasuda prošlih sukoba, ali još uvek postoji potreba da se razgovara o tome, da se razume i prihvati, prevaziđe.

Kako onda mladi u Srbiji danas posmatraju generacije koje su doživele rat 1990-ih? I koliko uopšte znaju o stvarnom uticaju tih događaja na svakodnevni život?

Rat nije jednodimenzionalan, nije banalan, nego svako ima svoju tragediju, svoju dilemu, svoj problem, pa i nedoslednosti i ljudske promene kroz vreme. On ih sve menja i deformiše. Iskreno, mnogi mladi nemaju dovoljno znanja o ratu 1990-ih, ili ga vide kroz priče roditelja i medija, ali ne kroz direktno iskustvo. Kada su gledali seriju i razgovarali o tim temama, bila sam iznenađena koliko ih je to iskreno emotivno pogodilo i počeli su da se pitaju o stvarnim događajima i njihovim posledicama. To pokazuje da, iako rat nije deo njihovog ličnog života, njegova istorijska i društvena težina i dalje utiče na sve nas i da je važno da se o tome priča otvoreno, iskreno i sa empatijom.

U pričama o ratu neretko se fokusiramo na muškarce kao ratnike, pobednike i gubitnike. Koliko je važno u serijama i medijima generalno prikazivati i žensku perspektivu?

Meni je jako važno da se vidi i ta ženska perspektiva, jer često kada se priča o ratu, priča se upravo samo o muškarcima, ko je pobedio, ko je izgubio, ko je bio na frontu… Ali žene nose čitavu drugu vrstu tereta. One moraju da čuvaju porodicu, dostojanstvo, integritet, ali i da pronalaze smisao u svemu što se dešava oko njih. Mislim da je to izuzetno važno za publiku, da vidi koliko je to tiha snaga, strpljenje, nenametljiva borba, i koliko se život i ljubav neguju čak i u najtežim okolnostima. Za mene je to jako inspirativno jer pokazuje kako ljudi generalno, a posebno žene, mogu da pronađu smisao i nadu čak i kada svet deluje haotično i nepravedno.

Šta za vas predstavlja snaga žena koje nose težinu svakodnevnog života u teškim okolnostima?

Meni je neverovatno koliko je velika žrtva koju žene podnose, čak i kada se fokus priče tradicionalno stavlja na muškarce. One nose težinu doma, ljubavi, porodice, i to je zapravo uloga koja često ostaje neprimećena. Serija „Tvrđava“ mi je probudila upravo tu perspektivu, pokazala snagu žene koja nosi život u teškim okolnostima, tiho, strpljivo, ali sa ogromnim kapacitetom da iznese sve što joj se dešava.

Ta žena, na neki način, čuva suštinu, pokazuje kako da se izdrži, kako da veruje da život može da se neguje i u najtežim situacijama. Isto tako i svi mi, kada se suočavamo sa izazovima i novim svetom, pronalazimo način da se održimo i da verujemo u ono što je važno.

Kako iskustvo odrastanja u manjim sredinama i selima može oblikovati mladog čoveka kada se suoči sa životom u velikim gradovima poput Beograda?

Za mladog čoveka iz manje sredine, dolazak u veliki i nemiran grad poput Beograda je često prelomni trenutak. Grad može da te „proguta“ svojim brzim ritmom, disciplinom i izazovima, a sve što si naučio u ruralnoj sredini više automatski ne važi. Mladi čovek želi da proživi život, ali istovremeno mora da balansira između svojih vrednosti i novih iskušenja. Mi se svi suočavamo sa iskušenjima, kontradiktornostima i promenama koje nas tjeraju da donosimo teške odluke i da artikulišemo svoje impulse. Mislim da je baš taj susret sa novim svetom, sa različitim ljudima i situacijama ono što oblikuje karakter mladih i omogućava im da izrastu u zrele, samostalne osobe.

Bez čega Darija Vučko ne može da zamisli život?

Bez muzike. Ona mi je stalno neki soundtrack života, nešto što me neguje. Volim da radim kreativne stvari rukama, telom, da budem u prirodi, da ćutim sama sa sobom. To su trenuci kad hranim dušu i vraćam se sebi.

Šta za vas znači tvrđava u privatnom životu? Da li je to simbol porodice, ljubavi, lične sigurnosti ili nečeg drugog?

Tvrđava u privatnom životu za mene simbolizuje moje mesto mira. Mesto gde sam u redu sa sobom i gde mogu da podnesem težinu života. To nije mesto bez izazova, već prostor u kojem možeš da ostaneš veran sebi, svojoj ljubavi, svojim vrednostima i svojoj porodici. Život nosi i sreću i bol, i baš u tome je njegov značaj. Svaka lična tvrđava pokazuje kako možemo da pronađemo snagu i smisao u svakodnevnim borbama.

Šta za vas znači izlazak iz zone komfora u budućnosti?

Volela bih da ne ograničavam sebe i da ostanem otvorena za sve: pozorište, film, muziku, pokret, putovanja. Volela bih da igram i uloge koje mi nisu bliske, da probam nešto naizgled daleko. Da sebi dam prostor u praznim periodima i napunim ga prirodom, morem i čitanjem umesto brigom. Da češće pobegnem iz grada.

Šta vam onda danas daje nadu?

Nada se zove moj pas, ona je zaista moja nada. A pored nje, nada mi nije egzaktan pojam, ona za mene menja oblik, ona može biti sve što nas podiže i daje smisao u svakodnevici. Nekad mi to može biti trenutak lepote u prirodi, neki oblak, more, nekad ponašanje ili uzbudljiva misao na čoveka, neka pesma. Svaki dan se pojavi nešto što može osnažiti čoveka u tom smislu, to nešto što će nas gurati kroz dan i vraćati nam nadu ili smisao.

razgovor vodila Jelena Mirić