Лепота ручног рада

Дипломирана инжењерка агрономије из Кина Вања Гуго (37) више од деценије бави се израдом модерног накита и торби. Своју креативност и љубав према модним додацима преточила је у хоби којем посвећује готово све своје слободно време, а због немогућности да то буде и посао од којег би могла себи обезбедити пристојну егзистенцију, своје креације најчешће поклања. Ипак, то је оно што је, како каже, чини задовољном и срећном, јер сваки ручно израђени предмет у који утка један делић себе за њу имају вредност која се не може мерити новцем.

Кад се пре десет година из чисте радозналости и љубави према модним детаљима одважила да направи своје прве огрлице, наруквице и минђуше, били су то уједно и први аутентични сувенири који су своје место пронашли у музејској сувенирници Книнске тврђаве. За почетак без превише знања и искуства, претходних едукација и усавршавања, ослонивши се искључиво на унутрашњи порив за креативношћу и стварањем нечега што ће носити њен лични печат, користила је само најпростије ресурсе који су јој се, у том тренутку, нашли под руком.

– Прве комаде накита радила сам са фимо масом. Фимо маса је посебна врста полимер глине, једноставна за моделирање и пече се у рерни. Ти први узорци нису били најрепрезентативнији, ја сам се тиме забављала као да печем неке колачиће за кућу. Међутим, убрзо сам савладала технику израде и за неко кратко време израдила комаде накита који су људима били занимљиви, бар зато што су били необични и другачији – присећа се Вања својих почетака.

Увидевши да се од хобија не може живети, уписала је факултет и наредни период посветила образовању на книнском Универзитету. Стекла је диплому инжењера агрономије, упоредо створила породицу, а потом одлучила поново да се врати ономе што је њу чинило додатно оствареном и срећном.

– Заправо, овај пут сам хтела да направим оно што сам ја желела да носим, нешто аутентично и другачије, нешто што неће бити једнолично и што ће носити неки мој лични печат. Упоредо сам похађала све могуће курсеве и радионице које су се проводиле у Книну. На радионици хеклања савладала сам ту технику, па се уједно развила идеја о изради хекланих торби, затим сам похађала курсеве дизајна, израде накита, везења. У међувремену је постао популаран принт на мајицама, па сам помислила како би то могао бити занимљив детаљ и на накиту. Открила сам и епокси смолу као занимљиву сировину, нешто са чим можете експериментисати и што даје мноштво могућности за развој креативности, и то је нека база коју и сада најчешће користим – каже Вања.

У новим комадима накита са епокси смолом нашле су се пресоване биљке. Привесци који у себи носе љубичицу, маслачак или цвет лаванде, нису нешто што представља реткост у њеним креацијама. Уз додатке цртежа, играња бојама, настају децентни и ефектни детаљи који су савршен украс за готово сваку комбинацију. Уколико се превише не излажу вањским факторима, интензивној светлости, влази или прејаким ударцима, све су то детаљи који могу имати неограничен рок трајања. Оно што је важно, каже Вања, у сваком комаду накита могу се осликати и сачувати различите успомене, делићи прошлости, и то је нешто што даје посебну важност оваквој врсти ручно израђеног накита.

Последњих година све чешће су актуелни детаљи са етно мотивима, везовима и привесцима по узору на различите епохе, па је свој стваралачки рад делом усмерила и у том правцу. У удружењу Наше Огњиште, кроз пројекат „Очување традиционалне српске народне ношње и обичаја Срба Далматинске загоре“ спроводи се и радионица израде етно накита, коју Вања води и кроз коју, са још осам жена, израђује накит са тканим детаљима и етно везом.

– На ткалачкој машини исткамо неки ситни детаљ народне ношње, потом га обрадимо и ставимо у епокси смолу те од њега направимо привесак за огрлицу, привесак за наруквицу или минђуше. На сличан начин искористимо, рецимо, вез са кошуље који је аутентичан за неке од наших крајева, и тај спој традиционалног и модерног је нешто чиме су жене посебно одушевљене, било да се ради о детаљу који ће саме носити или нечему што може послужити као оригиналан поклон за успомену – појашњава Вања, истичући како је немало примера када управо такви поклони најчешће стижу до најудаљенијих држава и служе као неки вид повезнице са изворним местом порекла.

Иако се ради о осетљивим и прецизно израђеним детаљима који, пре свега, захтевају пуно љубави, посвећености и труда, алати за њихову израду, бар наизглед, нису типични за тај посао. Но, као и у свему осталом, жене су те које својом упорношћу и залагањем могу савладати и оно што, можда, од њих неки не очекују.

– Један од главних алата је она грађевинска бушилица, затим су ту пиштољ за лепљење, клешта, пинцета, хеклица и уз много репроматеријала, калупа и ситних детаља, то је све што нам је неопходно за рад. У корак са временом развијају се и нове идеје, технике, а ослушкујући туђе укусе увек се трудимо да направимо нешто другачије, иако морам рећи да често пута ни сама не знам како ће тај производ у коначници изгледати – искрено ће Вања, додајући како је највећа сатисфакција препознати свој комад накита на некој особи.

Упоредо са накитом окренула се и изради торби, које захтевају још више рада и посвећености. Свака торба спој је неколико врста материјала и техника израде, од еко шпага и рециклираних памучних трака, до дрвета и мноштва ситних детаља. Уз хеклање ту је и шивење, везење па и бушење. Због осталих обавеза, нема превише слободног времена за свој хоби, али га са задовољством краде кад год може.

– Када би ово што радим било искључиво мој посао, а не хоби, за израду једне торбе требало би ми отприлике бар осам радних сати. Но овако ми треба бар неколико дана. Опште је познато колико смо ми жене захтевне и избирљиве када су торбе у питању, колико нам треба простора када исте бирамо, колико детаља које настојимо уклопити уз одевне комбинације, па се заиста трудим да све то имам у виду када кренем у израду. Уз јутарњу каву, или када завршим са свим другим обавезама, узмем своју хеклицу и натенане уживам у сваком том тренутку – скромно каже Вања.

Скромни су и њени планови за будућност. За претварање хобија у посао не недостаје јој храбрости и одважности, али материјална ситуација и моменат где за сваки посао треба имати бар ту почетну финансијску сигурност, али и сигуран пут до тржишта за пласирање производа, нешто су на што у овом тренутку не може да се ослони. Но, како и сама каже, не сме то бити фактор који ће нас омести у намери да радимо оно што волимо, усавршавамо себе и искажемо се у најбољем светлу, уживајући у сваком тренутку и прилици која се укаже, управо онако како она то ради.

 

ПИШЕ: Васка Радуловић, Нада