Дора Клинџић Сунчев: систем је опако на мети похлепе

Сексизам сам доживела у Хрватској, али у Холандији је још горе. Кад се гледају статистике постотка жена у европској науци, у врху су земље Источне Европе, међу њима Хрватска.

Zagreb, 080419. Astrofizicarka i spisateljica Dora Klindzic, fotografirana na Prirodoslovno matematickom fakultetu. Foto: Boris Kovacev / CROPIX

На ноћном небу ће бити више вештачких сателита које лансирају корпорације, него правих звезда. Просечан човек ће бити опљачкан за лепоте ноћног неба. Када погледа горе неће видети звезде, него свемирско смеће.

 

Дора Клинџић је млада научница, астрофизичарка и књижевница из Славонског Брода.

Своја је истраживања радила на загребачком Руђеру, као и на опсерваторијумима у Пољској и Холандији. Тренутно је на докторским студијама између Свеучилишта у Лајдену и Свеучилишта у Делфту. Пројекат њеног тима зове се „Lunar Observatory for Unresolved Polarimetry of Earth“ (ЛОУПЕ), на српском „Опсерваторијум са Месеца за неразлучену полариметрију Земље“, што нам је спремна објаснити на начин који сви могу разумети. Када не гради инструменте за проучавање свемира, гради светове на папиру и ауторка је више научно-фантастичних кратких прича те алумна цењене америчке школе за писце Клерион Вест.

           У школи су вам математика и физика биле најтежи предмети и баш зато сте се одлучили бавити тим подручјима. Нетипична одлука, ако размотримо наратив о људима који су постали научници, поготово у природним наукама – причу о генијалцима који су одмалена показали изванредан таленат. Откуд онда ви у науци?

Физика и математика су ми били највећи изазов у школи. Није ми долазило природно, захтевало је пуно труда. Доста ме фрустрирало, али и било највеће задовољство кад бих успела савладати. Пуно људи прихвата тај наратив или јеси или ниси за нешто. Нисам си дозволила да тако размишљам. Било ми је јасно да ми треба да ме неко научи, професори, колеге, књиге. Поносна сам што сам успешно завршила студије, јер је већина људи која је студирала са мном била уверена да су рођени за математику и физику, а ја нисам делила то уверење. И данас срећем професоре који сматрају да су неки људи за науку, неки не. Ако имаш несрећу да си ти та за коју професор одлучи да наука није за тебе, то може бити погубно. И међу студентима постоје предрасуде. Имала сам колегу који ми је на првој години рекао: „Ти нећеш завршити овај факс јер не само што си жена, него си из Славонског Брода.“ Опирем се ексцепционализовању научника, томе да лаици, али и научници сами, перпетуирају наратив о посебнима, са посебним предиспозицијама да нешто науче. Идејом да су само посебни способни разумети науку удаљавамо научнике од људи и људе од научника. Тако се развијају анти-научне теорије и шире дезинформације. Људи немају поверење у науку јер виде научнике као некога ко није део људске заједнице, некакве спољашње агенте.

 

 Млади без сигурности

 

                У Загреб сте дошли из мале средине. Колико је било теже у раној фази живота доћи у дотицај са науком, с обзиром на услове школовања и живота у Славонији?

Загрепчани морају порадити на ставу о „дотепенцима“ и оној да „Загреб више није Загреб“. Кад сам уписала физику, на години нас је било око 120. Била сам једина из Брода и једна од пар људи из Славоније уопште. Кад се причало о реформи школства, професори са физике су истакнули да је велики проблем неопремљеност експерименталном опремом у сиромашнијим срединама. То се посебно види у Лици, па тако у близини Смиљана, где се родио Никола Тесла, у школама не постоји или је застарела опрема за наставу из физике. Код нас у политици влада незаинтересованост за науку, што знам јер сам служила у Савету младих бивше председнице Колинде Грабар-Китаровић. Кад су ме питали за предлог за Теслин рођендан, предложила сам да отворимо конкурс за опремање школа експерименталном опремом. На то су ми рекли: „Ми смо мислили више у стилу да се ти одеш мало фотографисати са децом у Лици.“

                Колико је присутан сексизам у науци, на којим је нивоима видљив?

