Љиљана Николовска: Фали ми Сплит којег више нема

Љиљана Николовска рођена је 1964. у Сплиту. Имала је 19 година кад се придружила групи Магазин као певачица, а те 1983. на Сплитском фестивалу Магазин је извео песму „Коколо“. Истоимени албум, објављен крајем године, досегнуо је платинасту накладу, а Магазин је постао један од најпопуларнијих бендова у Југославији те је до дан данас остао симболом музичких осамдесетих. Љиљана 1990. сели у САД, а од 1995. са супругом живи и ради у Сан Педру у Калифорнији. Уз рад у музичком студију, Николовска је била политички активна као волонтерка у кампањама Бернија Сандерса, једног од кандидата Демократске странке на предизборима за председника САД-а 2016. и 2020. године. У хрватски се политички живот укључила кандидујући се на задњим парламентарним изборима у ВИИИ. јединици испред Радничке фронте. У Хрватску долази све ређе, па смо разговор водили онлајн. Али, како нам је открила, ужива у онлајн комуникацији и умрежавању, па због њене непосредности имамо осећај као да испијамо каву на сплитској Риви.

– Кренимо од ваше свакодневице – у Сан Педру живите са супругом, сином и мачкама. У више сте наврата спомињали да уживате у својој башти и раду у студију. Како изгледа ваш живот данас и је ли Калифорнија, како нам је обећала песма, „само Кока-Кола и сјај“?

– Ово са супругом, сином и мачкама звучи идилично, свиђа ми се. Успут, чекам да Кока-кола изуми Кокту, избирљива сам када је реч о дозирању дневних отрова, поготово ако су у питању компаније које у тој мери загађују планету и краду воду. Наравно да Калифорнија није само сјајна, али оно што ми је важно јест да је прогресивна и то је оно што ме за њу веже. Веже ме и породица, музика, заједница, огромно непробојно клупко идеја, креације, оптимизма, идеала, сарадње и активизма који овде никада не спава, хиљаде малих „комуна“ с властитим комуникационим каналима које монополистички мејнстрим скоро ни не додирује. Калифорнија има пуно проблема, али их за разлику од многих других заједница покушава решити. Искрено, увек ми је чудно када ме неко пита нешто о мом животу, коме је то занимљиво, али да, њега чине породица, кућа, студијски рад, активизам, колеџ, башта и кратка путовања када стигнемо. Што рећи о Калифорнији након Иглса: ‘Relax’, said the night man, ‘We are programmed to receive. You can check-out any time you like, But you can never leave!’

– Доста времена проводите у студију. Колико је пандемија утицала на ваш студијски рад? Осим продуцирања пројеката других музичара, радите ли и властите пројекте?

– Пандемија је променила студијски рад у смислу групних снимања уживо, онемогућила је и наступе, али данашња је технологија попунила већину рупа. Пре 15-ак година си рецимо требао на месец дана угостити и сместити цели бенд из Напуља, Буенос Аиреса или Њу Јорка с којим сарађујеш, данас једни другима једноставно прослеђујемо материјале. Властите пројекте тренутно само сакупљам. У мору материјала и садржаја који нас окружује, често ми неко дође с фантастичном идејом коју минимално обрадим и спремим „за касније“. Превише идеја, премало времена… Тренутно ми је приоритет завршити породичну биографију пре него деца постану пунолетна. Звучи помало привилеговано у овим шокантним и морбидним временима.

Магазин не памтим као феномен

– Нећемо вас питати што мислите о данашњем Магазину, али нас занима какву музику волите слушати и постоји ли неки домаћи музичар или музичарка с којим још нисте имали прилике сарађивати, а хтели бисте?

– Гитариста и басиста неког оригиналног бенда сами не могу више чинити тај исти бенд. Можда је штета не користити препознатљив назив док год је могуће, али то је двосекли мач јер продајеш нешто чега више нема, није важно је ли ово ново боље или лошије, другачије је. И то се увек осети. Људе за музику вежу сећања и емоције и на оваквом приступу можеш краткорочно профитирати, али дугорочно губиш идентитет. Слушам све што ми прија, а музику делим на добру, лошу, досадну и магичну. Све се да ишчитати из те четири категорије. Баш ме занима јесте ли имали кога у виду када сте ме питали за сарадњу?

