Фудбалска дуга

A Norwich City player wearing a t-shirt of support for Jake Daniels before the Premier League match at Carrow Road, Norwich. Picture date: Sunday May 22, 2022. Photo: Joe Giddens/PRESS ASSOCIATION

Фудбалски клуб Реал Солт Лејк постао је недавно прва мушка професионална спортска организација у историји америчке државе Јута која је спонзорисала Поворку поноса. Прајд је одржан почетком јуна у Вашингтону, а шареној поворци придружили су се чланови управе и фудбалери клуба. „Привилегија је клуба не само припадати заједници, него и јачати заједницу. Част нам је бити део Поворке поноса, одати признање и славити ЛГБТ+ заједницу у Јути и наставити живети уверење нашег клуба да су сви добродошли у Реал Солт Лејк“, поручили су том пригодом из клуба.

Месец дана раније, с друге стране океана, десио се још један прајдовско-пионирски подухват. У мају је нападач енглеског фудбалског клуба Блекпула Џејк Денијелс прекинуо деценије шутње у мушком фудбалу и аутовао се као геј. Да будемо прецизне, први који је такво нешто учинио у Великој Британији био је Џастин Фашану 1990., и од тада у британском фудбалу није било ниједног отворено геј играча. Денијелс је фришко дебитирао за сениорску момчад, а истакнуо је да је хтео већ сада, као седамнаестогодишњак, потакнути друге да буду „своји, слободни и самоуверени“. Овим се потезом нашао међу изузецима у домену професионалног мушког спорта (а посебно мачо фудбала) јер се најчешће догађа да спортисти, ако се и аутују, то учине тек по завршетку каријере. Пензионисање и/или пресељење у другу земљу били су путеви које су пред аутовање одабрали њемачки фудбалер Томас Хицспергер, амерички фудбалери Роби Роџерс и Колин Мартин, те аустралијски фудбалер Анди Бренан.

Зашто је томе тако, добро илуструје случај већ споменутог Фашануа, првог аутованог британског фудбалера Фашану је био син нигеријског адвоката и медицинске сестре из Гвајане, који су нове животе стварали у Енглеској. Пар се брзо растао, а Џастин и његов млађи брат Џон живели су у дому за незбринуту децу док их није усвојила породица Џексон, па су на крају стасали у Норфолку. Фашану је као момак бригирао у боксу, и пре му се смешила професионална боксачка каријера неголи фудбалска. Испало је да је у фудбалу било више шансе за зараду и осамостаљивање, па је кренуо тим путем. Као велики талент, у раним данима каријере, Фашану се аутовао унутар колектива у којима је играо.

Каријера му је брзо била уздрмана гласинама које су се прошириле ван тих уских сфера, а то што је посећивао геј ноћне клубове нарочито се није допало менаџеру Нотингам Фореста Брајану Клоу. Фашану је брзо завршио на разменама, врлудао од клуба до клуба. Иако је тврдио да су га колеге добро прихватале, признао је и да су се често злонамерно „шалили“ на рачун његове сексуалне оријентације. Неколико година касније, читавој је британској јавности објавио да је геј, унаточ томе што су му нудили поштене паре да остане у ормару. Откад се та прича појавила у медијима, више није могао добити трајни уговор, а његова фудбалска каријера бесповратно се суновратила. У мају 1998. починио је самоубојство.

Закладу основану у његове име данас води његова нећакиња Амал Фашану, а посвећена је борби против расизма и хомофобије те промовисању менталног здравља у фудбалу. Коментаришући Денијелсово аутовање, Амал је рекла да би њен стриц био сретан да је то доживео, али и додала да је пред нама још борбе. „Задњих је година дошло до колективног одбацивања неправде, марширали смо за Џорџа Флојда, играчи су клечали у знак подршке Black Lives Matter. Прави тест је сада на навијачима, морају нас повести још даље“, казала је.

 

ПИШЕ: Ивана Перић, Нада