Имотско лето

Шкрипају патике по шкаљу. Док се низ камене серпентине спустимо до плаже мало прашине увући ће се и у чарапе. Упекло је, укувало, а подне још далеко. Из камена мирише смиље, жалфија, врисак. Ветра ни за лек, задуваће тек поподне, намрешкати воду, охладити стене. На плажи десетак људи, максимум „прве воде“ на Модром језеру. Пешкир, боца воде, евентуално маска за роњење, то је укупан спектар плажних реквизита које људи овде доносе. Поздрављају се домаћи, коментаришу колико ће пута препливати попреко језера овога јутра. Туриста мало, и овде, и у Имотском уопште. Уз стене врлудају лептири, жути, црни, с цртицама, с точкицама. Има их сваке веле, око четиристо врста на потезу од Биокова до Модрог језера. Један се врти око нас, као да нас пожурује да запливамо. Слети на раме па одлети и пушта да се препустимо води што рађа камење.

С друге стране језера добар су комад територија уз обалу заузели галебови. Пливачи их не занимају, кад им се приближе ладно окрећу главу. Нек’ се и човека мало унизи, кад се већ у јаму сишао купати. До пре десетак година галебова није било, али их је с временом намамио оближња депонија. У потрази за храном с мора су мигрирали у залеђе. Имоћани их се на разне начине покушавају решити (цитираћемо један старији новински наслов: „Галебови изасрали Модро језеро, Имоћани их узалуд терају петардама“), али не иде ни брзо ни лако. Ове године у Имотски су зато стигле Сека и Бијатрис, две обучене јастребице, које би требале галебове мало довести у ред.

Због галебова у језеру више нема жаба чије је крекетање пре јечало по кршу, а све је мање и белоушки. Да ипак нису скроз нестале, уверили смо се и сами, јер нам се једна белоушка придружила у пливању негде при средини језера. Грациозна пливачица, права домаћа животиња, мало се око нас поиграла. Од ње и воде главу смо подигли према нарамку од крша у којем пливамо, према сивом кругу од стена и пећина, према грабу, дубу, јавору, јасену, зеленим међашима што су се поредали горе ближе небесима. Поподне, кад се у језеро спусти ветар, с њиме одозго дођу и скакачи. Један од њих, Јосо, права је атракција, посебно међу домаћом децом. Док се вере и пажљиво проналази место на стени с којег ће се бацити у воду, дечаци који га проматрају вичу какав би скок хтели видети. Наручују колутове, главе, бомбе, а Јосо им сваку жељу испуни. Док он скаче, два старија локалца прогнозирају хоће ли и када ове године језеро пресушити. Сложе се да би могло крајем деветог, почетком десетог.

Пресушило је језеро пуно пута, а пре скоро сто година, 1924., Имоћани су на његовом дну први пут заиграли фудбал. Посебна је фудбалска традиција зачета 1943., када су прву утакмицу одиграли Вукодлаци и Вилењаци, ривали с источне и западне стране језера. Скоро осамдесет година, сваки пут кад језеро пресуши, Вукодлаци и Вилењаци у њему се залоптају. Пре две је године тако одиграна петнаеста јубиларна утакмица. По петнаести пут на њој није било победника, јер је правило којег се Имоћани држе да се друго полувреме игра док резултат не буде изједначен. Та утакмица остаје запамћена и по томе што је за Вилењаке први пута заиграла жена. Домаћи нам причају како нема неких правила којих се треба придржавати теком игре, а уместо жутих и црвених картона судац дели картоне на којима пише „не сери“ и „не пизди“. Пре две године премијерно су имали и ВАР, такођер као натпис на картону који је држала једна жена у публици. На сигнализацији за измену играча био је натпис „лепо је ући“, а с друге стране „али и на време изићи“.

А није све ни зајебанција. Уз Вукодлаке и Вилењаке веже се и један штрајк солидарности, који јавност није пропратила. Пре утакмице игране 2011. фудбалери су прво сели на терен и штрајкали, тражећи да се радницима Водопривреде Имотски исплати десет заосталих плата. Уто се међу њима као госпа у оближњем Међугорју указао министар Петар Чобанковић и обећао да ће исплате бити. Прича се још по граду да је скоро и први лопту шутнуо да више крене та утакмица. Ипак је почетни ударац одрадио Свето Дунда, тада још једини живећи играч из Имотског с оне прве утакмице из 1943. године. Професор физичког у многим школама диљем Имотске крајине, музичар, забављач. Ни Дунде више нема, умро је 2018. године.

