Идемо до Арсена

02.06.2021., Sibenik - U Sibeniku je svecano otvorena Kuca umjetnosti Arsen. Matija Dedic Photo: Dusko Jaramaz/PIXSELL

Један француски филм с Бриџит Бардот и Алаином Делоном, пусте зимске улице и загрљени пар; она и он, у капутима у полумраку дворане, Кино 20. април: отада је прошло већ пола века. Филмска музика за кино и телевизију као судбина, и чињеница. Насловни мотиви: „У регистратури“, „Просјаци и синови“, “ Бел Епок или Посљедњи валцер у Сарајеву“, „Глембајеви“…

Дискретни је то, тек (пре)мали, успутно срочени део опуса Арсена Дедића, родом Шибенчанина, животом Загрепчанина, светског кантаутора, певача и музичара. И баш то, споменуто највеће шибенско кино, с четири стотине седећих места, отворено још 1959. године, изграђено за потребе радника тада новоосноване Творнице лаких метала „Борис Кидрич“ (ТЛМ) и смештено у приземљу четвероспратнице у продужетку риве, показало се неодвојивим делом песникова живота. Како је то ономад уопште могао претпоставити онај загрљени пар у полумраку дворане? Након што му је 1992. по жељи грађана име промењено у Кино Одеон, оно је крајем прошлог века било затворено, али почетком јуна ове године из тих историјских рушевина изникнула је нова мултимедијална дворана с модуларним подом који покреће позорницу и прилагођава сцену, а којом управља Тврђава културе Шибеник, наденувши јој звучно име – Кућа уметности Арсен.

Није то више „туробан простор надохват мору“, како је дотично кино остихотворио велики кантаутор, шансонијер и шанксонијер. И ту где почиње шанк, нетом након улаза у дворану, почиње и простор арсеновштине, прворазредног грађанина другог реда и песника опште праксе, како се све називао, тежака из шибенске Вароши. То је изврсно, и Арсену би се такво што јако свидело, коментарисао је глумац Раде Шербеџија, његов садруг у песми и животу уопштено.

Ипак, не ради се овде о музеју или спомен-соби посвећеној Арсену Дедићу, већ о дворани која тек носи његово име. Но то „тек“ је тек велика ствар, јер донедавно у Шибенику, од Арсенове смрти у августу 2015. године, није ништа носило песниково име, макар је он одавно пре тога задужио свој родни град, као мало ко други или можда као ретки неки други. Арсен се у својим књигама, песмама, оркестрацијама, наслањао на Шибеник или Шибеник на њега, мајчински и очински, како је коме драго, промицао догађаје, исписивао их каткад с иронијом, цинизмом или сетом, приближавао другима људе и места из многима непознате шибенске околице.

„Ја и Шибеник се волимо јавно. Шибеник је мој темељ, а Загреб надоградња“, говорио је, што се огледа и у новоотвореној Кући уметности. Пре свега у њеном предворју у којем је кутак с клавиром и понешто личним меморабилијама: омотима плоча које је снимио, портретима и Арсеновим аутопортретима, или како су то замислили у Тврђави културе: предворје као варијанта Арсенове собе из загребачке Хауликове улице, где је песник становао и стварао. Предворје куће тако већ постаје склониште за знатижељне, и за носталгичне, углавном старије Шибенчане, који онде препричавају понеку анегдоту с Арсеном, а њих није мањкало. Јавни записи о Арсену, ризница су афоризама, цитата, стихова, луцидних мисли и досетки, у којима се често с иронијом, и оштро, односио према дневној политици и друштву.

„Сваки шовинизам, сваки хипертрофирани национализам, није љубав до свога, него је мржња до туђег“, казао је. Препричавају се и његови летни боравци у родном граду, где је са супругом Габи Новак у дворишту куће у Теслиној улици у Варошу, кварту који је парадигма за тамошње уметнике, јер из исте улице потјечу још и Вице Вуков и Мишо Ковач, дочекивао шибенску народну музику, у којој је као дечак свирао и која би му „уз цику и вику“ долазила сваке године честитати рођендан.

Млади се тек упознају с Арсеновим делом па се однекуд чује: „Идемо до Арсена“. Тај колоквијализам нагиње доскора популарности, у циљу одржавања везе између песника и града. Из Арсенове куће уметности истичу да је свима запосленима велика част да једно такво име потјече из средине у којој су и они одрасли.

Као туристички град, Шибеник има обавезу ширити Арсенова подручја борбе. Не треба посебно напомињати да је одавно шибенски кантаутор надишао границе овдашње културе, снимајући једнако и препеве великих шансонијера и наступајући с некима од њих. Он одавно стоји уз бок славним кантауторима и певачима попут Жакеса Брела или Чарлса Азнавура, Серђија Ендрига и Гина Паолија (иначе свог венчаног кума); вечних руских песника Владимира Висоцког и Булата Окуџаве, који је ономад кренуо возом из Москве за Шибеник у посету свом пријатељу. Опјевана анегдота о згоди руског песника на станици у Перковићу, одакле, како у једној другој песми („Девојка из мога краја“) каже Арсен, „крећу наши снови према свету“, такођер је митска:

„Зове ме железничар с Перковића: Ту је један човек, који не говори стране језике (као да он говори), каже само Арсен. Није пресео. Булат није знао да су у нас вековно преседа“, пише у песми „Окуџава на Перковићу“.

Захваљујући дакле Арсену Дедићу, Шибеник има опет своје (једино) градско кино. Додуше, неће се онде приказивати блокбастери, нити томе слично, реч је о програму „Арт кино Арсен“ с припадајућим матинејама и филмовима, онаквима какве би и сâм волео гледати наш кантаутор, али и онима за које је складао музику. Бертоллуцијев „Прије револуције“ или „Тајна старог тавана“ Вјекослава Тадеја, приказани нетом након отворења простора, већ су се уклопили у поетски контекст арсеновске куће уметности. То је, како то замишљају из Тврђаве културе, нови пут којим Шибеник крочи, (од)макнут од масовног туризма, оријентисан све више на културну баштину којом су га задужили његови бројни грађани, међу којима и Арсен Дедић.

Већ су најављени филмови за које можемо казати да су прави мали драгуљи европске кинематографије. У Кући уметности Арсен одржавају се дечје и драмско-поетске радионице, наступи младих уметника из шибенске Музичке школе Ивана Лукачића, надаље плесни перформанси, али и луткарски мјузикли. Арсен је уметнички задужио и најмлађе, посебно складајући глазбу за дечје филмове и међународни Фестивал детета у Шибенику.

А књига утисака? Засад је још у повојима – рано је за утиске, мада неће изостати. Захуктаће већ с јесени и зиме, засигурно. У Кући уметности Арсен надају се да ће ускоро моћи понудити посетиоцима сувенире и производе попут мајица, торби или техничких гаџета, оловчица или роковника, који ће носити Арсеново име, можда неки његов стих и слично, као малу успомену на посету.

А стихова је Арсенових непресушно врело. Као и чињеница да је након његове смрти појачан интерес за његов рад и живот. Две књиге које су се отада појавиле – „Арсенизми“ Шибенчанина Дарка Гулина и биографија „Арсен – човек као он“ Златка Галла, говоре у прилог потребе окупљања кантауторова живота на једном месту, па рођење Куће уметности Арсен дође у овом тренутку као нека врста заокружености у приснијем успостављању везе између уметника и града.

ПИШЕ: Драган Грозданић, Нада