Od Žegara i Gračaca do Gline, Pakraca i drugih sredina u Hrvatskoj, skromnog duha i velikih projekata iza sebe, arhitekta Miloš Ušljebrka (1992.) izgradio je mnogo više od samih prostora. Kroz svoje projekte nastoji obnoviti mjesta okupljanja, sačuvati tragove jednog života i otvoriti prostor za nove generacije. Neki od njih su i Srpski kulturni centri na kojima Miloš godinama vredno radi.

Rođeni ste u Beogradu, a porijeklom ste iz Žegara. Koliko je ta lična povezanost sa Dalmacijom uticala na vašu odluku da se bavite projektima koji su vezani upravo za srpsku zajednicu u Hrvatskoj?

Ta povezanost sa Dalmacijom je zapravo temelj svega. Priče o Žegaru i Dalmaciji uz koje sam odrastao umnogome su me odredile. Sa druge strane, arhitektura i dečačka fasciniranost građevinama postojala je od najranijih dana. U životu se dosta oslanjam na intuiciju i puštam da me ona vodi, tako da je za mene bavljenje arhitekturom podosta prožeto drugim životnim odlukama. U jednom trenutku slika se razbistrila, a stvari su počele dobijati smisao. Osećaj pripadnosti, pa i svojevrsni dug zajednici, preklopio se sa ljubavlju prema arhitekturi.

Kako je zapravo počela vaša saradnja sa Srpskim narodnim vijećem i rad na objektima srpske zajednice?

Kao što rekoh, za mene stvari nekako počinju i završavaju se u Žegaru. Prvi projekat na kojem sam radio bio je društveni dom u našem selu. Ideja je bila inicirana od strane nekolicine meni bliskih ljudi, da ruševini i nekadašnjem zajedničkom prostoru meštana udahnemo život i povratimo smisao. Sve je to rađeno sa dosta ljubavi i požrtvovanja svih nas. Verujem da je pristup tom poduhvatu prepoznat kao nešto vredno, a onda je i usledio poziv za rad na drugim objektima srpske zajednice u Hrvatskoj.

Šta vas je uopšte privuklo arhitekturi? Da li ste odmalena znali da želite da budete arhitekta?

Pa nije jednostavno odgovoriti na ta pitanja. Nisam neko ko mnogo promišlja i strateški planira odluke. Svakako da od malena postoji očaranost građevinama. Život se kod svih nas nekako dešava, a pitanje je koliko mi imamo kontrolu nad svim tim. Važnim mi se čini pratiti taj neki unutrašnji osećaj. Gledano iz sadašnje perspektive, ovaj put mi se čini kao negde zacrtan i jedini mogući.

Kada ste prvi put shvatili da arhitektura može biti mnogo više od projektovanja zgrade, da može imati i društvenu, kulturnu, pa čak i identitetsku ulogu?

Načelno, uvek sam se trudio da stvari posmatram kao deo šire slike, ne samo arhitekturu. Kada se sada osvrnem na svoje studentske radove, mogu neskromno reći da sam zadovoljan s njima. Bilo da su bili uspešni ili ne, imali su nešto više od oblikovnih vrednosti. Nakon fakulteta sam našao zaposlenje. Naizgled su to bili fini poslovi, ali zapravo lišeni upravo tih vrednosti i uloga arhitekture koje su meni ključne. Zasigurno sam znao da u tome ne mogu ostati, makar morao raditi bilo šta drugo. Ali, eto, srećom ili nekim sticajem čudnih okolnosti, izbio sam na put na kome sada jesam.

Projektovali ste različite srpske kulturne centre, od Gline i Gračaca, preko Pakraca i Slavonskog Broda, do projekata u drugim sredinama. Koliko se svaki SKC razlikuje od drugog i koliko je važno da svaki od njih govori upravo o mjestu u kojem se nalazi?

Iako ranije nisam imao jasnu sliku u šta se tačno upuštam i kakav ishod svega toga treba biti, sada je, nakon nekolicine završenih projekata, zanimljivo uporediti stvari. Svako mesto donosi svoj lokalni kontekst i svoju jedinstvenu priču. Kroz projekte pokušavam da ispričam i dam na važnosti upravo tim pojedinostima okoline i zajednice. Sa druge strane, u opštem smislu, trudim se da prostorima dam pečat savremenosti. Verujem da je važno da prostori naše zajednice budu najbolje što lokalna sredina svima nudi.