– Пале су ми напамет сјајне домаће кантауторице, од Саре Ренар, преко Нине Ромић до Луце.

– Па хвала на идеји! Што се досадашњих сарадњи тиче, пре пар година радили смо на компилацији с Душаном Којићем Којом и Дисциплином кичме и са сјајним младим музичарем и продуцентом Васком Атанасоским. Такођер, сарадњу предлажемо и онима за које се заинтересује жива панк легенда и један од наших сталних продуцената Мајк Ват. Сигурно би ми било гушт радити с малим Матијом Дедићем и Василом Хаџимановим. Мени су увек занимљиви и Едо Маајка и ТБФ, а веројатно ћу у будућности нешто направити с Давором Тољом за Радничку фронту, спори смо, али планирамо. Незахвално ми је причати о сарадњама и могућим сарадњама јер не могу никако споменути све сјајне ауторе и извођаче, али око заједничког рада имам само једно правило. Ако нисмо френдови, не можемо радити. Френд је мени неко кога не мораш добро познавати, али си узајамно желите све најбоље. Немам ни амбицију ни мотивацију за други тип рада.

– Вратимо се мало у сретнију прошлост. На Фејсбуку сте писали како вам је отац из Сплита донео стару значку „Естрадни радник Југославе“. Како је било бити једна од најпознатијих естрадних радница Југославе 1980-их и како себи објашњавате феномен тадашњег Магазина?

– „Заслужни естрадни радник СФРЈ“ није била само значка, већ државно признати уметнички статус који је био везан уз одређене бенефите, стамбене, пензионе и слично. Некада су постојали врло стриктни услови за добивање таквог статуса, сећам се да су га на пример одбили певачици Лидији Перчан. Оливер је, мислим, на рачун њега 1987. добио своје поткровље у Сплиту, а статус је стекао годину дана пре бубњара Магазина Анте Милетића и мене, с тим да је мој деведесетих потпуно избрисан из хрватског регистра. Но небитно, то сам и очекивала од тадашње власти. Магазин не памтим као феномен. Знам само да смо константно путовали, знали смо имати по два-три, чак и четири концерта дневно, некад у два различита града у истом дану. Ваљда када немаш времена себе угледати на телевизији, немаш осећај о неком статусу и популарности. Додуше, сећам се да нас је баш веселило када бисмо на путу у комбију чули неку нашу ствар на локалном радију, поготово након оног наградног фијаска с „Пиши ми“ на Загребфесту 1985. године, када је публика напустила Лисински јер нисмо победили.

– Која су вам најдража сећања из тог периода?

– Публика, та интеракција је била неописива. Магазин је била и нека мама у публици којој није сметала цура на позорници у конфекцијском оделцу, дете, које је волело наше плесне пароде, свекрва, која није скривала да такођер иде на концерт, капетан трајекта или возач аутобуса којега је путник замолио да појача радио и нико се није бунио. Не знам, младост и ентузијазам скоро увек нађу плодно тло, чак и кад је понекад оно што радиш немушто или патетично умотано, а и тога смо имали на претек. Када се сетим неких од текстова, згрозим се, али било је ту и пар безвременских, тако да ми није жао. Премчивост тих песама можда лежи и у њиховом, тада необичном, специфичном миксу попа и фолка, који је креиран у сарадњи с великим бројем људи из бранше, за разлику од ексклузивне мануфактуре којом се аутори у регији баве од деведесетих.

– Како је изгледао музички рад пре, како је ви називате, ексклузивне мануфактуре?

– Па без Ненада Нинчевића, Звонимира Стипичића Миша, касније Марине Туцаковић, Хрвоја Хегедушића, Мате Дошена, Весне Срећковић, Габи Новак, Жељка и Крешимира Жиндарића, Ксеније Еркер, Жељка Бродарића-Јаппе, Дамира Михановића Ћубија, Ведрана Божића, Зденка Руњића, Хрвоја Грчевића Грге, Владимира Бубића Бубија и још хрпе људи, могла бих набрајати до сутра, оно што смо сви познавали као Магазин не би ни значило ни звучало исто. Велики је број људи доприносио својом креативношћу, помагао у промоцији. Разумем ја данашњу математику, од нечега треба живети, али не разумем ту нову ауторску ексклузиву. Што више људи, већи је дијапазон идеја, квалитетнији одабир материјала за албуме. Смањити овакав тим на неколико људи уметнички нема никаквог смисла.

