Марија Матузић – Фудбал ми испуњава душу

20.06.2020., Slavonski Brod - Najstarija aktivna hrvatska nogometasica Marija Matuzic, poznatija kao Maca Maradona, igra za ZNK Viktoriju na stadionu NK Amatera na Jelasu. Photo: Ivica Galovic/PIXSELL

Златан ланчић око врата, хитар корак и широк осмех. Тако нас легенда хрватског фудбала и најтрофејнија фудбалерка Југославије Марија Матузић, познатија као Маца Марадона, дочекује на Кајзерици, испред установе УРИХО у којој ради. Испред зграде је њен бицикл, који човек мора видети да би поверовао да такво нешто постоји, па се нећемо ни трудити да га овде описујемо. Мангупски топло, Маца нас проводи кроз просторије у којима проводи радне дане, а из реакција колега и корисника те установе, види се да уз њу сви осећају као кући. С поносом показује свој ормарић, који је сав облепљен фудбалским исечцима из новина. Из те собе излазимо у башту, па седамо на осунчану љуљачку. То нам је место Маца наменила за интервју. На почетку разговора придружује нам се један од њених другара с посла, Владимир Матевић, познатији као Јајан из Ноћне море. На себи носи мајицу на преминулог друга из те емисије, министра Шеву. На Мацину питому примедбу да би нас могао мало оставити да саме разговарамо, Јајан је подсећа да је интервју јавна, а не приватна ствар. Руком на којој међу бројним тетоважама стоји и реченица „Један је живот“, Маца на мобителу бира музику за уштимавање у разговор. На пут крећемо уз мекани глас Оливере Вучо.

– Почнимо од одрастања. Где сте и како живели, како је изгледало ваше детињство?

– Живела сам у Дуга Реси, у Млину. То је зграда која је некада била млин, и тамо су направили станове. Ту сам се и родила, не у болници. Родила сам се код купалишта. И данас нема тог мора које би било лепше од моје Мрежнице. Кад станем на свој камен, на којем смо учили пливати, кад видим белоушку, мени је срце пуно. Па се сетим како смо брали костање, како смо грожђе брали, трешње крали. По три дана у шуми би били, кући се враћали пуних џепова. Било нас је шесторо деце, три брата и три сестре. Ја сам била најмлађа. Тешко смо живели. Било ми је шест година кад је мог тату прегазио воз, мама је млада остала удовица, сама с нама. Радила је у памучној индустрији, у Лоли Рибару. Тамо се запослио и најстарији брат, кад је имао тринаест година. Ја сам једина завршила осам разреда школе, нико од моје браће и сестара није јер за то нису постојали услови, они су морали ићи за хлебом, радити. Сви су радили у Лоли Рибару. Радили смо и по кућама, радили само да нам дају јести, тако смо се прехрањивали. Ишли у шуму по дрва, вукли па пилали оним старим пилама ручно, нисмо имали пара да наручимо циркулар.

 

Спортска смо породица

 

– Сви сте у породици били добри у спорту, бавили се различитим спортовима?

– Је, били смо велики спортисти. Средња сестра је била рукометашица, седам-осам пута заредом најбоља спортисткиња Дуге Ресе. Све три сестре смо скупа играле рукомет. Прво сам клупски играла рукомет, нисам тад ни знала да негде постоји женски фудбалски клуб. Најстарији брат је одлично куглао, знали смо с њим бити често у куглани. Постављали смо кегле, а кад год је погодио деветку, добили би нешто пара, и тако смо исто зарађивали. Ја сам нон-стоп висила и по стадиону с дечацима, трчала за лоптом, играла фудбал. Био је тамо један Адо Јурињак, који ми је први рекао да у Загребу постоји женски фудбалски клуб Лото и да тамо игра професорица Милица Пајић, иначе из Топуског. Адо је мојој породици пуно помагао. Рекао је мојој мами да би било добро да одем у Загреб, да можда могу нешто зарадити играјући фудбал. Тако сам отишла на један тренинг, имала сам тада тринаест година.

– Био је то велик корак, нагли помак у односу на Дуга Ресу?