Kada dođete u neko mjesto i počnete raditi na projektu SKC-a, šta prvo posmatrate? Samu građevinu, njenu istoriju, ljude koji tamo žive ili širi kontekst mjesta?

Svakom novom SKC-u se istinski obradujem. Ta su mi mesta umnogome već poznata. Smatram da je važno na prvom mestu razumeti i saživeti se sa čitavim kontekstom, poistovetiti se. Često dođem sam i lunjam okolo. Naravno, razgovaram sa ljudima jer su ipak oni ti koji će koristiti objekte. Iz toga valjda i proistekne širi obuhvat razumevanja koji se potom pretoči u arhitektonski projekat.

Da li postoji neki zajednički arhitektonski element koji povezuje sve Srpske kulturne centre, svojevrsni potpis koji ih čini dijelom iste mreže?

Ne pokušavam da istu stvar uradim dva puta. Međutim, neke stvari se same nametnu. Iako su za mene svi centri nadasve različiti, ljudi sa strane mi kažu da kada ih posete, tačno znaju iza kojih ja stojim. Drago mi je to da čujem. Ne mislim da je lični pečat arhitekte nešto što treba da bude imperativ. Imperativ je valjda prostor koji stvaramo.

Šta je, po vama, najvažnije da jedan kulturni centar pruži maloj lokalnoj zajednici? Prostor za kulturu, druženje, obrazovanje, administrativnu pomoć, osjećaj pripadnosti ili nešto drugo?

Nakon svih zbivanja, srpska zajednica u Hrvatskoj umnogome oseća posledice rata. Pored egzistencijalnih potreba, lokalnoj zajednici neretko nije pruženo ništa više. Socijalni aspekti, koji zajednicu čine živom, bili su u velikoj meri zanemareni. Novootvoreni srpski kulturni centri za cilj imaju upravo vraćanje toga. Verujem da se ljudi u tim prostorima osećaju kao u svome i da kroz njih uspevaju da ostvare bar nešto od sadržaja za koje su bili uskraćeni svih ovih godina.

SKC u Glini je posebno snažan primjer arhitekture koja se susreće sa istorijom. Kako ste pristupili kući porodice Letić i njenoj slojevitoj prošlosti?

Objekat u Glini, pomenuta kuća porodice Letić, svojom prošlošću i samom lokacijom jednom rečju obavezuje. Građevina potiče iz 19. veka. Njena arhitektonska vrednost je veoma značajna. Pored pripadanja starom gradskom jezgru, o tome svedoči i odluka o dodeli pojedinačne zaštite tom objektu. Sa druge strane, nalazi se u blizini mesta nekadašnje pravoslavne crkve, u kojoj su se 1941. godine odvili strašni zločini i koja je potom srušena. Za mene, kao nekoga kome je povereno uređenje kuće Letić, sve to je značilo zaista veliku moralnu obavezu.

U projektu u Glini posebno je zanimljiv odnos prema nekadašnjoj pravoslavnoj crkvi o kojoj govorite. Kako arhitektura može da govori o nečemu što fizički više ne postoji?

Glina nosi tu strašnu stranicu prošlosti. Stradanje Srba na Baniji možda je najteže oličeno upravo pokoljem u glinskoj pravoslavnoj crkvi 1941. godine. Crkva se nalazila u glavnoj gradskoj ulici, a kuća porodice Letić smeštena je tik uz nju. Svedok je raznih vremena, pa i onih najtežih. Iza Drugog svetskog rata je na mestu porušene crkve podignut spomen-dom, koji nakon poslednjih ratnih zbivanja u potpunosti gubi svaki trag o tim strašnim događajima. Sve to predstavljalo je veliku odgovornost. Kroz niz projektantskih odluka te su stvari evocirane. Nadam se na primeren i dostojanstven način.

Da li ste tokom rada na Glini imali osjećaj da ne projektujete samo zgradu, nego na neki način učestvujete u vraćanju jednog dijela sjećanja tom gradu?

