Ми деца из игре сенки

Те је топле летне вечери летна бина загребачког биоскопа Тушканац била лепо попуњена. Након одјавне шпице филма уследио је дуг и гласан аплауз. „Устаните се и запљешћите људима“, чуо се глас из публике. И многи су устали. На бини су тада, с другим саговорницима трибине, већ стајали Саџид и Јано, протагонисти документарног филма „Shadow Game“ („Игра сенки“).

Саџид и Јано сада слободно путују, пратећи екипу са филма по европским премијерама, јавно износећи своја сведочанства. Међутим, њихова пријашња „путовања“ нису била ни приближно тако безбрижна и опуштена. Када су се одлучили напустити своје земље и склонити се у некој од сигурних европских држава били су још малолетници. Попут других људи у покрету, да би дошли до сигурног одредишта и бољег живота морали су одиграти многобројне и тешке рунде прелазака границе и насилних протеривања, онога што је већ широко познато као гејм.

Вишеструко награђивани филм двају холандских ауторица, Ефје Бланкевурт и Елс ван Дрил, експериментално је снимљена прича о далекосежним последицама европске политике азила којих нису поштеђена ни деца. Кроз готово четири године филмска екипа пратила је десетак избеглица тинејџера. Неки од њих су и сами снимили делове филма својим мобителима, примерице скривање испод јурећег воза, превоз у контејнерима или боравак у избегличким камповима.

Авганистанац Саџид Кан, један од главних ликова, такођер је доживео неколико таквих ситуација и забележио их. Слични садржаји били су објављивани и на друштвеним мрежама.

– Било је пуно видео снимака. Неке сам направио сам, а неке сам скинуо с Тик-Тока. Снимили су их други људи који су са мном покушавали доћи до Европе – присећа се Саџид.

– Било је јако опасно – каже нам.

Један од најопаснијих гејмова је трејн гејм, односно скривање испод воза:

– Воз иде јако брзо, било што се може догодити, можеш погинути. Јако сам се бојао тога, али када сам проматрао своју земљу и све што се тада догађало, то ми је давало мотивацију. Идеш даље, спашаваш се, доћи ће бољи живот!

С друге стране, редитељица Елс ван Дрил, повукла је паралелу између садржаја које стварају избеглице на свом путу и оног који стварају њихови вршњаци који одрастају у сигурним окружењима.

– Било је доиста запањујуће видети филмски језик на Тик-Току који је другачији од онога што су на њему објављивале моје кћери – које имају 15 и 17 година. Разлика не може бити већа – рекла нам је ван Дрил.

– Контраст између њиховог света и света њихових вршњака је толико велик. То је другачији свет у којем живе. А истовремено се разумеју у свом хумору, музичком укусу, љубави према тренди одећи и смешним темама. Дакле, на крају, бити млад је тако универзална ствар. Мислим да је то снага укључивања овог садржаја у „Shadow Game“. На концу, то има функцију повезивања. Једина ствар која дели њихове животе је то што је један имао срећу да се роди с „праве“ стране ограде, а други није – објашњава редитељица.

Присетила се да је први пут чула за гејм 2018. године у Србији, када су се у близини мађарске границе сусрели с неколико младих избеглица из Авганистана:

– Стално су спомињали гејм. Прво нам није било јасно на што мисле, но убрзо смо сазнали да је то њихов термин за прелазак границе. Одмах смо помислили да бисмо требали нешто учинити с овим појмом у нашем филму. Недуго након тога у Босни смо срели курдског момка, Јаноа. Рекао нам је да већ месецима снима властито путовање те нам је показао властите снимке. Било је невероватно да је снимао своје пешачење тако изравно, као да ради влог.

Када су га питали за кога то ради и зашто, рекао им је да мисли да је то важно јер му иначе, кад једном стигне у сигурну земљу, нико не би веровао. Хтео је то документовати. Тада је филмска екипа почела развијати идеју да заједнички с избеглицама направи документарац. Ван Дрил каже да је тако пуно поштеније јер се одаје поштовање према тој новој генерацији приповедача. Поред тога, камере њихових мобитела документовале су оне делове путовања које филмске камере нису могле снимити јер сниматељи и редитељице нису могли прелазити зелену границу.

Саџид каже да је ван Дрил и Бланкевурт упознао 2019. године, док је био у Грчкој, када је снимање већ било у току. У односу на своје остале сапутнике, са својих 15 година, истицао се добрим знањем енглеског језика, што су и ауторице филма приметиле и виделе као одређену предност.

– Некако сам се бојао, нисам знао људе, тек сам дошао у нову земљу и неко ме позвао да учествујем у филму. Онда сам питао за мишљење свог старијег брата који живи у Италији. Брат ми је рекао: „Ако долазиш, суочаваш се с многим потешкоћама на свакој граници, можда ти документарац помогне. Можда буде лакше и осталим малолетницима који беже из својих земаља због рата и других проблема – присећа се Саџид који данас с одобреним азилом живи у Белгији.

Према Евростату, прошле је године 23.255 малолетника без пратње затражило азил у некој од држава чланица Европске уније, што је пораст од 72 посто у односу на 2020. годину, када их је било 13.500. Тај се пораст објашњава доласком већег броја избеглица из Авганистана у којему су 2021. године власт преузели Талибани. У 2021. години, међу малолетним тражитељима азила превладавали су дечаци (93 посто), а најчешћа доб била је 16 до 17 година. Према доступним подацима, 5070 малолетника без пратње који су прошле године поднели захтев за азил добило је неки облик заштите у ЕУ.

