Петар Росандић: Реп је музичка форма мањине

Петар Росандић, познатији под уметничким именом  Кид Пеx, рођен је 1984. године у Загребу. Почетком рата његова породица сели у Беч, град у којем је открио љубав према хип-хопу и постао познати репер. Своју љубав према музици упрегнуо је у проговарање о важним друштвеним проблемима кроз више албума и микстејпова, а последњих је десет година изузетно активан у помагању избеглицама и мигрантима. Покренуо је организацију СОС Балканрут која помаже мигрантима који су на путу према Европској унији немилице заглавили у Босни и Херцеговини. Лани је добио и аустријску награду МигАвард, у категорији „Личност године“. За разговор се с Росандићем повезујемо преко Зума на релацији Беч-Загреб, а он нам прича о стварима које су му пуно важније од награда.

– Јављамо вам се из Загреба, родног вам града. Како је било одрастати овде, шта памтите?

– У Бечу живим више од тридесет година, тако да се овде осећам као код куће, али Загреб је увек у мом срцу. Сећам се детињства на Чрномерцу, одрастао сам близу болнице Свети Дух. Памтим да смо пуно времена као клинци проводили напољу, играјући фудбал. Често су код нас били деда, бака и родбина, и било је пуно заједничких друштвених активности.

Беч је и данас Југосфера

– Загреб сте напустили с осам година, за време рата ваша се породица преселила у Беч. Како је било у почетку у Аустрији?

– Мени је Аустрија била шок. Нисам разумео језик, осећао сам се одстрањено из драге ми средине. Док нисам савладао језик, било је јако тешко. С једне стране, аустријско цивилно друштво нам је пружило добродошлицу и велику солидарност, људи су на аутима имали налепнице „Комшија у невољи“, које су се односиле на хуманитарне акције за избеглице из бивше Југославије. С друге стране, у аустријском друштву нажалост јест присутан расизам и људи из Југославије су проматрани кроз одређени филтер, доста стереотипни југо филтер. Беч је и дан данас на неки начин Југосфера, с тиме да је данас однос према тим људима позитивнији, на њих се гледа симпатичније него прије тридесет година.

– Говорите често о променама политике према избеглицама и мигрантима у Аустрији, од гастарбајтера 1960-их до данашњих избеглица из Авганистана. Што се и како мењало?

– У Бечу има једна изрека која говори о томе – за Чехе се у Бечу каже да „нема правог Бечлије без баке у Чешкој“. Многи Аустријанци имају чешка презимена, али данас се сматрају правим Аустријанцима. То је све један циклус, у којем видимо како се с временом мењају односи према придошлицама. Људи из Југославије раније су били мете десничарских напада, од стране Слободарске странке Аустрије (FPÖ) кад ју је водио познати европски популиста Јург Хајдер. Тај се однос касније променио, и то на ружан начин – иста та странка је пружила шансу „нашима“ тако да је хрватске и српске гласаче угурала у антимуслиманску кампању, што је кулминирало посетом новог вође странке  Хајнца Кристиана Штрахеа  Босни и Херцеговини и пријатељевањем с  Милорадом Додиком. Нама у суштини сада као део политичке игре нуде да смо бољи од ових других, од Авганистанаца и Сиријаца, али треба добро размислити и анализирати процесе иза свега тога.

– Вратимо се још мало на оно што сте рекли о уклапању у ново друштво кроз језик. Споменули сте у једном интервјуу да је ваш деда инсистирао на томе да не заборавите хрватски, па сте чак писали чланке о хрватским спортистима и спортским радницима у Аустрији, попут Ота Барића?