Sada gledano, čini mi se da je preda mnom bio veoma složen izazov. Sve te slojeve sećanja, veoma snažan duh mesta, trebalo je i pojmiti, ali i emotivno obraditi. Sa druge strane, projekat je zahtevao formiranje jasnih prostora namenjenih druženju i okupljanju zajednice. Kroz nekolicinu poteza jasno je dat odgovor prema prošlosti. U jezgru kuće srećemo nenametljivu skulpturu koja svoje oblikovno uporište pronalazi u nekadašnjem zvoniku pravoslavne crkve, ali i u pomenutim događajima. Kroz obradu pojedinih zidova evociraju se sećanja na značajne Glinjane, događaje i sam grad. U središnjem prostoru očuvan je zid od opeke, iz koga možemo iščitati razne etape gradnje i rušenja kuće, kao svojevrsne metafore prošlosti grada. U potpunosti je obnovljena ulična fasada.

Zadržana je, naravno, i krušna peć koja je bila jedan od simbola kuće i porodice koja je u njoj živela. Sa druge strane, jednako važan bio je i akcenat na formiranju čistih, otvorenih, savremenih prostora. Kako unutrašnjih, tako i vanjskih, dvorišnih. Verujem da je izbegnuto da kuća postane komemorativni prostor zarobljen u prošlosti i da je pronađen valjan odnos između dostojanstvenog sećanja i platforme za nova vremena, u kojima se zajednici mogu ponuditi izuzetni sadržaji.

Kako odlučujete šta treba sačuvati, a šta promijeniti da bi objekat mogao da dobije novi život?

Pomenuo sam već da u mestima i objektima koji su predmet rada provedem dosta vremena. Nema jedinstvenog recepta za odluke, bar ga ja ne vidim. Verujem da kada se čovek poistoveti sa nečim, uspe da razume određene vrednosti i značaj. Tada više nisi inženjer koji je tu, eto, da bi nešto bilo sagrađeno, već stvari doživljavaš lično. Osetiš šta su nosioci autentičnosti prostora. Iz toga valjda i proistekne taj odnos shvatanja slojeva i značenja koji se potom utkaju u arhitektonski projekat.

Može li se kroz arhitekturu obnoviti osjećaj pripadnosti zajednici koja je decenijama bila raseljavana i čiji su tragovi u mnogim sredinama nestajali?

Pored raseljavanja i ogromnih demografskih promena, pripadnost srpskoj zajednici u mnogim sredinama sa sobom donosi i manje ili više tihu, ali prisutnu stigmatizaciju. Takođe, da, tragovi postojanja su nestajali. Želim da verujem da arhitektura, odnosno ovi mali potezi koje imam priliku da usmerim, mogu da utiču na promenu ukupne slike. Kao što je i rečeno, evociranje prošlosti kao polazišta, ali i stvaranje novih tragova postojanja zajednice. Pod time ne mislim, naravno, samo na graditeljstvo, već na ukupni društveni i stvaralački potencijal zajednice.

Kada pogledate sve ono što je do sada urađeno, Glinu, Gračac, Pakrac, Slavonski Brod i druge centre, šta biste izdvojili kao najveći uspjeh, a šta kao najveći izazov?

Glina svakako ostaje najveći izazov i najveći uspeh. Pomenuo bih svakako i osporeni projekat SKC-a u susednoj Petrinji, gradu u kojem je srpska zajednica imala jake tragove postojanja i sa lokacijom koja je umnogome slična glinskoj. Nakon dobijene građevinske dozvole, pod snažnim pritiscima, dozvola je poništena. Neopravdano i neutemeljeno. Svakako, želim da verujem da će doći vreme kada će taj projekat zaživeti.

Ako bi trebalo da projektujete jedan potpuno novi SKC za 2050. godinu, kako biste zamislili taj prostor? Šta bi u njemu moralo da postoji?

Kontekst i potrebe se jako brzo menjaju s tehnološkim inovacijama. Nije ih najjednostavnije ni pratiti, a još ih je teže predvideti. Kada bih morao, pokušao bih da stvorim prostor u kome će neko tada mlađi i mudriji moći shodno duhu toga vremena uraditi stvari koje verujem da ja sada radim na valjan način. Valjda.

Šta je za vas dobra arhitektura? Lijepa zgrada, funkcionalan prostor ili nešto što uspije da izazove emociju kod čovjeka?

