Одрживост у моди

С буђењем свијести о разорном утјецају климатских промјена, ојачао је критичан став према индустрији брзе моде, која уништава околиш и експлоатира раднице и раднике. Као супротност, све чешће се појављују одрживи брендови, који ођећу и обу­ћу производе у далеко бољим увјетима и уз примјену еколошки прихватљивијих материјала

Прослављене и изван граница Хрватске – одрживе тенисице домаће производње (Фото: Домагој Блажевић)

Ријетки су они који могу рећи, а да то заиста и мисле, да им одијевање не игра ама баш никакву улогу у животу. Ријетки су и они који знају, или којима је битно, како су настали ођевни предмети које носе. Међутим, наши суговорници кажу да се и то мијења те да купци све чешће желе имати гаранцију да нису дио глобалне модне индустрије која уништава околиш и експлоатира раднице и раднике. Као супротност, појављује се етична и одржива мода, односно производња ођеће и обуће у бољим увјетима и уз примјену еколошки прихватљивијих материјала.

Ивана Биочина, оснивачица Института за одрживу моду, добар је дио свог живота знала што носи, а још као тинејџерица сама је израђивала властиту ођећу. Модом се наставила теоријски бавити кроз студиј текстилне технологије и инжењерства, написала је и неколико књига, да би почеком ове године, оснивањем Института, спојила теорију и праксу посвећену одрживој моди.

— Институт одрживе моде проматрам као неки хибрид, бавим се производњом одрживих ођевних предмета, али и едукацијом и ширењем идеје одрживе моде – објашњава нам Биочина и додаје да то није типични модни бренд, а ни институт у правом смислу те ријечи.

— Тако сам га назвала управо због искуства које је разнолико и да се одмах зна да нисам класични произвођач, већ да имам и друге циљеве и намјере.

Након нешто више од пола године рада, Ивана Биочина каже да је одушевљена позитивним реакцијама.

— Све то указује на оно што сам виђела и ишчитала раније, а то је да је индустрија у великим проблемима и да долази до промјене генерације, промјене размишљања – додаје она.

Прије шест година, док је још писала књигу ‘Тиранија моде’, одржива мода била је тема с маргине. Сада је, у неку руку, то постало и тренд.

Биочина је загребачку вреву замијенила пуно мањим градом, Копривницом, а један од материјала које користи за израду ођеће је такозвани стољетни подравски лан. Остатак предмета израђује од ‘најквалитетнијег органског памука који се може наћи у Еуропи’, при чему јој је важно не само да је произвођач цертифициран, него и да зна гђе је сировина произведена, ткана и бојадисана. Ту је и упцyцлинг или пренамјена ођевних предмета. Тренутно је задовољна с одабиром материјала, али упозорава да увијек треба стремити према још већој одрживости. Иако сваки ођевни предмет има своју причу, њене купце посебно је заинтригирала ођећа жаркоцрвене боје.

— Нешто је у њој, жене су луде за том црвеном. Мислим да бих могла само с црвеном радити и то би било унапријед распродано, али, наравно, то није циљ – каже она и појашњава да се не ради о тканини коју сама ради нити о природном бојадисању, већ о еколошком бојилу.

Савршене, јаке боје тканине на какве смо навикли могу се засад добити само кроз кемијске процесе, док природне боје нису једноличне, мијењају се ‘кроз ношење, у дотицају са свјетлошћу, са зраком, кроз живот’, објашњава нам дизајнерица.

Повратак природи важан је дио приче Института за одрживу моду, али Ивана Биочина истиче још једну важну црту – оснаживање жена, јер у текстилној и модној индустрији жене суђелују и као произвођачице и као потрошачице. Она стога жели вратити ‘снагу и љепоту тој индустрији коју се неоправдано проматра као нешто површно и тмурно’, управо због начина производње доминантног конкурента одрживој моди – индустрије брзе моде. Иако велики модни брендови имају снажан утјецај, Биочина истиче да ‘људи заборављају да имају велику моћ и да куповањем предмета данас одређују како ће та индустрија изгледати сутра.’

Ивана Биочина

Брзу моду карактеризира рапидно мијењање трендова и производња ођеће која опонаша високу моду виђену на модним пистама, уз знатно ниже цијене и лошију квалитету. Тако су текстилни гиганти одустали од класичних колекција везаних уз промјене годишњих доба јесен/зима и прољеће/љето, те се у дућанима унутар та два периода лансира још неколико колекција. Бљештаве и шарене крпице, међутим, прошивене су тешким и дебело потплаћеним радом текстилних радница у земљама трећег свијета. Сличне увјете имају и раднице на еуропској периферији, примјерице у Сјеверној Македонији, Србији или Украјини. Стога ако на етикети замијетите ознаку Маде ин Еуропе, не требате се превише радовати чињеници да вашу мајицу нису шивале експлоатиране раднице из Бангладеша.

Према неким процјенама, модна индустрија чини до десет посто глобалног онечишћења, стварајући 92 милијуна тона текстилног отпада и трошећи 1,5 билијуна литара воде годишње те доприносећи загађењу оцеана микропластиком с приближно 190.000 тона.

Леа Вене, истраживачица при Центру за истраживање моде и одијевања и предавачица на Текстилно-технолошком факултету у Загребу, сматра да брзу моду не можемо гледати ван капиталистичког начина производње и да преко те индустрије ‘можемо најбоље виђети који је ефект капитализма у свакодневици’.

— Заиста нема особе која на неки начин не партиципира у том процесу. Оно што брзу моду додатно чини проблематичном је управо идеја доступности, тј. сведоступности, начин на који она циркулира у свакодневици, начин на који нас она, такорећи, заводи. Ту долази до спреге капиталистичког мишљења и жудње. Та жудња, која је у основи модног система, унутар тог сустава се додатно подупире – каже нам Вене.