– Ма огромна ствар! За мене је Карловац био Њу Јорк, камоли Загреб. Упознала сам брзо све играчице. Наставница Милица је тада играла фудбал већ петнаест година, била је страшна техничарка. Али била сам и ја мала одмах добра, стварно сам брзо почела харати. Схватила сам да могу ја тај фудбал, да сам баш добра у томе. Одмах сам заиграла у првој екипи и тако је заправо почела моја каријера.

– Велик вам је узор била Мара Торти, сјајна рукометашица која је играла за загребачку Локомотиву и Југославенску репрезентацију?

– Она је била мој идол. Од мене је десет година старија, али заједно смо играле и фудбал и рукомет. Велика, велика играчица, не могу вам то ни описати. Дала је све у Југославији, освајала злата и сребра на светским првенствима, била је више пута проглашена најбољом светском рукометашицом. На крају је макнута кад се спремао рат, и изгубила је посао, као Српкиња је тада шутирана. Нико за њу више не пита, нико је нигде не спомиње. То је једна велика неправда, све скупа јадно и незаслужено. Даћу си за право да је потражим, знам да и даље живи у Загребу, на Равницама, али дуго је нисам видела. Волела бих да се подружимо, да се фоткамо скупа. Она је велика легенда.

– Брзо сте из Лота, у којем сте започели фудбалску каријеру, прешли у ЖНК Загреб, а након тога сте дуго играли у Динаму. То су године у којима харате, освајате наслове државне првакиње, побеђујете у Југославенском и хрватском купу са ЖНК Загреб и ЖНК Динамо-Максимир. Можете ли издвојили нешто из тог периода, што посебно памтите?

– Ма ја бих заправо сад уопштено потписала да се могу вратити у тај фудбал у доба Југе. Свашта смо освајале, свугде смо играле, и било нам је лепо. Било је слоге, заједништва, никакве похлепе. Била сам најбоља стрелкиња првенства Југославије, најбоља играчица, те титуле су се само редале. Виделе смо света због фудбала. На турниру у Француској, у Ментону, освојиле смо 1983. с Динамом титулу најбоље клупске екипе у Европи. Биле смо и у Кијеву те године, месец дана. Велики град, возом смо ишли свугде. Тамо сам исто била проглашена најбољом играчицом. Добила сам награду у вредности три њихове плате, нисам могла носити колико је тих рубаља било. Па сам купила кухало, руксак, свашта. Једва сам успела потрошити те паре.

– Стизале су вам тих година и разне понуда из иноземства, али никад нисте отишли играти вани. Зашто?

– Имала сам сјајних понуда, звали су ме у Француску, у Њемачку, у Севиљу, у Лазио. Италијани су осамдесетих видели да играм као звер, они су ме и прозвали да сам Марадона. Диего ће ми увек бити најдражи фудбалер, драго ми је да сам по њему добила надимак, то је велика част. Рођени смо обоје 1960. године, а сличан нам је и стил игре, трпање и десном и левом. Волела бих јако да сам га могла упознати, жао ми је што нисам. Био је у Загребу на финалу Дејвис Купа 2016. године, а ја сам тада радила у тениском центру као домарка, али нисам успела добити карту и отићи на меч. Мој пријатељ Иван Љубичић дао је Марадони да ми потпише оригинални дрес из Аргентине. Чувам тај дрес уоквирен у стану. Провалили су ми пре пар година у стан, али на сву срећу то ми нису украли.

Али да се вратим још мало на понуде које сам имала осамдесетих… Италијани су полудели за мном, поготово ови из Лазија. Нудили су ми макину, вилу. Нисам хтела. У Југи се добро играло, било је шеснаест клубова. Није било пара, играле смо с љубављу, из гушта. Сви смо се дружили, играло се за пијачу. Ја нисам никад у животу ни пила ни пушила, али уживала сам у дружењима. Певале смо, ишле светом, то ми је било довољно. А и као најмлађе дете сам била јако везана за маму, осећала сам да се морам бринути за њу, и због тога се никад нисам одлучила ићи играти вани.

 

Код нас нема наде за женски фудбал

 

– Таман негде у то доба ваша се мајка поновно удала?

