Љубав преко границе

Далеко изнад дневнополитичких препуцавања највиших српских и хрватских политичара, медијских натписа, промашених анализа, свађалачких коментара на друштвеним мрежама преко којих, рецимо, Мирјана Хрга патронизира сезонског радника из Србије, на приватним фреквенцијама одвија се живот обичних људи. Ко је макар једном резервирао „Blabla car“ од Загреба до Београда – јер су аутобусне линије споре, скупе и ретке – могао је упознати особе разних животних доби које викендом журе у загрљај емотивних партнера и партнерки. Ту је 40-годишњак запослен у београдској фирми од 8 до 16 часова који сваки петак, без изнимке, долази у Загреб како би провео 48 сати с невенчаном супругом и сином. Младић који у Загребу окупља путнике и носи запаковано одело с хемијског, јер, ето, иде у Ужице на своју свадбу.

О породичним и пријатељским везама Срба и Хрвата мало се зна, но тако је ваљда са сваким интимним односом. Иако владајући брину да завеса на Батровцима или Бајакову, како вам драже, буде колико-толико навучена, непознат је, али голем број оних који не робују предрасудама и страху. То, наравно, не значи да је такав живот гламурозан и свакоме прихватљив. Специјално за читаоце и читатеље Наде разговарали смо са четворо људи, две жене и два мушкарца, који су, речником младих, тотално обрнули игрицу.

Милица Матаја-Мафрици је Ријечанка рођена у Свилајнцу у Србији. Има 32 године, а већ осам година живи у Ријеци. Њен мотив за пресељење је била љубав. С Милицом је у Ријеку стигла и њена кујица Дејзи која је прије ње добила европски пасош, препричава Милица уз смех. Венчањем за свог партнера, Милица је добила статус члана породице држављанина ЕУ, а тренутно чека хрватско држављанство. Њена искуства у Ријеци су доминантно позитивна, а дотицај с бирокрацијом није посебно добар, ни посебно лош. Свесна је, наглашава, да није доживела препреке на шалтерима какве неретко доживљавају Срби повратници.

Месец дана након доласка у Хрватску добила је посао асистента у маркетингу, а на тој позицији је остала седам година. Њено порекло, језик и диплома с факултета Политичких наука у Београду никоме нису представљали проблем, објашњава она. С друге стране, ни њена пријашња околина у Србији није имала негативне коментаре на њену одлуку. Штавише, Милица говори да се она и супруг „једва ослободе“ њене фамилије која хрли на Јадранско море.

– Када се као особа врло интензивног друштвеног живота преселите у средину у којој знате само супруга, његову породицу и пријатеље, то зна бити шок. Срећом, код мене је то кратко трајало. Брзо сам створила свој круг људи – прича Милица која је у задње време активна у ријечком пододбору СКД-а Просвјета.

Имајући искуство рада у оквиру српске институције, говори да је свесна трагике код људи који су преживели рат, који су избегли или остали у Хрватској под разним околностима. Сматра да је то једна од главних разлика између Срба из Србије који живе у Хрватској и Срба из Хрватске.

– Било ми је необично кад ме неко у српским институцијама у Хрватској прихвати аутоматски само зато што сам Српкиња, али шта то говори о мени? Мој идентитет је толико вишеслојан, није само српски. А та прича Срби – Хрвати је као прича о времену, о томе сви имају мишљење. Поштујем свачију трагедију, али мислим да то не треба бити камен темељац у будућим односима. Увек ћу да се трудим да причамо о позитивним стварима. Просвјету доживљавам као свој вид друштвеног ангажмана, мени није тешко да инвестирам своје контакте, социјалне и пословне вештине за нешто друштвено корисно – објашњава Милица.

Додаје да је култура одлична платформа за повезивање Србије и Хрватске те да зрели, образовани и самосвесни људи више доприносе бољитку од двеју влада. Сматра да се медијски превише пажње усмерава према сукобима с маргине који су посебно корисни када је потребно спиновати јавност.

– Мишљења сам да не треба придавати толико медијске пажње сукобу који се догоди зато што је неко мало више попио, па опсовао. Не мислим да треба игнорисати било какав говор мржње, али бих волела да више пажње добију позитивне приче. Да пробамо, па да видимо куда ће нас то одвести – поручује Милица.

