Мирнина школа

Моја пријатељица Мирна Брођанац недавно је објавила своју прву књигу за децу која се зове „Ланина школа“ и која је прва инклузивна сликовница у Хрватској. Конкретно, сликовница која паметно, духовито и без улепшавања и паламуђења, али прилагођено дечјој доби, говори о првом дану у школи – а нема онога ко се те треме првог школског дана не сећа. Осим што је ауторица „Ланине школе“, Мирна је и активисткиња, јавно иступа и бори се за права особа с инвалидитетом, а при том је и сама особа с церебралном парализом. А осим што је списатељица и срчана активисткиња у споменутом пољу које скупљачима политичких бодова и није претерано занимљиво, Мирна има дипломе два факултета и тренутно је на докторату. Иако њој иде на живце кад се томе придаје велики значај, рискираћу и споменути чињеницу да је Мирна све што је написала у свом студентском и списатељском стажу – а ту су, уз књижевне осврте, један необјављени роман и збирка песама у настајању – натипкала једним прстом. Непокретност увелико надокнађује паметном и неуморном главом па ми често изгледа као да смо сви ми око ње, у поређењу с немирном Мирном, инвалиди. Равнодушни и малодушни инвалиди воље за животом, углавном.

Ретко сам сретала такву виталност као код Мирне у њеним бољим данима: кад се извезе из студентског дома па спретно спусти из ЗЕТ-ова трамваја, онако млађа од пролећа, лепог лица и фризуре, увек прекрасно обучена и шеретски расположена. Мирна никад није пристала на улогу жртве, она је борац, једна пркосна и поносна, каткад и пргава боркиња. Њена „Ланина школа“ у којој говори о себи пишући о другима (и обрнуто: о другима пишући о себи), аутобиографска је у оној мери у којој то фикција допушта; бележи школске дане једног детета као прву животну победу, а Мирна то ради без калкулисања, с одређеном отменошћу оних које друштво не види, али зато они итекако добро виде нас. И када изговарамо речи политички коректне, али испражњене од поезије, па тако и од супстанце, попут инклузивности (укључивости по домаћу), требали бисмо, можда, пре свега нагласити да је оваква уметност потребна не само да нам покаже како живе различити, него колико смо једнаки и исти.

Мирнина сликовница је важна и мом брзоногом сину спортисти и девојчици с инвалидитетом Лани којој је посвећена, њиховим учитељицама и родитељима, а можда највише мојој комшиници Звездани која ју је добила на поклон с посветом и потписом. Та посвета, написана неким туђим рукописом, али речима ауторице Мирне Брођанац каже: „Ово је сликовница коју бих волела да си је могла прочитати док си била дете.“

Време у којем ће добри писци, који на било који начин припадају маргинализованим скупинама, коначно сами испричати своје приче, биће лепо и корисно време за све. Ако је аутентичност својствена квалитетној литератури, не видим како то може бити лоше.

Звездану, која је отприлике Мирниних година, упознала сам у нашој улици у Загребу, након потреса. Седила је у колицима између аутомобила на паркиралишту испред зграде, у простору које дели цесту од трамвајске пруге. Провукла сам се до ње и започела разговор – док јој не дође отац. Живимо у истој згради, виђам је често, једном се вози на концерт, други пут на каву с пријатељицом, у позориште или на курс корејског, сама или у друштву, с новим пирсом у носу, бистра, приступачна млада жена. Од оног „потресног“ јутра кад сам је први пут срела, почела сам другачије доживљавати своје ноге које су ме, иако их одувек узимам здраво за готово, читав живот неуморно или уморно водиле где би глава замислила. Кад се свет почне рушити, кад треба спасити главу, сву наду полажемо у те ноге, у бег. Без њих, кретање, у најширем смислу те речи, овиси о другима. Када сам ово препричала Мирни, рекла ми је да је за њу читање и писање кретање. Као и за Кријесницу, слепу девојку која редовито долази на књижевно-ликовне радионице у БЛОК базу и која се креће уз помоћ штапа. За Звездану такво кретање је вероватно учење корејског језика. Иначе, ова имена, Звездана и Кријесница, сам хвала богу измислила, јер пристају цурама о којима пишем. Њихова појава у мом животу значи управо то, јер су ми познанство и рад с њима осветлили неке нове, непознате начине и кретања и гледања на ствари, квалитете недоступне нама „обичнима“ и мислим да би и на тим посебностима, па и предностима требало градити приступ особама с инвалидитетом.

Оно што је заједничко свима споменутима, јест брига и подршка њихових породица, без тога снага и самосталност ових младих жена, физички ипак сасвим овисних о другоме, била би можда и немогућа. Памтим вршњака из моје основне којега је његов отац заједно с колицима сваки дан преко степеништа уносио у школску зграду. Из године у године дечак је растао, а отац га је свеједно носио. У вишим разредима то је било готово немогуће, јер је постао кус момка па је школа тражила нека импровизована решења.

Тридесетак година касније, ствари су, ипак, нешто прилагођеније па је тако и Мирна могла не само похађати регуларну школу, него од средњошколске доби живи сама прво у ђачком, затим у студентском дому те се тако, богме, докотрљала и до доктората о којем ће без пренемагања рећи да га никад не би уписала да има где становати. При том не мисли да би јој држава требала осигурати стамбени простор, него нема нити могућност унајмити подстанарски станчић прилагођен особи с церебралном парализом, јер такви, изгледа, не постоје – не граде се или их нема довољно. Прикладан стан тражи већ две године, а слично је и с послом. Док се школују, постоји брига о младима с инвалидитетом, решено им је и становање па они међу њима који имају могућности и воље студирати заврше неколико факултета, све чекајући да их се сети неко на две ноге са здравим очима и решеним животним питањима и да их не враћа на почетак, у непокретност, непомичност. Засад, након школовања, препуштени су случају или се морају вратити родитељима, ако их имају, у родна места.

Глас особа с инвалидитетом је тих, спорадичан па сваки мали покрет нешто значи. А сликовница Мирне Брођанац је корак од седам миља за ову земљу и друштво у целини. Што се, пак, односа надлежних тиче, најбоље да цитирам Мирнин статус с Фејсбука: „Уз дужно поштовање, не верујем у националне дане било чега па тако ни церебралне парализе. Сваки дан ми је дан церебралне парализе и захваљујем онима који системски покушавају побољшати број наших остваривих права и свим мојим пријатељима који увек мисле на прилагођен простор, првенствено зато што смо пријатељи, а инвалидитет је саставница мог изнимно слојевитог идентитета коју нико не негира, али није најважнија. С њима је церебрална парализа свакодневна сапутница и то је скроз ОК. Дани у којима политичари честитају било коме што се бори да живи, а не преживљава живот који је добио, потпуно су непотребни јер се подизање свести о нечему најбоље постиже делима. Све остало су продике.“

Мирнина школа је ускоро готова, завршиће с највишим степеном образовања, а у народу се тада обично каже да је време да се „стане на властите ноге“. Ми морамо веровати да је то могуће, јер к врагу, проходале су све девојке на свим филмовима и у лектирама на којима смо одрасле, а измишљене приче, за разлику од стварних људи, говоре могућу истину. Ипак, то да млади с инвалидитетом „стану на властите ноге“ заиста могућим могу учинити само надлежни политичари.

 

ПИШЕ: Оља Савичевић Иванчевић, Нада