Стереотип физичара као генија и мушкарца дефинитивно не помаже. И славна Вера Рубин причала је како јој је шестогодишња унука дошла један дан и рекла да жели бити медицинска сестра. Кад ју је питала зашто не докторица, унука јој је одговорила да је то само за дечаке. Чак и у породици славне научнице, друштво је у девојчицу уградило идеју да нешто није за њу. Сексизам сам искусила у Хрватској, али кад сам дошла у Холандију, схватила сам да је овде горе. Кад се гледају статистике постотка жена у науци у Европи, у врху су земље Источне Европе, међу њима Хрватска. Мислим да је то оставштина приступа образовању и раду за време Југославије, док је на Западу то каснило. Иако их нисмо сасвим искористили, нити су прилике за све биле једнаке, ипак је било могућности за жене у науци.

                Спомињали сте како постоји додатни ниво сумње у властите способности код младих на Балкану. О чему се ту ради, кад сте то приметили?

Код нас влада општи песимизам и уверење да је то што нема пуно пословних прилика и улагања одраз тога да је наше друштво уклето леношћу, културним или интелектуалним заостатком за Западом. Кад сам почела радити напољу, схватила сам да људи овде нису ништа паметнији, не раде више ни боље. Разлог зашто имају боље плате или бољи стандард у Холандији је тај што су профитирали од 500 година колонијализма, од 200 година трговине робљем. Људи овде имају више оптимизма и поверења у систем, иако постаје теже преживљавати, поготово младима. Не кажем да огорчење код нас није оправдано, али решење није емулирати Запад. На пример, један од начина на које се нас младе осиромашује јесу предаторске кирије. У Холандији се плаћа минимално 800 евра месечно за гарсоњеру. Радни уговори су краћи, пуно је неплаћених стажирања, не постоји јавно здравство, бесплатна свеучилишта, квалитетна менза, ништа од социјалистичке оставштине коју узимамо здраво за готово. Ми још увек не морамо дизати кредите за студирање или медицински трошак, али и то би се могло променити. Већ се у Загребу то осети са растом кирија. Ако будемо копирали западњачки модел предаторског рентијерског капитализма, постаће само горе.

                Како ствари функционишу у науци, колико економски модели нарушавају и ограничавају рад научника?

Неолиберални систем производње пресликава се на науку. Млади који раде већину истраживања, прави рударски посао, немају никакву сигурност. Не знаш у којој ћеш држави живети за три године, хоћеш ли икада добити трајни посао, хоћеш ли моћи плаћати високе кирије са све мањом платом итд. Ако си један од срећника, можда након четрдесете добијеш трајну позицију. Причала сам са једним професором који је у пензији и рекао ми је да је добио посао на свеучилишту чим је дипломирао – одмах је знао пензиони план, све. Рекао је и да мисли да сви великани физике, Ајнштајни и Фајмани, не би преживели систем под којим ми радимо.

 

Колонизација свемира

 

               Тренутно сте на докторату. Како преживљавате и чиме се заправо бавите?

Имам срећу да још увек имам жељу за истраживањем света и не смета ми да се сваких пар година селим. Докторска сам кандидаткиња, имам уговор на четири године и радница сам свеучилишта, што носи заштиту колективног уговора. Кроз пројекат „LOUPE“ желимо развити инструмент који се надамо послати на Месец да проматра Земљу и да нам помаже наћи егзопланете, односно друге планете који изгледају као Земља.

               Идеја би била проматрати Земљу с Месеца и онда на темељу тих опажања видети можемо ли донети закључке о другим планетама и условима за живот на њима?

Да. Моја менторка то назива космички селфи. Још нисмо способни оптичким телескопима разазнати другу планету, осим у посебним ситуацијама кад је јако повољна његова оријентација. Кад изађе идућа генерација свемирских телескопа, за неких 10-15 година, они ће имати способност одвојено видети планету и њену звезду. Тада ће нам планета изгледати као мала тачкица, један пиксел на телескопу. Питање је, кад видиш тај пиксел, постоји ли неки начин да анализираш да ли је тамо живот, постоје ли океани, облаци итд. Теоретичарски део моје групе развија ту методу – како ако проматраш ту тачкицу неколико месеци или година, из ње добити све информације о томе што се налази на планети. Да бисмо тестирали методу, тј. потврдили може ли се то уопште, прво ћемо користити Земљу као огледни примерак, јер о Земљи све знамо. Ако кренемо с тиме сад, до тренутка развијања нове генерације телескопа моћи ћемо с дозом сигурности рећи да се на некој планети препознају облици живота.