Иако замјећује трендове и одређене кораке према одрживости, напомиње да се још није догодио озбиљни помак у приступу моди, те да брендови, уз које се најчешће и везује појам брзе моде, као што су Зара, Манго, Х&М, кроз одређене стратегије чине неку врсту греенњасхинга, односно увјеравања купаца о властитој еколошкој одговорности. Примјерице, шпањолски модни бренд Зара 2019. увео је Јоин лифе етикете. Како се наводи на њима, ријеч је о предметима ‘произведенима поступцима и сировинама који нам помажу у смањењу нашег утјецаја на околиш’. Циљ компаније је да до сљедеће године 50 посто производа буде у складу с таквим стандардима. Вене каже да брендови на такав начин често перу властите руке, ‘а да ми моментално имамо осјећај да се нешто ради по том питању’. Уочава и да медији још увијек углавном погодују великим модним брендовима те да се о ономе што је у позадини мало извјештава. Савјет који се неријетко нуди обичним људима у борби против окрутне модне индустрије је куповина рабљене ођеће или сецонд ханд. Међутим, Вене упозорава да она има своје позитивне и негативне стране.

— То је исто бизнис. Роба која би заправо требала функционирати као донација у неком трену прелази у робу која има одређену вриједност, почиње се с њом трговати на киле – каже, али додаје да је позитивна одлика куповине рабљене робе продужење животног вијека ођевног предмета.

Уназад десетак година тржиште сецонд ханда процвјетало је и код нас, но Леа Вене замјећује да то није нужно одраз тренда, већ да треба узети у обзир и друге разлоге, примјерице социо-економске. А кад већ говоримо о финанцијској моћи потрошача, одржива мода није увијек приступачна свима.

— Сустав није такав да си сватко може приуштити одржив начин живота. Нажалост, одржива мода и даље није финанцијски прихватљива за 90 посто становништва – објашњава она и закључује да брза мода није толико дуго присутна у повијести одијевања, те да неће ни тако скоро постати ствар прошлости.

— Међутим, можемо се окренути микропраксама. Можда звучи мало носталгично, али само да се вратимо на принцип одржавања ођевних предмета, да с њима стварамо неку врсту везе која није само ‘Ах, ово ми треба за овај оутфит’, него да постоји нека врста блискости, да они имају неко значење и да се држимо пракси крпања, поправљања, чувања ођеће – савјетује Вене.

Прије него што су кренули у производњу еколошких тенисица, браћа Домагој и Хрвоје Бољар из Дуге Ресе су на властите очи виђели што се догађа иза позорнице брзе моде. Као резултат таквог освјешћивања, прије двије године основали су бренд мирет, с циљем стварања еко тенисица израђених од 97 посто природних материјала. Главни материјали за израду мирет тенисица су конопља и новозеландска вуна цертифицирана строгим еколошким цертификатима. Усто се у тенисицама налазе кенаф, плуто, дрво, кукуруз, јута, еукалиптус и каучук. Домагој Бољар нам каже да је у цијелом процесу набава материјала била најзахтјевнија. Уз финанцијски терет, требало је пронаћи одговарајуће добављаче и притом избјећи греенњасхинг.

— Због недостатка стандарда је врло тешко открити тко говори истину и како уопће утврдити што одрживост јест. Је ли то висока квалитета, јесу то природни материјали, је ли то угљична неутралност, је ли то регионална потрошња и производња… – објашњава.

Мирет тенисице могу се купити преко интернетске трговине, а продају се широм Еуропе. Бољар каже да Хрватска чини јако велик удио у продаји што је изненађујуће, додаје, јер њихове тенисице нису јефтине. Стављајући еколошки утјецај на прво мјесто, а након тога трајност, јер ‘да би нешто било одрживо, мора бити барем једнако трајно као оно што мијењамо’, ипак покушавају не занемарити ни естетику.

— Највећи изазов је дизајн јер нам материјали које користимо задају велика ограничења. У коначници, људи купују ођевне предмете првенствено због удобности, трајности и естетике, а онда секундарно због екологије. Оно што смо хтјели показати је да одрживост може бити секси и шарена – наглашава он.

Домагој Бољар нам је објаснио да су од покојног оца наслиједили творницу обуће те су тако упознали индустрију, путовали по свијету, посјећивали кожаре и остале произвођаче. Научили су како се обућа развија и како се ствара нови модел, а притом су сурађивали с глобалним, луксузним брендовима.

— Били смо дубоко у индустрији, али врло рано је мој брат, који је имао прилику посјећивати произвођаче материјала и виђети како та производња изгледа, увидио да је ријеч о бранши у којој постоји страшан еколошки проблем о којем се уопће не прича. Видио је како се кожа штави тешким металима који имају негативан утјецај на људе, природу, како су готово сви материјали настали од нафте – присјећа се Бољар.

С обзиром на то да се радило о 2013., о одрживој моди није било пуно говора, но браћа су све интензивније размишљала о њој. Године 2018. догодио им се велики пад наруџби и броја клијената, а Бољар каже да је то у неку руку био скривени благослов и додатна мотивација за промјену. У међувремену су екологија и одржива мода постале тема.

— Свијест о климатским промјенама и потреби за редефинирањем моде се нагло промијенила. Наш пројект је у старту, у моменту кад смо га почели замишљати, био испред свог времена. Сад је једноставно дошао тај тренутак у којем је прорадила и свијест људи – закључује Домагој Бољар.

пише Ања Владисављевић