У задњих десет година Модро је језеро пресушило четири пута, што се никад раније није догодило унутар једне деценије, барем откако се прате његова пресушивања, а о чему систематски извештава Брацо Ћосић у Слободној Далмацији. Знало је тако проћи и више од двадесет година између две утакмице Вукодлака и Вилењака. Суше носе своје – можда је мање година пред нама, ал’ барем ће бити више утакмица у њима. У разговорима о могућим апокалипсама, сама од себе призива се легенда о настанку имотских језера, она о пропасти Гаванових двора.

Гаван је био богаташ охол и немилосрдан, уверен да је његово све и довека. Одзвонило му је ипак, као што свакој сили дође крај. „Проклети нек су двори ови, богаташ и сви његови! / Земља нек своје грло раствори, у утроби јој пламеној све нек сагори! / Прах и пепео нек вода поплави, пут за собом нек не остави! / Човек нек никад не заборави, над провалијом нек се заустави!“ Сличне се легенде вежу и уз настанке других језера, од Борачког и Милошева до Плитвичких језера. Чим Имоћани спомену Гавана, нама пада на памет и како нам је баба у нашем селу у Равним котарима приповедала о настанку јаруге подно брда Врчева. „Живео богаташ, у кули на девет спратова, ал’ просјаку ни коре хлеба да би дао. Сруши се кула, пуче земља. Прогута и богаташа и његове. И данас чују чобани како му дух риче из јаруге. Дух, ал’ не и душа, тај душе није имао“, казивала баба. Богаташ се, погодићете већ, звао Гаван.

Црне слутње, из које год легенде долазиле, ипак ћемо мало макнути с хоризонта. Пред нама се људи још купају, патике и боце воде их скривене чекају на сеновитој страни стена. Касније ће се на стени мало посушити па серпентинама изверати горе, у равнину с површином Земље. „Лежао на ледини, у Двогрљачи, лицем окренут к небу / Гледао у облаке, слушао јаребице и ветар / Заспао / На леви ми рукав ушла, на десни рукав изашла / Моја љубавница змија / Изгубила се у купинама. У годинама и трави“, пише песник овога краја Петар Гудељ. Има купина и око језера, али није им још време. Нема, додуше, лежања. На камење се малко седне, на стену прислони леђа, и то је то. Нема овде пешкира, чувара плаже, нема ничега од човека што остаје и ноћи уз језеро. Та нас помисао увесељава па одлазимо даље, од језера што је понекад стадион до стадиона који је увек стадион.

На путу према Госпином долцу, како се зове стадион на којем игра ФК Имотски, срећемо дечака Шиму. Тачно би било рећи да је Шиму први срео наш каменчић. Лепи обли камен мало смо шутали по цести, јер тешко му је било таквоме одолети, а један од тих удараца на распрсници је дочекао Шиме, па повео и он мало камен око ноге. У мало метара до стадиона дознајемо да Шиме тренира фудбал, навија за Хајдука, али ипак мисли да је Госпин долац лепши од пољудске лепотице. Стадион је изграђен на подручју некадашње вртаче, на чијем се дну на ледини садило поврће. Иницијатива за градњу појавила се 1970-их, а 1976. први је багер ушао у гротло вртаче. Насипало се читаву деценију, да би крајем 1980-их, постављањем траве која је стигла из Новог Сада, терен напокон био довршен.

У касно поподне стадион је отворен, посред терена тренира мала група професионалаца, на северном делу на гол пуцају један дечак и девојчица, а на југу је један турист сишао да се мало лопта са сином. Плавоцрвене трибине стадиона нагризло је време, а међу редовима се удомаћиле гране дивље смокве. Једна право испод натписа „Трибина југ“, да је садило не би тако прецизно. Иза камене ограде код гола на јужној страни лежи лимени рекламни знак Мараске, чека боље дане. Ледов фрижидер ископчан је из струје, недалеко од њега стол с решеткама и тацнама од печења. При руци је, па кад буде. Чује се туп туп туп, пољубац лопте и патике, у којем је потпуно нестао и Шиме.