– Тако је. Упознала је човека који је био војно лице, из мешаног брака, Личанин и Србин. Упознали су се у Топуском. Мени је тада то био јак ударац, требало ми је да се навикнем да ће он бити код нас. Браћа су ме саветовала добро, рекли су ми: „Маре, сви ћемо ми отићи, добро је да мама има некога.“ Кад је на крају очух дошао к нама, он је мене толико заволео, то је било чудо. Шта год ми је требало, све ми је дао. И било ми је драго да је мама с њиме. Почетком осамдесетих су њих двоје отишли у Београд, да стекну станарско право. Ја сам остала код брата у Дугој Реси. Били су у Београду две године, живели су близу Дедиња. Ишла сам им у посету сваки викенд. Села би на воз у петак навечер, и назад у недељу ујутро, да се вратим на посао. И ја сам тада радила у памучној индустрији, у конфекцији, у Лоли Рибару. Паралелно уз то сам играла фудбал и рукомет. Док сам играла за ЖНК Загреб нам нису давали ни за пут, муљала сам мами да нам дају. Свакако смо се сналазили, али ипак су то била лепа времена.

– Какво је данас стање у женском фудбалу, по чему је другачије кад упоређујете с Југославијом?

– Мање је клубова, игра је скроз другачија, приступ је скроз другачији. Новац је уопштено покварио пуно тога у фудбалу, та индустрија и похлепа, то да су сви свима конкуренција, да се људе учи да једни другима забијају нож у леђа. Проклети смо сад кад толико овисимо о парама, кад паре дефинишу игру. Данас се само краде и гледа ди ће ко кога оштетити, тако се воде клубови, то је стратегија, бизнис. Погледај за почетак код нас мушки фудбал ван прве лиге, погледај каква је мизерија друга, трећа лига, како се крпају. Колико људима касне плате, ако их уопште и имају. Па у каквом ће стању онда бити женски фудбал, који је увек био споредни?! Ту код нас за женски фудбал нема наде, клубови су сви без лове, никога није брига за жене. Нема ни дружења ни удружења, ни инфраструктуре, ни заноса, ни спортског духа. Једино се нешто у Сплиту и Осијеку добро ради са женским клубовима, односно тамо се нешто барем покушава. Али мало је све то, премало.

– Играли сте и за Југославенску и за хрватску женску фудбалску репрезентацију. Никада се заправо с репрезентацијом нисте ни опростили?

– Гинула сам на терену играјући за репрезентацију, и једну и другу. Била сам капетаница хрватске репрезентације, носиле смо се са сјајним екипама које су имале пуно боље услове за рад, с Италијом, Швајцарском, Шведском. Парирале смо им свима. Страшно сам играла. Хрватски фудбалски савез ми након свега тога ни опроштајну утакмицу није организовао. То доживети, односно не доживети, након толико година играња је дно дна. Да ме нису могли позвати, да уђем барем на пет минута на некој утакмици, да капетанску траку предам… То се тако ради у нормалном свету. Не патим ја од тога, али не могу се ни претварати да ме не боли. Није ствар ни само у тој опроштајној утакмици. Где су у данашњој репрезентацији наше бивше играчице, зашто нису добиле прилику да придонесу на други начин, да се вреднује њихово искуство? Мене нико никад није контактирао, то је жалосно. У женску репрезентацију морају доћи људи који се разумеју у женски фудбал, људи којима је стало. Треба познавати и психологију играчица, не само фудбалска правила. То добро схвата, примерице, један Моурињо.

– Вашу величину добро знају друге играчице, којима сте били и остали инспирација. Познато је да су често пред крај утакмица желеле мењати дрес с вама, али тих дресова углавном није било довољно за размену. Доскочили сте томе тако што сте израђивали своје сличице, па сте их делили. Многе играчице их и данас чувају. Радо се одазовете и кад вас зову клубови, уделите какав савет?

– Увек волим помоћи и волим потицати млађе играчице. Радила сам то на различите начине, и настојала сам увек ширити љубав за фудбал. Траже ме и данас неки клубови да им дођем помоћи, зову ме да дигнемо мало ствар скупа. Укључим се и помогнем како и колико могу, и никад никакве паре нисам тражила за то, преносим своје искуство јер ми је стало. Планирам тренирати лимаче кад одем у пензију, томе ћу се посветити. Рад с децом је посебно благо.