– Да сам одбио језик, одбио бих и фамилију, а не знам како би то прошло (смех). Деда Драгутин Росандић  ме доста учио језику, био је професор на Филозофском факултету у Загребу. То поигравање језиком и важност језика нам је некако у фамилији. Што се спорта и писања тиче, радио сам у магазину Козмо у Бечу, намењеном људима из Југославије. С четрнаест година сам почео писати неке текстове, пратити спортисте који овде делују, посебно фудбалере. Тад је читаво море хрватских фудбалера и тренера било овде, од  Игора Памића  до  Ота Барића  и  Ивице Осима. Постојао је интерес да се то прати, интернет није био толико развијен. Помагао сам у редакцији, упознао сам и доста других спортских новинара, неки од њих су и данас активни у Хрватској. Једном сам имао част да с  Мирославом Редеом, који је тад већ био пензионер, будем на утакмици Аустрије и Турске. Позвао ме и дао ми неке савете, рекао ми је да се језик учи цели живот и охрабрио ме.

– Постоји ли у Бечу неко место, неки простор, који сте прво осећали као свој, у којем сте се осећали слободно и опуштено?

– Шире гледано, то је бечка хип-хоп сцена. Уже гледано, постоји место које се зове Ајнбаумубел. То је биртија, мало удружење, изнад ње пролази метро. Држали су пића по најјефтинијим ценама, што је јако битан социјални фактор, и тамо је зато долазио широк спектар људи. Ту су се годинама организовали фристајлови четвртком. Ми смо блејали и репали, дружили се. Још увек постоје и раде, само је задње две године због короне све ограничено. Више није толико оријентисано према репу, али чува и даље неки свој дух.

– Кад сте почели репати? Што вас је на то потакло, које су вас теме у почетку музички опседале?

– У почетку ме понукао осећај неприпадања, нека жеља за проналажењем идентитета. Овде се нисам осећао потпуно прихваћен, а с друге стране, што је више време одмицало, мој живот је био овде и губио сам повезаност с Хрватском. Хип -хоп је у том неком интеркултуралном богатству постао моја домовина. У пубертету су ми се посебно свиђали репери из Берлина, који  су били турског или другог мигрантског порекла. Та протестна форма, форма бунта, то ме привукло, тако да сам се оријентисао у уличном хип-хоп смеру. Задњих девет година радим реп иза којег могу стати у потпуности, учврстио сам се у својим ставовима и развио као особа, и моја је музика постала више друштвено ангажована.

– Сковали сте и посебан појам за свој стил репања – ћушенреп.  Објасните нам?

Ћуш  је досељеник из Југославије. То вуче корене с бауштеле, из 1960-их и 1970-их година. Људи су се на бауштели довикивали са „чујеш, чујеш“, а онда су Аустријанци из тога извели  ћуш. То су ми доста често добацивали, па сам одлучио ствар преокренути на свој млин, присвојити је на другачији начин, чак и глорификовати.

Лепота у мраку балканске руте

– Људски и активистички је на вас доста утицао један догађај од пре десет година, када је група избеглица напустила камп на истоку Аустрије, дошла до Беча и сместила се у цркву (Вотивкирхе) где су започели штрајк глађу. Како сте се ви тада укључили у читаву причу?

– Тад смо још били удаљени од онога што се догодило након 2015. године, када је Европа тек заправо почела причати о избеглицама и мигрантима, и притом их демонизовати кроз десничарске популисте. Тад је још владао медијски мук, али долазило је до организирања избеглица и њихова протестовања. Ја сам дошао до цркве, донели смо донације. Њихов вођа ми је рекао да направим песму ако сам већ репер. Тако сам и направио песму „Recht auf Leben“ с бечким репером Аге Вирклихом, који је познат као један од првих репера који користи бечки дијалекат. Та је песма прошла добро, наступали смо доста на протестима. Подржавао сам читаву ствар и својом модном линијом „Вин Оида, Беч Оида“, бесплатно давао гардеробу. Тада сам се доста повезао с бечком левичарском сценом, остао сам и данас пријатељ с многим људима из тог периода. Нажалост , ситуација за избеглице је сада пуно гора.

– СОС Балканрут је настао нешто касније?

