Није смешно

December 3, 2019, London, United Kingdom: Eilidh Barbour holds an amazon branded microphone while working pitch side during the Premier League match at Selhurst Park, London. Picture date: 3rd December 2019. Picture credit should read: Paul Terry/Sportimage Photo via Newscom Newscom/PIXSELL

Бројне спортске новинарке недавно су ишетале с доделе фудбалских награда у Шкотској због шовинистичких шала једног од водитеља. Домаћин доделе награда у мају у Гласгову било је Удружење шкотских фудбалских писаца (SFWA), које се накнадно испричало због поступака Била Купленда, пензионисаног адвоката који је чест говорник-забављач на вечерама у склопу додела награда.

Купленд је у свом комичарском сету „старог кова“ међу осталим почастио јапанске фудбалере расистичким терминима, наругао се хомосексуалцима и спрдао са женама у спорту. Десило се то на истом догађају на којем је иницијатива Жене у новинарству Шкотска (ЖуНШ) промовисала кампању којом се позива на већу разноликост и квалитетнији рад у спортским редакцијама. Активисткиње су нагласиле како проблеми највише постоје у писаном спортском новинарству, док су на телевизији жене присутније, иако углавном само у презентерским улогама, као спортске водитељке.

Истраживање „Сексистички срам лепе игре“, које су провеле студентице са Универзитета Стретклајд Хана Никол и Рован Кларк, показује да су међу 95 стално запослених спортских новинара у редакцијама штампаних медија у Шкотској само три новинарке. Такођер се наводи да су спортски новинари боље плаћени од новинарки, чак и кад имају мање искуства (разлика у платама варира од пет до 21 посто у корист мушкараца), а колегиј из спортског новинарства на шкотском универзитету током тринаест година извођења похађало је само осам жена. Анкетиране новинарке рекле су да су претрпеле гнусно мизогино злостављање, посебно када је у питању праћење фудбала, како од стране колега, тако и од навијача и спортиста. Истраживање идентификује „сексистичко злостављање, неједнакост у платама, мачо културу, састанке и управљачке структуре у којима доминирају мушкарци, недостатак флексибилности и подршке, закинутост за промоцију, токенизам“ међу низом разлога којима се жене одвраћа од бављења спортским новинарством, или их се пак натера да врло брзо напусте професију.

Кампању ЖуНШа подржава и Ејлид Барбур, спортска водитељка која ради за ББЦ, Скај Спортс и Амазон Прајм. Барбур је била међу новинаркама које су напустиле доделу награда у знак протеста, а након самог догађаја твитала је да се „никад није осећала тако непожељно у индустрији у којој ради“. Габријела Бенет, једна од иницијаторица кампање, испричала је како су она и сви за њеним столом напустили доделу, али већина чланова публике остала се смејати Куплендовим „шалама“. У чланку за Гардиан Бенет је написала како су јој се и њене мушке колеге за столом придружили у одласку, а неки су јој се и наредних дана јављали, питали што и како направити да се овакве ствари више не догађају. То је препознала као важан помак, нужно зрно солидарности.

Иако је важно причати о Купленду, подједнако је важно, и важније, писати о култури која му је омогућила да буде позван на позорницу, пише Бенет. У његовим се „шалама“ огледа истина друштва у којем живимо, друштва које на критике и протесте жена још увек већински одмахује руком у стилу: „Брате, ал’ ове не знају прихватити шалу!“ Међу онима који се супротстављају таквим праксама још увек је премало мушкараца. А то је проблем. Како је француски фудбалер Лилијан Турам казао у једном интервјуу: „Када би бели фудбалер напустио терен кад год би се догодио расистички чин, ствар би се врло брзо решила. Али проблем је што увек мислимо да је само жртва та која би требала устати.“

 

ПИШЕ: Ивана Перић, Нада