Сутон нас вуче у још једну дужу шетњу, до извора Врљике. Из центра града пут води равно једном те истом цестом, а уз њу се редају рентерске виле с базенима, скромне домаће куће, гробља, мала фудбалска игралишта, поља и ливаде. Вишње, мурве, трешње, оскоруше, мушмуле, смокве, брескве. Кељ, раштика, блитва, коморач, босиљак. Кукурузи обрани. Пљоснати тамнозелени листови и жути цветови тиквица што из земље ничу ко најлепши букети. У понекој се башти нађе и јапански јоргован, цвета у јулу жућкастобело, по грму и боји ко неки далеки рођо од базге. И овде је стандардан призор она летна вечерња работа у којој један укућанин стоји у башти с гумом у рукама и усмерава другог који стоји крај чесме и отвара и затвара воду по наређењу. Пије земља, а има и из чега.

Уз Врљику цврче цврчци, врљичци. Пет је извора реке, Два ока, Утопишће, Јаук, Дубока драга и Опачац, из којег се имотски крај опскрбљује питком водом. Опачац име носи према легенди о опатици Иви која се заљубила у Турчина Емира, али се бојала осуде због забрањене љубави, па се из Емировог загрљаја бацила у Врљику. Крај Врљике данас стоји Зелена катедрала, отворена базилика у којој се држи миса за Велику Госпу. Нама се ипак чини да је права зелена катедрала сама Врљика, којој се овде људи и моле и захваљују откад за себе знају.

У Главини Доњој, испред баште којом се читавом пропела текома са својим наранџастим трубама, зауставља нас 78-годишња Ана. Пита откуд нас пут наноси, а разговор брзо скреће у пољопривредне теме. Прича Ана како су трешње ове године лудо рађале, али се и ни у шта продавале, по пет куна максимално у велепродаји. Такве су на пијаце стизале јефтиније него икад, ал’ опет има људи који их ни ове године нису могли имати на трпези. Прескупо, луксуз. Спомиње Ана зато како у Главини Горњој, у Медвидовића Драги, има један Славко који је по селу наврнуо на стотине стабала трешања. Не за продају, него да бере и једе ко год хоће. Калемио рашељке из године у годину, па се за њега прочуло и даље од имотског краја. И стварно, проверавамо на мобителу, о Славку Медвидовићу писали су и овдашњи медији. Објаснио човек да му је жеља била да се никога не тера или проклиње јер „краде“ трешње, што се њему догађало кад је био дечак, па насадио воћа посвуда.

„Од рашељке до рашељке, па на једну младицу трешње, на другу вишње. С краја на крај села, па по вртачама, каменитим усецима. Рашељка вам може никнути где друге биљке не могу. А када се баш на ту која је никнула између камена накалеми трешња, упамтите да су плодови попут еликсира, слатки, сочни, црвени“, казао је новинарима.

Евала Славку и његовом труду. До тих трешања ноге нам ипак неће стићи, али у повратку у град дочекаће нас подсетник на други тип тешкога рада који је обележио овај крај. Код комплекса зграда Режије дувана још увек стоји плоча посвећена побуни дуванских радника и радница. На њој пише: „У децембру 1924., револтирани нељудском експлоатацијом, предвођени комунистима, садиоци дувана Имотске крајине организовали су демонстрације против тадашњег режима. У знак сећања на тај светли догађај из наше прошлости, подижемо ову спомен плочу“. У потпису – „1965., комунисти Имотске крајине“. Крајем 19. века у Имотском је покренута производња дувана, а ондашња откупна станица била је највећа у Далмацији. У Режији дувана већински су радиле жене, па је тако забележено да је 1903. међу 250 радника било 180 жена, тзв. табакина. Радило се крваво, зарађивало мало, и тако читав један век, док се дуван није претворио у дим.

Док прилазимо имотском колодвору, ослушкујемо како се у кафићу Сонг одушевљено коментарише снимак који кружи по мобителима. Кратка документарна форма, домаћа продукција. Баба у Змијавцима ревно повезује лозе у винограду, а рођена 1914., десет година пре слетања прве фудбалске лопте на дно Модрог језера.

 

ПИШЕ: Ивана Перић, Нада