Ако гледамо унапред, подаци о условима за живот на другим планетама могли би се користити у различите сврхе. Постоје они узбуђени идејом колонизације свемира, али и они скептични, који мисле да ћемо све лоше што радимо на Земљи пресликати на друге планете. Што мислите о томе, с обзиром на то да вас инспирише истраживање свемира, али и брине уништавање Земље?

На срећу, или некима нажалост, будући да нам је најближа звезда удаљена неколико светлосних година, тај простор остаје изван дотицаја похлепних људи који желе ићи даље од Сунчевог система за ресурсе. Једном кад потврдимо да нисмо сами у свемиру, то ће бити фасцинантно, ако нађемо другу интелигентну расу, можда бисмо могли с њима ступити у контакт, што је узбудљиво. Али чак и када бисмо на другој планети пронашли само бактерију или вирус, нешто најмање, најскромније, то би вероватно било највеће откриће које је наука икад направила. Међутим, оно што мене у посљедње време брине јесте то да на нашој планети постоји толико различитих форми живота, фасцинантних бића, која изумиру сваки дан. Тражимо их на другим планетама, а овде допуштамо да умиру. С том се мисли борим и често се питам да ли је оправдано да користим своје интелектуалне способности, ресурсе и време да тражим живот на другим планетама, док се иза мојих леђа догађа изумирање живота на мојој планети.

 Дејвид Атенборо у књизи „Живот на нашој планети“ пише колики је утисак на њега оставио призор Земље током гледања првог слетања на Месец, и како га је то понукало на борбу за очување Земље. Како повезујете астрофизику и борбу за бољи живот овде?

То је и Карл Саган направио с фотографијом бледе плаве тачке. Истраживање свемира нам открива колико је тешко за људе да преживе негде другде, колико смо еволуирали за ову планету и постојимо ли у складу с условима на њој. У сваком тренутку 10 до 15 људи живи на граници између Земље и свемира. Интересантно је да је Међународна свемирска станица технички сад ближе вама, него што сам вам ја која сам у Холандији. Али чак и на тих 400 километара од површине Земље јако је тешко одржати људе на животу, то захтева пуно ресурса. Створени смо за овај свет јер смо на њему настали и не постоји планета на коју можемо отићи кад овде загусти. Ни наука ни технологија не могу смислити решење које ће нас брзо извући из кризе.

               Шта мислите о приватизацији свемирских мисија, Елону Маску, компанији „SpaceX“ и сличним потхватима?

Сунчев систем је опако на мети индустрије. Постоје планови за рударење на Месецу, где ће рударити Маск, где Џеф Безос. Све упркос законима који кажу да се свемир и Месец не сме колонизовати од стране држава, али та правила не постоје за корпорације. Присуствовала сам на конференцији Европске свемирске агенције где се расправљало о историји и садашњости истраживања свемира. По први пут у историји имамо приватне компаније које иду у свемир. Нико не зна како ће то проћи, ни агенције попут НАСА-е и ЕСА-е, јер нико није очекивао да ће појединци акумулирати толико богатства да иду у свемир. Тренутни закључак агенција је да је то релативно у реду, докле год им приватне компаније могу помоћи. Тако ће се приликом рударења Месеца вадити гориво које ће се дати НАСА-и и ЕСА-и за ракете којима ће се ићи на Марс и сл. Међутим, проблем с приватним компанијама је да раде шта желе. На пример Маск лансира огромну количину Старлинк сателита без да се консултовао или добио одобрење од астрономске заједнице. То значи да телескопи које имамо на Земљи, телескопи од стотине тона који коштају на десетке милијарди евра које плаћају порезни обвезници, неће моћи функционисати јер им Маскови сателити својим сјајем ометају мерења. Постоји телескоп назван по Вери Рубин, у који су уложене милијарде евра и запошљава хиљаде научника којима каријера зависи о том инструменту, а сад ће до 40 процената података морати одбацити зато што ће сјај Маскових сателита ометати мерења.