– Тако је. Касније сам био и у Рускај, на мађарској граници. Онде смо 2015. године возили донације комбијем. Није ми никад био циљ основати своју организацију. То се једноставно догодило по путу, силом прилика, због стања на терену. Пре три године смо успоставили контакте с људима који су били активни на Вучјаку, њима смо тада исто донели донације. Нисмо тада ни слутили размере ситуације на терену у Босни. Ми смо овде у Аустрији имали једну слику коју нам је приредио тадашњи канцелар Себастиан Курц, који је 2017. у изборној кампањи рекао да је он затворио балканску руту и да је проблем решен. Кад смо завирили иза тог „решеног проблема“, закорачили иза затворених граница, нашли смо се у страви Вучјака. Шок и неверица. Ти су људи били негде, а нигде. Прилазили су нам са свежим ранама, говорили да их је рањавала хрватска полиција. Све то ми је било ново. Од тада заправо нисмо стали с радом, већ у комбију натраг за Аустрију смо знали да ћемо се наставити организовати. Седили смо читавим путем у тишини, али већ следећи дан смо почели даље скупљати донације. И ево, од тада до данас смо направили 53 транспорта у БиХ. Од једног малог комбија је настала релативно велика организација која је у неким кључним моментима била на терену. Били смо први у Липи након пожара, донели смо тада људима топле оброке, ускочили онда кад се су се покупили сви стандардни хуманитарни играчи. За разлику од бројних других страних организација, ми се заиста трудимо подржавати локалне активисте, ослањамо се на људе који су од првог трена најбоље и најискреније реаговали. То су већином, мора се рећи, жене. На себе су преузеле немогуће задатке, била то  Мама Земира  у Бихаћу или  Алма, учитељица енглеског у основној школи, која након посла иде уоколо и опскрбљује људе. Мотивисале су нас оне, које успркос томе што су и саме у проблемима, помажу из дана у дан. То је љ-лепота у мраку балканске руте.

– Имамо слична искуства. Кад год смо били у Бихаћу, дочекале су нас жене које решавају ствари. Притом су биле, а јесу и данас, прозиване и нападане од стране дела људи у граду. Живе тамо, свакога се дана носе с ризиком последица својих дела. Успркос томе остају солидарне, па куд пукло.

– Дефинитивно, то и ја видим сваки пут. Увек када неко почне причати о брањењу тзв. европских вредности, кажем само да су босанске жене једине веродостојне бранитељке тих вредности. Оно о чему многе европске земље само лицемерно причају и што у суштини газе из дана у дан, те жене живе у пунини праксе. Ако ми неко даје наду, то су оне.

– У задњих сте десет година много дана провели на терену. Заиста добро познајете логоре, шуме и сквотове у којима се избеглице и мигранти скривају и у које су протерани. Који су вам се моменти „по путу“ посебно урезали?

– Добра ствар је што смо несвесно по путу активирали цели ланац солидарности. Отворили смо дневни центар у Тузли, а имамо и дневни интеграцијски центар у Сарајеву. Делимо помоћ у шест градова и доста се тога емоционално ломи на грбачи свих помагача и помагачица јер су нон-стоп у непосредном контакту с људима. Урезало ми се пуно тога. Ово задње лето смо имали поделу одеће с Мамом Земиром за петсто Афганистанаца који су тада живели у бившој творници метала, једном од сквотова. Био је тамо један дечак, можда је имао осам година. Само њега видети како живи тамо с младићима и одраслим мушкарцима, било је тешко. Пришао нам је накнадно, кад је већ завршила подела, јер је био у гејму (покушај преласка границе, оп. а). Био је жалостан јер ништа није добио. Онда је мој колега отишао и купио му дрес босанске репрезентације. Мали се сав растопио, деловао је као да му је то најсрећнији тренутак у животу. Прошло лето сам у БиХ водио и Аустријску социјалистичку младеж. Они остану у неверици кад причају с људима својих година, од којих многи имају и слично образовање као они. Наравно да се запиташ – што је пресудило да ја имам овај живот, да је мене допао моћнији пасош. Пуно преиспитујеш себе, пуно преиспитујеш свет.

– Лани сте добили награду МигАвард, у категорији „Личност године“, али кажете да су награде безвредне ако не помакну политику у правом смеру?

