Похвала леној жени

Сваког маја, кад крене причао о раду, као да не диринчимо кроз целу годину, на памет ми падне румунски писац и песник Тудор Аргези. Тудор Аргези је био добар лик. Његову кућу с имањем, данас музеј под именом Спомен кућа Тудора Аргезија, посетила сам у Букурешту пре неколико година на позив румунског ПЕН-а, а у друштву белосветских поета, што ме макар фонетски увек неодољиво асоцира на „пробисвета“. Након што је изашао из затвора у који га је стрпао Чаушеску, Тудор је купио имање и кућу близу затвора да би га жена и кћер могле посећивати – кад га опет затворе. Тудор је, разумно, искалкулисао затвор, јер је одлучио живети по свом, а не по правилима система. Живео је углавном од продаје трешања с имања које се данас налази усред Букурешта као зелени оток окружен големим социјалистичким зградама. Како му је било забрањено објављивати, од продаје трешања је купио машину за штампање и штампао сам – не само књиге него и новине. Барем док му не би одузели штампарска слова. Била су то дословно забрањена слова, заплењена. Пошто није могуће таквом писцу одузети слова и зауставити га, Тудор би увек нашао начина да настави с радом. Иначе, Аргезијева кућа је остављена у изворном стању, а у радној соби уз књиге, свете и породичне слике, на посебном месту налази се фотографија Јосипа Броза Тита – подсећање на то како су на тадашњу Југославију гледали слободари који су били „иза железне завесе“, а за наше ревизионисте и опортунисте згодна лекција из историје.

Но оно што је мене посебно одушевило и због чега га данас спомињем, јест кревет колеге Аргезија, смештен одмах поред радног стола. С обзиром на то да је спаваћа соба у другој просторији, сасвим је јасно, а тако су ми и потврдили – био је то Тудоров радни кревет, онако како је то приказао Младен Стилиновић у својој „Похвали лености“.

Тако су у кући румунског класика, који је очигледно волео свој посао толико да га је био спреман платити грађанском слободом, сублимирана важна знања о животу и раду:

– рад и приватни живот су неодвојиви

– нема квалитетног рада без доколице (иако вероватно има добре доколице и без рада, ко воли)

– треба узети паузу и мало прилећи кад год се умориш (ово да се стави у закон о раду)

– ако поштен човек може себи приуштити кућу и имање, што и није нарочито чест случај, нека их купи у близини затвора

– трешње су на продају, Тудор није

Рекло би се да је Тудор Аргези био оригинални фристајлер, а његов отпор Боргу, колективној свести, фасцинантан, субверзиван и, напослетку, духовит подвиг. А кад би негде постојао рај, горе би, у некој спорој и мирној бескрајној недељи, опуштен на свом радном кревету, зобао рајске трешње с Обломовом, Бертнардом Руселом, Маљевичем и Стилиновићем и осталим апологетима доколице као вишег облика и отпора и рада. Јер само онај ко поштује слободно време, своје или туђе, поштује и рад.

Ипак, не могу не приметити, међу славним ленчинама жена као да нема. Могу се сетити само Перине Штамбере, лика из Тијардовићевог сплитског имагинарија, либертине какву у животу сви познају, али се као тип није шире примила; „перине“ су анонимне и у локалним су перцепцијама нажалост изопачиле до „Perse from the Mahala“ или омрзнутих спонзоруша. Перина Штамбера ми је одувек била драга, као аутентичан бунтовни карактер унутар пасивно-агресивног женског далматинског менталитета у којем никад није било превише простора за феминистичка разгибавања.

Лако је разумети зашто познате (и непознате) жене нису ленчариле – да су ленчариле не би их било: кад су се коначно избориле за право да изађу из кућа, за плаћен посао и какву-такву економску неовисност, приморане су (или мисле да су приморане) непрекидно се доказивати кроз свој рад у којем у већини случајева спорије напредују и лакше се враћају на нулу. Постоји ту и онај тренутак у којем ниједна од нас не жели бити лејзи дејзи, јер само ако смо сваки дан у свим подручјима бизи дејзи вредне смо као особе. Шета, јер Лејзи Дејзи се пуно боље забављала од своје одговорне близанке.

Права жена никад не одмара, јер зна да ће се без ње распасти свет! А ко би поднео толику одговорност. Па иако се неуморан женски рад повезује с еманципацијом, управо супротно, еманципација би коначно укључивала пуно више џабалебарења за жене – одмора без страха за егзистенцију, али и без грижње савести. Осуђене на неплаћен кућни рад и мање уносне послове, лошије плаћене, а увек доступне, уз то и пројект менаџери унутар својих породица, жене које познајем не раде само кад спавају.

Кроз књижевно-ликовне радионице на тему рада које с колегиницом, визуалном уметницом, већ другу годину водим на Трешњевци, сусрела сам с личним искуствима запослених и незапослених жена, с искуствима о којима нема говора у јавном простору што је у најбољем случају необично, јер наши животи су у капитализму у потпуности одређени нашим пословима. О женском раду говори се само у категоријама успешности, изврсности, продуктивности. Иако је та слика дизајнирана и сервирана као слика наше супермоћи, она је фалсификат попут ребрендиране кутије Домаћица кекса. Заправо ребрендира се натпис на кутији, а садржај, чак и кутија, остају исти.

Није истина да жене могу и стижу све, истина је да жене мисле да морају све и да је тај притисак све страшнији. Истина је да иду преко својих граница и због страха од неуспеха: зато сви ти пусти мултитаскинзи, прокрастинације, трка за признањем, тескобе, напади панике, нормабели, бурнаути и сродни, на мрежама готово тренди појмови с којима је стваран живот прави пакао.

Зато служе приче – кад видимо да нисмо саме лакше говоримо о темама које су табу, подузимамо ствари. Кексуална субверзија и друштвени ребрендинг био би „Домаћицу“ претворити у „Нерадницу“: доколичарку, хватачицу зјала, хедонистицу. Речју, у ону која са својим временом располаже.

Да се разумемо, можда сам међу најгорима, ето радила сам и у недељу на Први мај, иако дижем руку за Закон о раду који подразумева нерадне празнике који падају недељом и екстра плаћене прековремене сате, и сутра бих гласала да цели мај сваке године буде месец глуварења. А то би било могуће кад би се глуварење распоредило равноправно, па да рецимо радници и раднице глуваре временски подједнако као и послодавци или поједини заступници.

Међутим, по занимању сам тзв. слободна списатељица и унутар те своје упитне и ограничене слободе, након двадесет година радног стажа, изборила сам или једноставно узела право рећи „не“ кад ми се не ради и „да“ онда кад хоћу и с ким хоћу. Моја мајка, која се будила у пет, али имала сигурну плату, то не схвата, као већина мајки била би најсретнија да радим у некој институцији. Иако њена пензија, за више од четири деценије буђења у пет, износи колико једнодневни путни трошкови саборског заступника од Загреба до Сплита. Слобода одлучивања о властитом времену можда је и једина повластица мог посла, али драгоцена, волим је више од новца, а поготово од „славе“.

Некима је то тешко, некима немогуће. Али добро је знати где је наш приватни најближи затвор (вероватно под носом) и колико далеко сеже наш трешњин врт, па се онолико колико иде протегнути унутар тога. Уместо наметнуте изврсности, што чешће практиковати доконост и лековиту спорост у свему што чинимо, уживанцију и игру. Жена која ужива, бескорисна жена – какво светогрђе, каква увреда за човечанство, какав споменик животу.

 

ПИШЕ: Оља Савичевић Иванчевић, Нада