Након двогодишњег путовања и гејма – које је „играо“ прелазећи и хрватску границу – Саџид је као шеснаестогодишњак стигао у Белгију и онде затражио азил, но нико му није веровао да заиста има толико година. Подвргнули су га тестирањима за процену доби због чега је преко четири месеца потраћио време у транзитном центру.

– Нисам могао ићи у школу, бавити се спортом или било чим другим. Морао сам бити у кампу и било је заиста тешко – каже Саџид.

Такви случајеви нису реткост. Када је Веће Европе 2019. године објавило приручник за хуманији приступ при процени доби, нагласило је да је често баш та процедура прво искуство које деца имају у земљи од које очекују заштиту. Такви поступци могу децу додатно трауматизовати, али и закинути их за онај степен заштите који би као деца требали имати. Веће Европе држи да би државе требале, све док траје процена, третирати особу као дете.

Кад су нетачно идентификовани као одрасли, деца су заробљена у статусу који прикрива њихову рањивост, ограничава приступ услугама социјалне скрби, образовању, финансирању правног заступања или поновном спајању породице. То такођер има учинак на даљње процедуре као што су доношење одлуке о азилу или депортацији у земљу порекла.

С белгијским поступком провере доби тренутачно се бави и Европски суд за људска права (ЕСЉП) због спорне провере доби девојке из Гвинеје која је у ту државу стигла 2019. године. Оцена њене доби оснивала се на чињеници да су рендгенске снимке њене кључне кости, зуба и метакарпуса упућивале на њену пунолетност. Ту је одлуку девојка покушала оспорити, али јој је жалба одбијена.

Центар за људска права (ХРЦ) и Центар за друштвене студије миграција и избеглица (ЦЕССМИР), који делују при Универзитету у Генту те као трећа страна учествују у поступку пред ЕСЉП-ом, поднели су извешће у којем су истакнули низ неправилности у белгијском моделу процене доби. Држе да су тамошње институције претерано фокусиране на медицинско испитивање доби – које може бити интрузивно, али и непоуздано – често занемарујући документе које предочи малолетник без пратње или могућност психо тестова. Надаље, наглашавају и да се током овог поступка особи која тврди да је малолетна не додељује скрбник, чак ни привремени, што значи да се не поштује претпоставка њене малолетности.

Екипа која је радила „Shadow Game“ саставила је манифест и петицију којом захтева бољу заштиту малолетника у покрету. Уз захтеве за сигурним начином тражења азила и заштитом од насиља, тражи и да се при разматрању захтева за азилом узме у обзир доб тражитеља – при чему 18 година старости не би требало бити тврда линија разграничења. Сматрају да имигрантски закони требају третирати младе особе које су нешто старије од 18 „као адолесценте, а не као одрасле особе“.

Саџид се такођер слаже да са одиграним гејмом није све готово, а ни њему процедура око добијања азила није била лака. Но сада покушава живети нормалним животом:

– Тренутно сам на школским празницима, потпуно сам слободан. Добио сам папире и живим у социјалном смештају. Нашао сам стан и мислим да ћу се у наредних неколико дана тамо уселити. Бавим се фитнесом, као што сте могли видети у филму, то је моја омиљена активност.

Успут нам је открио да још увек сам снима видео материјале, а да је у плану снимање још једног документарца, онога који ће се бавити баш његовим животним путем.

Саџида су на великом платну могли погледати и европски заступници, јер се средином јуна „Shadow Game“ приказивао у Европском парламенту. Након тога је уследила панел дискусија на којој су учествовали и протагонисти филма.

Редитељица ван Дрил каже да је то било „невероватно и трансформативно искуство“, понајпре за саме дечке:

– Били су у срцу Европске уније – која их је одвраћала и над њима вршила насиље. Сада су могли поделити своје приче у нади да ће политичари послушати и пробудити се. Била је то лекција из демократије, али и лекција из врло компликованог процеса мењања политика у ЕУ – монструму с толико различитих инстанци и механизама. Требаће, дакле, још дечјих корака и пуно времена, али сигурни смо – складно реакцијама – да су људи који су погледали филм били дирнути и спремни су уложити труд у промену политике.

Њихова посета европском врху догодила се у јеку рата у Украјини, кад је готово пет милиона украјинских избеглица напустило своје домове. Европска мигрантска политика критикована је управо због селективне солидарности у овом примеру јер је прихватање украјинских избеглица широм ЕУ-а организован релативно брзо, док су људи у покрету који долазе с других крајева света запели у лимбу балканске или које друге руте пред оградама тврђаве Европе.

Ван Дрил каже да је то било једно од главних питања којима су се бавили у ЕУ парламенту јер би „правила која се примењују на украјинску децу требала вредети за другу децу избеглице“. Дискриминаторним сматра што у резолуцији о заштити украјинске деце која је у априлу прихваћена у ЕУ парламенту, није било говора о афричкој или блискоисточној деци.

– Истовремено су они још увек мучени на нашим вањским границама. Ту постоји осећај дискриминације других раса и вера осим европских. А то стварно боли дечке из нашег филма. Као што је и Саџид рекао: „Ради ли се о боји наше коже? Сви смо ми људи.“ И успут: Конвенција о правима деце не дискриминише. А наши ЕУ челници то могу? – пита се ван Дрил.

Саџид каже да је његова порука за европски врх била слична:

– Морате заштитити сву децу. Прво, погледајте што се све ради с децом и породицама на европским границама: они умиру због хладноће, због глади, умиру усред шума и никога није брига. Друго, заиста сам сретан због (солидарности) према украјинској деци, то сам исто рекао. На сигурном су, немају проблеме које сам ја имао. Ви имате моћ, можете то направити. Можете та права дати и другој деци.

 

ПИШЕ: Ања Владисављевић, Нада