Слично размишља и 34-годишњи Саша Петровић са Чиова. Већ пет година живи у Београду и председник је удружења Зелена транзиција, где је главни фокус едукација о агроекологији. И њега је, као и Милицу, повукла љубав.

На питање како доживљава оно што чује на телевизији или прочита у режимским новинама те да ли се у томе проналази, одговара одрично, констатирајући да је то миљама далеко од реалности.

– У свакодневном животу тога нема, то је фиктивна конструкција која постоји у политичкој димензији. Наравно, свашта би се догодило да упаднеш у групу навијача. Мале су шансе да осетиш тензије које се подгријавају у политичким дијалозима Србије и Хрватске – објашњава Саша и додаје да је супер бити Далматинац у Београду.

Каже да настане „схоњ програм“ кад проговори далматинским нагласком.

– Људи ме с одушевљењем дочекају на пијаци, говоре ми: „Како лепо причаш, како је то мелодично, одакле си, ајме па ја сам био у Каштелима, био ја у Трогиру 1970. и неке.“ Далмација је романтизирани простор у машти Београђана, то им призива неке лепе успомене на Југославију. А за разлику од Хрватске, у Србији нема тог елемента националистичке политике који осетиш у свакодневном животу, анимозитете или тензије зато што си Хрват. Треба узети у обзир да је Београд и даље велики, мултикултурни град и југославенска престоница – говори Саша.

Њему је Србија била позната и прије него што је у њу доселио, јер тамо има доста родбине с очеве стране. Ипак, када је дошао у Београд, морао је кренути скоро па од нуле, јер није имао ништа више од друштвеног капитала, а то му је, каже, отворило могућности за позиције на којима је данас. Једина отежавајућа околност је дозвола за боравак која се годишње плаћа 150 евра, као и радна дозвола од 120 евра.

– С тим дозволама се не добија ништа, то је само папир, административни трошак. У Србији постоје протекционистичке мере радног тржишта. Када се аплицира на посао, Национална служба за запошљавање евидентира да ли има довољно локалне радне снаге за ту позицију, ради се анализа тржишта. Онда ти кажу да те позиције и радника нема довољно за ту врсту посла, па почнеш радити – објашњава Саша политику такозване заштите тржишта рада у Србији.

Разговарамо даље о перфидним, озакоњеним, а бесмислено аргументираним разинама бирократије што у позадини имају за циљ одвајање две приљубљене државе јер другачијег, разумног објашњења нема. За Србе су Хрвати држављани Европске уније, за Хрвате су Срби становници земље трећег света, телекомуникације су прескупе, роминг је папрен… Саша говори да су то вештачке регулације које само блокирају развој политичких, добросуседских односа и спајање региона у једну причу у којој људи нормално раде, путују и комуницирају.

Та формулација „Србија, земља трећег света“, запарала је уши и Београђанину Балуновић Филипу када је први пут отишао на шалтер у Загребу да затражи статус странца с боравком у трајању од годину дана.

– Службеница ми је четири пута рекла да долазим из земље трећег света, а да је Хрватска у ЕУ. Особа која је годиште наших родитеља и живела је у Југославији. У Хрватској је Југославија готово па псовка – чак и либералима. У Србији, са друге стране, чак ћеш и међу националистима и конзервативцима наћи понеког ко ће нешто лепо рећи о Југославији, али ће одмах у следећој реченици за њен распад окривити све друге, осим Србе – ишчитава 34-годишњи Филип своју епизоду из полицијске станице.

Иначе политиколог који ради на Институту за филозофију и друштвену теорију на београдском Универзитету и предавач на Факултету за медије и комуникације у Београду, у Загреб је прије годину и по пренео своју базу из личних разлога. Задњих десет година Филип живи на више места истовремено; кофере је вукао по Сарајеву, Фиренци, Ници, Берлину и Истанбулу. Упитан шта га је у Загребу највише изненадило, истиче чињеницу да, међу свим људима које познаје са леве, активистичке сцене, никад није срео неког ко има проблематичан идентитетски став.