– Људима који се пате у Босни награда за СОС Балканрут не значи ништа. Морамо сви упрегнути све снаге у правом смеру. Хорорични сценарији кроз које пролазе избеглице и мигранти неће нестати сами од себе. Доласком пролећа ће се опет повећати бројке људи који ће долазити, а службена политика је засад таква да им се путеви и услови још више отежају.

Одрастао сам са Србима и Босанцима

– Иза себе имате неколико албума и микстејпова. У „Keep it Yugo“ репате „у свету капитала ледена је чак и плахта, научени да црнчимо, да гриземо и гинемо, боље тако него пљачком као Мамићи у Динамо“. Зашто вам је важно радити експлицитно политичку, ангажовану музику?

– Реп је у својим коренима политичка форма, форма мањине. Поникао је из афроамеричке културе као облик бунта. Као и свака друга форма, с временом се мењала и пролазила различите фазе, али на крају дана мени је срж репа отпор и друштвена ангажованост. Дошао сам овде као избеглица и као дете сам имао неке националистичке погледе на рат, али одрастао сам са Србима и Босанцима, с другим мигрантима. Учио сам и размишљао о историји, мењао своја мишљења. Драг ми је и Загреб, и Босна и Београд, то је све за мене једна сфера. Мотив ми је да се кроз музику обрачунам с негативним феноменима у аустријском друштву, а и да мало изиритирам десничаре. Дотакнем се и старе домовине, а Здравко Мамић  је за мене симбол профитерства кроз робовласничке уговоре с играчима и фудбал који функцише као циркус за богате.

– Имамо рецентно и другачије примере реперског ангажмана, оне у десничарском смеру. У Хрватској је фришка расправа око новог албума Трам 11, који је толико проблематичан да га је чак и Менарт одлучио повући из продаје. Пратите ли ситуацију, како то коментаришете?

– Некад се трудим не пратити хрватске медије, али ово нажалост нисам пропустио. Пропало је толико тога, а сад је пропао и Трам 11. Чини ми се да је Генерал Ву  коловођа ове пропасти, јер форсира крајње десничарство које прелази сваку границу. Проматрам задњих година у којем смеру то иде, чини ми се да то нема никакве везе с Трам 11 из 1990-их, који је тада заправо нападао протагонисте деснице. Сетимо се Радија 101 и свега тога. Имам песму снимљену с њим пре више година, која чека на објаву, али сам одлучио да је нећу објавити кад сам видео у којем је смеру скренуо. Он је долазио у Беч, гостовао на балканским реп свиркама, удобно се осећао у Југосфери. Али ето, ствари су се очито промениле.

– На једном од новијих синглова, „Назис“, гостује вам Јохан Бернард Рабич, некадашњи члан анархистичког панк бенда Драхдиваберл. Како је дошло до те сарадње и припремате ли што новога?

– Имам спреман албум на којем радим задње три године, али се кроз балканску руту све пролонгирало. „Назис “ ми је јако драга сарадња, то су људи из Фалцовог  бенда, стари панкери и бунтовници свога времена, који су препознали нас младе репере као неке своје наследнике, и то је велика част. Можда се на прву чини као чудна сарадња, али заправо је логична и одлична симбиоза. Овде се уопштено доста занимљивог догађа на музичкој сцени. Посебно је узбудљиво што растурају реперице. Пуно жена се укључило у реп кроз центре за младе, на томе смо и ми доста радили годинама. Имамо сјајне  Алис Д  и  Газал. Ту је и  ЕсРАП, млада Туркиња коју знам откад је имала четрнаест година, кад је тек почела репати, а сад је етаблирана на сцени.

– У овом разговору смо утврдили да је око нас много проблема и изазова. Што вам, успркос томе, даје наду?

– Наду дају поједини помаци, нека светла која успеш упалити у свим тим тунелима мрака. На пример , наду ми даје што смо недавно успоставили градска партнерства људскости – ради се о идеји да аустријске општине и градови подржавају градове у БиХ у којима су избеглице и мигранти. Свему треба дати времена и само наставити радити даље. Нада се ствара кроз деловање.

РАЗГОВАРАЛА : Ивана Перић, Нада