Притом Старлинк прима субвенције од државе.

Да, порезници субвенционишу развој те технологије и онда је он продаје натраг нама и притом омета рад астронома. Пуно фанова Елона Маска приговара у стилу – зашто би се Маску забрањивао рад? Поента нису забране, него регулација. Мени је као астрономкињи потребно ноћно небо, па можемо ли се договорити у колико сати небом неће пролазити твоји сателити. Треба рећи да је SpaceX постигао сјајне ствари, ракете које слећу и враћају се на Земљу су технолошки искорак, али то су постигли сви радници који раде за SpaceX. У овој индустрији се зна да ако одеш радити тамо мораш бити спреман да сагориш у року пар година, зауздају те, потроше и испразне. Једини разлог зашто Маск реда успехе, а НАСА не је тај што он ради за профит и не бира средства, а НАСА мора радити с пуно мањим улагањима и придржавати се барем основних радничких права. Није НАСА лошија или неспособнија, него у раду нису оријентисани на што брже и што више, већ на квалитету науке и квалитету живота научника.

 

 Уметност поништава поделе

 

Постоји и проблем са свемирским отпадом. Како ће се то решавати?

То је брзорастућа индустрија. Имам колеге који су на докторатима из те теме, јер ће у идућих 10 година то постати велики проблем. На ноћном небу ће бити видљиво више вештачких сателита, него правих звезда, због тзв. констелација сателита које лансирају корпорације. Просечан човек биће опљачкан за лепоте ноћног неба, када погледа горе неће видети звезде, него свемирско смеће. Бројни сателити судараће се и имати проблеме, рикнути од радијације и постати опасност другим сателитима и инструментима у орбити, а о некима од тих зависимо – ГПС, кључни финанцијски и медицински системи који се одвијају преко сателита. Већ постоје стартапи који тестирају у орбити своје прототипе, сателите с роботским рукама који ће хватати отпад и мреже за скупљање отпада. Ако отпад буде изнад одређене величине, може преживети улаз кроз атмосферу и пасти на Земљу, што је опасно за све.

Осим научног рада, јако вас занима писање. Алумна сте престижног Кларион Веста, 2018. је објављена ваша прва кратка прича „Космонаутов чувар“, а сад радите на роману отвореног типа. Зашто писање?

Уметност је поништавање подела. Кад напишем научни рад, то прочита десетак колега који се баве истом темом. Прича допре до стотина или хиљада људи, а неки ми се и јаве повратно. Послала сам прву причу у страни часопис и објавили су је одмах, што је било необично. Захваљујући томе примљена сам на Кларион Вест, школу за будуће СФ писце. Много великих имена је прошло кроз ту школу, инструктор ми је био Даниел Абрахам који је написао „The Expance“. Обожавала сам Џорџа Р. Р. Мартина и „Игру престола“ па ме обрадовало што је и он прочитао моју причу јер је био у жирију школе. Прва сам особа из Хрватске која је добила ту стипендију. Сада радим на великом интерактивном роману који је пресек две ствари које волим – прозе и видео игара. Волела бих да видим своје приче преведене на хрватски, можда их и сама преведем. Надам се да ће ми се некад неко јавити за то. Настојим да свом раду дам  балканску компоненту, чак и југословенску. Мој роман је о Тесли, базиран у Њујорку , али желим потенцирати то да је Тесла био Југословен, емигрант. Дуго времена сам се питала да  ли ми дозвољено писати о Југославији јер сам рођена након њеног пада, али схватила сам да наши политичари сваки дан фикционализују Југославију, па могу и ја.

Свесни сте бројних проблема који нас окружују. Шта вам даје наду?

Иако сам схватила да немам више наду у естаблишмент и политички систем, имам изразиту наду у помоћ коју једни другима можемо пружити. Одушевило ме како су људи реаговали након земљотреса у Петрињи. Све што иде од доле према горе ми даје наду, свако удруживање, стварање уметности која комуницира како се осећамо, добро новинарско извештавање. Колико год смо сви економски огорчени, наши млади су заправо јако прогресивни и имамо потенцијала да сами створимо сценарије које желимо живети.

 

РАЗГОВАРАЛА: Ивана Перић, Нада

СНИМИО: Борис Ковачев/ЦРОПИКС