– Из боље у лошију прошлост – у Америку сте одселили годину дана пре рата. Које је ваше искуство живота деведесетих и праћења ситуације у бившој држави с другог континента, поготово с обзиром на то да су ваши родитељи у то време изгубили стан у Сплиту само због „кривог“ презимена?

– Да, одселила сам се 1990., али смо тек били завршавали албум „Добро јутро“ па сам се често враћала и одрађивала промо турнеје током 1991., док Данијела није била спремна за наступе. Долазила сам редовито све до 1996., када ме бенд замолио да им се придружим на још пар гажа у Хрватској и Словенији. Сећам се да нам је 1991. на врата у стану у Сплиту покуцала некаква патрола. Ушли су, поздравили, чула сам једнога како довикује неком с врата: „Нема проблема, ово су родитељи наше Љиље!“ Пристојно нас поздраве и оду. Идући који су се појавили били су црнокошуљаши. То не би био толики проблем да имамо иоле независно судство, али нажалост, истина је обрнута. Након 22 године суђења, које је моје родитеље коштало живота, победили смо на суду, али родитељи никада нису добили бар некакву исприку, а камоли одштету за тај срамотни процес. Ако раднику или пензионеру мораш украсти да би створио државу, ниси државник, него обичан шверцер змијског уља за упалу десни. Јасно ми је да су се људи тада бојали свега и свачега када су у питању други, нејасно ми је због чега данас не реагирају када су у питању њихови властити животи.

Све земље настале распадом СФРЈ су наше

– Активни сте на друштвеним мрежама. Користили сте Мај Спејс, а сада имате праву малу виртуалну заједницу на Фејсбуку у којој разговарате са својим фановима и пријатељима. Колико вам је повезивање с људима из Хрватске и остатка бивше Југославе важно?

– Младима је то апстракција, али ми смо генерација која је улазила на нет утипкавајући кȏд. Имали смо нешто што се звало ВебТВ, прикључили би се на ТВ екран и дајл-апп земљану жицу и користили интернет. Тако да сам отпочетка онлајн, да. А Фејсбук ми служи углавном за забаву, разговор, ту и тамо размену информација јер припадам великим групама активиста и сваки медиј нам је у тој улози користан. Али пре него се развежем о активизму, реците ми ви имам ли, пратећи преко друштвених мрежа и портала, искривљену слику неимаштине у бившим југославенским земљама или је ситуација збиља на егзистенцијалном и менталном рубу?

– Да скратимо – немате искривљену слику. Али, вратимо се још мало вашем активистичком раду, што вас је потакнуло да се прикључите кампањи Бернија Сандерса?

– Одакле да кренем – у САД-у имаш право на избор између 3272 љута умака у продавници, а немаш право на здраве зубе. Доступно здравство не постоји. Државни вртићи, плаћени породиљски допуст или боловање не постоје. Минимална сатница се није мењала у задњих 12 година, а пре тога је порасла за један долар. Затвора има десет пута више него основних школа јер су профитабилни. Законе нам отворено, директно састављају и достављају нафтни, фармацеутски, ратни и Вол Стрит лобисти. Седамстотињак људи поседује преко 90 посто земље. Срећом, све им се ових дана помало обија о главу јер су Американци током пандемије одлучили да им је доста и сада одбијају радити за кикирики. Један МекДоналдс или Старбакс наједном могу понудити три пута већу сатницу него пре годину дана, а свеједно им недостаје радника. Ми се као најбогатија федерација на свету буквално распадамо. Имамо несташице и инфлације као Југославија осамдесетих. И зато Берни и зато демократски социјализам. Волонтирала сам на обе председничке кампање Бернија Сандерса преко тзв. Онлајн риспонс тима, „ћелија“ које су служиле за интернетски маркетинг, повезивање и организацију активиста на терену. На тај је начин радило преко четири милиона волонтера, а организирао нас је калифорнијски демократски конгресмен Ро Кана, да бисмо с временом сами преузимали вођење различитих канала. Ове се везе нису покидале ни након избора, и данас активно водим један тим.