Sve su te stvari uvezane. I mislim da se njima balansira, zavisno i od namene prostora. U ovim društvenim prostorima verujem da su taj lični doživljaj i emocija jako važni. Nekako me najviše ispunjava kada mi, onako narodski, kažu da prostor ima dušu.

Koliko se vaša ideja o tome šta arhitektura treba da bude promijenila od studentskih dana do danas?

Suštinski se nije promenila. Jeste se uobličila, dobila jasniji izraz, a verujem da je suština tu. Nadam se da je isto i sa mnom.

Postoji li neki arhitekta ili arhitektonsko djelo koje vas je posebno inspirisalo i kojem se uvijek vraćate?

To je uvek za mene teško pitanje, nešto konkretno izdvojiti. U mnogim sitnicama i različitim ambijentima iz okruženja sam kao mali pronalazio nešto zanimljivo ili odbojno. To je bilo na nivou osećaja koje sada mogu da analiziram i razumem. Toga ima od glavnih gradskih ulica, pa do divlje gradnje. Ni danas stvari nisu mnogo različite.

Iz više razloga povezanih sa svim ovim o čemu smo govorili, pomenuo bih arhitektu iz Burkine Faso, Francisa Kéréa, dobitnika Pritzkerove nagrade. Možda nekoga zainteresuje pa pronađe nešto o njegovom radu.

Kada ne radite, da li uopšte možete da prestanete da gledate prostor oko sebe „arhitektonskim očima“?

Pa ne, šlem je uvek na glavi. Mada ga u praksi retko nosim.

Šta radite kada niste u projektantskom birou? Kako izgleda vaše slobodno vrijeme? Da li putovanja koristite i kao neku vrstu arhitektonskog istraživanja? Postoji li grad u kojem ste posebno uživali upravo zbog njegove arhitekture?

Volim zaista dosta da zujim kada god mi se pruži prilika. A pruži se. Nema ni tu puno nekog plana, ali mediteranske zemlje i gradovi su svakako na neupitnom prvom mestu. Od gradova koji su možda malo manje na glasu, a vredi ih videti, pomenuo bih Saragosu. I naravno, svaki put je odlazak u drugi grad zaista novo iskustvo koje ništa ne može da zameni ni nadomesti.

Koliko priroda, muzika, umjetnost, film ili književnost utiču na vaš rad i kreativnost?

Mislim da dosta utiču na svakoga, nevezano za to da li nečiji rad nazivamo kreativnim ili ne. Smatram da je jako važno da taj mehanizam razumevanja okruženja, a u kome se nešto stvara ili čovek naprosto bivstvuje, bude što je moguće šireg spektra.

Arhitektura je dugo bila predstavljana kao pretežno muška profesija. Da li mislite da se ta slika u međuvremenu promijenila? Koliko su žene danas zastupljene u arhitekturi u odnosu na muškarce i da li je ta zastupljenost jednaka kada govorimo o vodećim pozicijama, velikim projektima i donošenju odluka?

Situacija se postepeno menja, sudeći bar po upisima na fakultet, a sve više i po primerima iz prakse. Iz pozicije sa koje ja uspevam osmotriti situaciju, čini mi se da po većim firmama mnoge ključne pozicije sada zauzimaju žene. Možda to još nije podjednako, ali je svakako veoma prisutno. Što se tiče privatne prakse, čini mi se da je tu situacija teža. Naprosto, treba doći na gradilište i mnogobrojnim majstorima izdati neke zadatke. To u prvo vreme teško ide kada ste mlađi čovek, a pogotovo žena. Ali dođe vremenom sve na svoje mesto.

Postoji li neka arhitektica čiji rad posebno cijenite i koju biste izdvojili kao primjer mlađim generacijama?

O Jelisaveti Načić malo se zna, a zaslužuje puno više. Mladim ženama koje danas razmišljaju da upišu arhitekturu, a možda se pitaju da li je to još uvek „muški svet“, svakako savetujem da je upišu i bore se.

Šta vam danas uliva nadu?

Nadu uliva sutra. Koliko god se nekome činila tmurna, jedini optimizam je nada da će sutrašnjica doneti nešto bolje, u ma kom pogledu. Prizivanje i idealizacija nekih prošlih vremena, nostalgičnost možda nekada i jeste utemeljena, ali zavarava i nisam nešto baš siguran u njenu delotvornost. Tako da – samo sutra!

razgovor vodila Jelena Mirić