Није у реду у уреду

„Добила сам отказ чим сам шефу рекла да сам трудна.“

„Кад сам ишла на боловање због болести детета, добила сам приговор да би већ било доста тих боловања. Нека дам деци нешто за јачање имунитета!“

„Одједном те макну с пописа за повишицу јер идеш на породиљско. Кад се вратиш на посао почињеш с дна, као да си тек почела радити.“

Ово су само нека од искустава које су жене поделиле с Центром за едукацију, саветовање и истраживање (ЦЕСИ), невладином организацијом која стоји иза текуће кампање о неравноправном положају жена у свету рада. Кампања долази у сусрет дугоочекиваним изменама Закона о раду, који се задњи пут мењао 2014. године.

Анамарија Ткалчец, водитељка програма Социјална правда и једнаке могућности при ЦЕСИ-ју, и Лана Кучер, сарадница на истом програму, заједнички су нам објасниле да су унутар кампање под називом „Није у реду у уреду!“ покренуле и петицију (хттпс://нијеуреду.цом/#потписи) за бољу заштиту трудница и особа које користе породиљски или родитељски допуст јер их постојећи Закон о раду од отказа штити само 15 дана након престанка тих услова.

– Како према доступним истраживањима око 55 посто трудница и родиља остаје без посла, показало се да се постојећа одредба и рок од 15 дана нису адекватни. Она се у пракси крши, али и због кратког рока заштите, не остварује своју сврху заштите ове специфичне и рањиве скупине. Зато тражимо да се наведени рок продужи на минимално годину дана како би се осигурала већа правна и финанцијска сигурност родитеља – истичу Ткалчец и Кучер, а додају и да ће се у наставку пројекта наставити залагати за побољшање свих одредби Закона које утичу на остварење родне равноправности на радном месту.

ЦЕСИ већ десет година има бесплатно правно саветовалиште које помаже женама у остварењу радних и социјалних права те води интернетски портал Радница.орг. Дискриминација се на том пољу, кажу наше саговорнице, најчешће манифестује кроз отказивање или необнављање уговора о раду због трудноће или мајчинства, премештање на радна места с неповољнијим условима рада, немогућност напредовања при повратку с породиљског или родитељског допуста, као и неразумевање питања усклађивања приватног и пословног живота.

– Посебан аспект ове дискриминације жена чине узнемиравање и полно узнемиравање -настављају оне.

Честа појава су и негативни и непримерени коментари о мајчинству те „незаконита питања о планирају породице“ при запошљавању. Сличне притужбе као удружење ЦЕСИ прима и правобранитељица за равноправност полова. Према њеном последњем годишњем извештају, највише пријава, чак 48,5 посто, везано је уз подручје рада, запошљавања и социјалне сигурности. Између осталих, правобранитељици се обратила жена која сматра да је дискриминисана на основу пола и доби на свом радном месту у медијској кући као јавном сервису, односно да је премештена с радног места водитељке у емисији и замењена са женском особом млађе животне доби, „за разлику од мушких водитеља који су с обзиром на своју доб и пол задржани на истим радним местима“.

Ту је и медицинска сестра запослена у једном затвору која се пожалила да је жртва вишегодишњег полног узнемиравања и наметљивог понашања једног затвореника, а да јој при том установа у којој је запослена није осигурала учинковиту и праводобну заштиту. Због полног узнемиравања полицијских службеница правобранитељица је примила анонимну притужбу на поступање начелника једне постаје граничне полиције. Но када је ради детаљних провера навода и подузимања мера надлежној полицијској управи уз захтев за истрагом достављена копија анонимне пријаве, из достављеног очитовања надлежне полицијске управе, известила је правобранитељица, „произлазило је да исти нису извршили провере нити једног навода из анонимне притужбе, већ да су само начелнику омогућили комплетан увид у пријаву, те његово оповргавање свих оптужби узели као довољан доказ“.

Анамарија Ткалчец и Лана Кучер тврде да, без обзира о колико ниској или високој радној позицији се радило, ако се особа нађе у дискриминисаном положају, то је „једнако тешко и мучно“. При том је доказивање дискриминације изузетно тежак процес.

– У нашем раду примећујемо да иако раднице одмах препознају дискриминацију, и даље их мањи број то пријављује надлежним телима. Разлози које наводе за то су неповерење у правосудни систем и институције, страх од отказа и мобинга, непознавање властитих права. Често наводе и како желе избећи додатан стрес који ће им тиме бити проузрочен – објашњавају оне.

Послодавци који би, сматрају наше саговорнице, требали креирати „политике и системе који ће бити родно освештени и окружење у којем ће дискриминација бити неприхватљива“, често не показују спремност за решавање ових проблема те је уочено да у компанијама најчешће не постоје или се не проводе политике и поступци који би детаљније уређивали питање заштите од дискриминације. Стога сматрају да је потребно континуирано освештавати послодавце о овим проблемима те им понудити алате како би се спречило да до оваквих ситуација долази, али и да је исто тако важно „адекватно санкционисати оне који крше законе“. Додају и да држава такођер у свему има велику одговорност јер „на националној разини нема политике које би се системски бавиле питањем усклађивања приватног и пословног живота, а којима би се дао јасан смер послодавцима како смањити дискриминационе праксе које погађају првенствено жене“.

До сада је петицијом коју је покренуо ЦЕСИ скупљено више од 16.000 потписа. По завршетку кампање уручиће прикупљене потписе Министарству рада, пензионог система, породице и социјалне политике како би се у предстојећим изменама Закона о раду провеле „нужне измене које ће допринети томе да наше друштво постане равноправније и праведније“.

Да би се унапредио положај жена на тржишту рада, важно им је да с тиме упознају јавност и укључе „што више различитих актера попут радника и радница, послодаваца, невладиних организација, синдиката, политичких странака, али и све грађане и грађанке“. Кампањи ЦЕСИ-ја су се придружили и неки послодавци ,“који су препознали родну равноправност као вредност коју проводе и желе промицати у својим компанијама“.

– Само континуираним радом у овом подручју кроз едукације, пружање подршке радницима и радницама те побољшање законодавног оквира можемо унапредити остварење начела родне равноправности – закључују наше саговорнице.

 

ПИШЕ: Ања Владисављевић, Нада