 

Дане бројим према утакмицама

 

– Споменули сте сад пензију. У ранијим сте интервјуима истицали колико је неправедно што немате право на спортску пензију након толико година играња фудбала?

– Огорчена сам јер од Хрватске, за коју сам толико дала и гинула, ништа нисам добила. Да је остала Југославија, већ би добила пензију, добила би статус велике играчице. Четрдесет и четири године играња фудбала, а да не спомињем и да сам годинама играла и рукомет паралелно, и да нисам заслужила бар две хиљаде куна месечно пензије имати. Да могу рећи да сад имам нешто од тог спорта, кад већ ни плате нисам имала док сам играла. Да добијем део давно зарађенога. Толико је муке и одрицања било у име спорта, па као миш сам живела! Не знам што сам још у фудбалу требала направити да бих добила некакво признање. Била сам најбоља играчица света, најбоља стрелкиња првенства толико пута. Знаш како ми је мама покојна рекла: „Дете, у те пехаре можеш пишати.“ Добро је рекла. Али ја ћу се за спортску пензију наставити борити. То је за мој труд, за моје знање, мој рад.

– Пуно сте послова мењали свих ових година, и није вам их било лако наћи. Поготово у педесетим годинама живота, кад сте изгубили посао домарке на тениским теренима на Велесајму?

– Хрватски фудбалски савез ми никада ништа није ни око тога помогао. Послове у Загребу су ми увек помагали проналазити моји пријатељи с којима сам играла фудбал. Имам завршених осам разреда основне школе, и тешко је наћи неки посао, а још сам и у годинама. А морам радити, није да имам избора. На сву срећу, кад сам изгубила посао на тениским теренима на Велесајму, пријатељи су ми препоручили да се пријавим за посао овде у УРИХО-у. Они су ме узели, прошла сам наравно конкурс и све како спада и били су задовољни. Добар ми је колектив овде и волим долазити на посао. Али свеједно мислим да се не бих требала више толико мучити, и заслужујем спортску пензију да могу живети у миру. Маму сам изгубила 2006. године, браћа су ми сва под земљом одавно, сестру сам једну покопала, још ми је само једна сестра жива. Нико ми није тих година понудио неки тип помоћи, него сам морала наставити ринтати. Треба с једном ногом ићи у гроб, на то се живот сведе. Никада нисам патила за новцем, али да за основну егзистенцију човек не може имати, то је срамотно.

– Свим недаћама унаточ, и данас још увек играте фудбал с великим жаром, иако вам је шездесет и једна година?

– Мене то држи. Играм стално, сад сам била играла с ветеранима Динама, редовно се кршим с млађим дечкима из Сопота, идем на мали фудбал. И у овим годинама још увек могу парирати пуно млађима од себе. Кад бих видела да не могу, одустала бих. Па ја се кршим у хаклу с дечкима средом и петком на Велесајму, питају ме нон-стоп где се гасим. Претрчим по десет, 15 километара по утакмици. То је гушт само такав.

– Кад подвучете црту, што вам и даље даје наду?

– Борим се, један је живот. Треба се тога сетити и уживати и кад је тешко. Данас јеси, сутра ниси, гуштај колико можеш. Гурај свој стил, своју причу. Ја се ето нисам удавала, а није да нисам имала прилика. Одабрала сам соло живот, живим на свој начин. Држи ме, за почетак, моје здравље. Сретна сам кад могу доћи кући, кад направим тренинг, кад ми је чиста глава. Дане бројим према среди и петку када идем на фудбал, то испуњава моју душу. И суботе, кад одем на гробље код својих, то ми даје мир. У Загребу су ми мама и очух, у Дугој Реси су ми два брата и тата, на Белају ми је трећи брат, а сестра је скроз под Новиградом, тамо где се сад трке возе. До ње морам ићи аутом, па замолим пријатеља да ме отпеља, дам му за бензин. Наду ми дају и моји добри пријатељи, кад с њима проведем време дан ми је ко кућа. Нема тих пара које би замениле добре пријатеље. И враћам се опет на борбу – увек борба, нема одустајања.

 

РАЗГОВАРАЛА: Ивана Перић