– Може ли се уопште ситуација у САД-у упоредити с једном европском (полу)периферијом?

– Мислим да ми живимо вашу будућност и то ме боли јер је ви не видите. Здравство се у свим екс-ју земљама распада да би га тајкуни под паролом „Видиш да не шљака!“ приватизовали, а онда више нема правила, болесник постаје потпуно небитан. А све те форе су милион пута опробане и прилично јефтине – постепено смањујеш улагања да би нешто престало бити функционално, вичеш „Ватра!“ и продаш приватнику. На крају од обичне уличне лопуже, макар на кратко, постанеш капиталистички херој, а када људи схвате што се догађа, буде касно. Зато ме боли гледати што се догађа у мојим земљама, јер све су то моје земље, свиђало се то некоме или не. Све земље настале распадом СФРЈ су наше. Знају ме Амери питати како је неко „наш“ ако је из Травника или Скопља. А како није?

Радничка фронта има интегритет

– Јавно подржавате рад Радничке фронте, подржали се и председничку кандидатуру Катарине Пеовић па на концу и били кандидаткиња на парламентарним изборима тадашње зелено-леве коалиције за ВИИИ. изборну јединицу. Што вас је посебно привукло у програму РФ-а да сте се одлучили активно ангажирати?

– Радничка фронта је аутентична, млада, прогресивна, непоткупљива и има „факинг“ интегритет. Оставите ово „факинг“, псовке служе да се њима користимо. А интегритет је у политици стварно реткост. Краће би ми било рећи с чиме се не слажем у њиховој политици, јер слажем с целим програмом, осим две, три ситнице. Последње смо три деценије рециклирали увек исте људе па ми је чак и чудно питање зашто сада РФ. Катарина Пеовић ми је као представница неке нове струје упала у око с обзиром на то да сам пратила домаћу политичку сцену па смо се почеле дописивати, упознала ме с осталим активним РФ-овцима и питала ме би ли се прикључила, на што сам радо пристала. Некад се љутим на њих јер не говоре довољно јавно колико заправо свакодневно помажу на терену, контактирају раднике и раднице, донирају, гласачи нису ни свесни да они једини новац који добију у Сабору не стављају у свој џеп. Твејн је написао- „Поштен човек у политици светли као светионик.“ Тако и они.

– Локал-патриотизам и да хоћемо не можемо избећи, пола домаће дискографије учи нас да је веза са Сплитом и Далмацијом нераскидива колико год далеко одемо. Што вам највише недостаје када помислите на Сплит?

– Недостаје ми стари Сплит којег више нема. Град хумора, бештима, серенада и суза, барки, камена, цемента и зеленила, ружа, јоргована и тратинчица, град који је производио од најбоље крафне на свету до прекоокеанског брода. Недостаје ми рефужо бела чоколада у Боначића коју сам куповала с ћаћом, Сплитско лето на којем сам наступала с балетним студијом. Лети смо ми клинци целу сезону на улицама изигравали бобе и од туриста учили све стране језике у ходу, а једини циљ је био пред јесен некако доћи до пара за Супер Рифле у шверцера. Био је то град с великим луткарским позориштима, књижарама, сећам га се пуног арзелинки, памтим наивце, дишпетоже и генијалце, клапе по кантунима, хрпу деце на улицама и плажама, плесњаке и диско, месне заједнице, пуне баште домаћих људи. Разнолик, отворен и зајебантски град, град у којем су редикули били селебритији, а селебритији само деца из улице, Лепин и Смојин град, понекад злочест, али на крају никада ни неправедан ни црн. Био је то град свих боја у којем си био исмијан у лице, а брањен иза леђа. Када сте спомињали феномен Магазина, ма Сплит је био феномен, и зато су га првог жртвовали, као да су цели град бацили у море.

– У име свих фанова „старог“ Магазина, којим бисте стиховима завршили овај интервју?

– Осим оне наше „Мотори, мотори“, коју сви знају (смех), ево јамице јој и даље красе лице као љубице. Али не можемо овако завршити, с којим бисте ви стиховима у име свих фанова било које верзије Магазина завршили интервју?

– Може за ову прилику „ветрови запухали, народи се будили“?

– Апсолутно.

РАЗГОВАРАЛА: Ведрана Бибић, Нада