– То ме је позитивно изненадило. Није било нечег што се не уклапа у остатак сета вредности који се баштине на левој сцени. С друге стране, у Србији се на левици може наћи све и свашта. У Хрватској су, идеолошки посматрано, ствари доста чистије, поделе су мало дебље него у Србији, а то дугујемо највише оној ери СПС-а, странци која се представљала као левица – објашњава Филип.

Коментаришући промену власти у Загребу и постављајући паралелу са Београдом, Филип говори да сва поређења која се праве на примеру  два главна града морају имати доста ограда.

– Србија у односу на Хрватску има своје специфичности у начину политичке комуникације, климе, атмосфере, па чак и најскорија историја од 30-ак година уназад – није иста. То што се десило у Загребу је резултат нечега што се дешавало читаву претходну деценију. У Загребу и Хрватској има мало више простора да се каже нешто другачије од онога што доминира хрватским политичким простором. Међутим, у Хрватској постоји мање прилика да се каже нешто револуционарније и радикалније, него што је то случај у Србији. У Србији се може рећи нешто радикалније, али у Хрватској, чак и најпрогресивнији актери какви су Можемо!, колико ја имам увида у то, не дирају толико у свете краве хрватске државе. Док у Србији, рецимо, Не давимо Београд ће изаћи у јавност и стати на непопуларну страну и рећи да се у Сребреници догодио геноцид. У Хрватској може лакше да се говори против власти, има много више канала комуникације, али ће се теже рећи нешто о Олуји што није погодно. Мислим да је Хрватска политички умивенија, док у Србији све иде до коске, огољено је. Не кажем да је једно боље, а друго лошије, само је другачије – објашњава Филип.

Непријатне ситуације у Загребу, осим оног на шалтеру, није доживео, иако, каже да не проговара ако не мора.

– Није то у домени страха, већ жеље да једноставно останем непримећен. Ако проговориш на екавици у Загребу, често ћеш бити примећен, без обзира да ли је то у позитивном или негативном смислу – тумачи Филип.

Петра Франов из Осијека је прије десетак година почела долазити викендом у Србију. Убрзо је упознала дечка и у потпуности преселила свој живот у Нови Сад, потом у Суботицу.

– Имала сам тај осећај који испрва нисам могла објаснити, а који ми је рекао: овде припадаш. Студирала сам економију, свашта сам дотакла у животу у пословном смислу. Међутим, кад сам дошла у Србију био ми је изазов да нађем посао, радила сам оно што ми се чинило прихватљиво и у складу с мојим животним уверењима. Већином због велике незапослености у Србији и комплициране папирологије, која и није толико комплицирана, послодавци се не желе упуштати у запошљавање странаца. Све је то довело до тога да сам сад на свом путу, са својом креативношћу, радим за себе, имам своје пројекте, пуно волонтирам – говори 37-годишња Петра и додаје да људи у Србији имају наднаравне способности за преживљавање.

Сналажљиви су, јер су на то приморани, каже, плате су мале и пуно њих ради са стране, због чега буја сива економија. О свом искуству живота у Новом Саду и Суботици говори с пуно топлине.

– Људи су према мени дивни. Кад чују мој нагласак питају ме одакле сам, одушеве се. Старији људи се сетно враћају на лепше тренутке док је постојала Југославија, или испољавају грижњу савести. Доживела сам ситуације где су ми се људи извињавали на улици за нешто, не знам ни сама што, али као да носе тежину целе нације на себи, због прошлости. Увек је пријатно, топло и отворено. Једном у десет година су ми украли таблице, толико – сумира Петра.

На питање да ли је икад имала страх од преласка границе, да ли је преиспитивала своју одлуку за живот у Србији, Петра говори да није никад имала двојбе тог типа.

– Нисам васпитавана у националистичком духу, чак ни за време рата кад сам била дете, изгубила оца и проживела трауме. Сав тај страх и трауме немају везе са националношћу, већ генерално с оним што човек носи у себи. То је неоправдана мржња, испирање мозга и управљања људима као овцама. Јако сам захвална што нисам тако васпитавана. Мислим да сам доказ да се због љубави може све – закључује Петра Франов.

 

ПИШЕ: Ања Кожул, Нада