Предсједников врли нови свијет

Добри ћаћко награђује и кажњава па је вођу Срба у Хрватској прогласио уништаватељем свога народа, а Главаша херојем. Пошто се коначно аутао, Предсједник је проказао још сумњивих лица

Постало је досадно’, пожалио ми се недавно мој пријатељ, пензионирани правник и филмофил, љубитељ безобразно монтираних књижевних и филмских цитата, али и оних отмјених свога завичајника Његоша, циник којег није сломио ни губитак лијеве ноге, изгубљене због нечије грешке у медицинском свемиру, за коју нитко није платио. ‘Увијек можеш постати пјесник’, изазивам га, ‘то је твој Орион, Цендрарс ти не би замјерио.’ Вријеме проводи као Хитцхцоцков јунак из филма ‘Прозор у двориште’. Како су му прије извјесна времена напрчили зграду под носом, остао му је само прозор. Грађевинска мафија, као уосталом било која мафија, нема милости. ‘Нема земље за старце’, добацим му, ‘али је зато овога љета град наш, чим уморне колоне трудбеника крену пут Јадрана.’ ‘А можда једном ипак и Трст’, разведри се он мало, носталгичан према аспирацијским метафорама своје младости. ‘А ни прозор не смије пасти, јебига, немој ме изневјерити’, додајем за сваки случај. ‘Не знам, за то је био задужен Калинић’, смијуљи се стари, ‘а и он је капитулирао.’ Премало смо му плаћали, констатирали смо са жаљењем, а и тај тенк, није било разумијевања, није га успио измолити кроз силне године, и што му је преостало неголи предати часно своју патриотску дужност чувара града у хитним ситуацијама.

Наставили смо ламентирати над низом незаборавника, јунакиња и јунака наше ур-митске стварности који нас више неће увесељавати, што је мога друга почело чинити депресивним. Постало је досадно. Па јест. Што ће нам живот без Мокре Мајице, ногометне браће Далтон с паралелном домовином, Хорватинчићевих испричница, Покојника који се није успио легално чак ни укопати. Набрајали смо тек оне који су се уписали у хрватску вјечност забављајући нас генијалним станд-упом, зачињавајући тако туробну стварност дијарејичним магијским реализмом произведеним у беспућима властитога мозга. Истина, тешко је, али наћи ћемо ми већ компензацију за трајне, смијехом опране, душевне боли. Па проциједим некако: ‘Имамо… Предсједника!’ Нисам то узвикнула славодобитно, него с понешто резерве, тек толико, кандидат за прву руку. ‘Јебеш њега’, уздахне стари, ‘да га заточе у ћелију ко скупа Тита, Ђиласа и Мошу, тај не би био смијешан.’ Ас који нема протуаргумента ипак нас је некако довео до закључка да нитко није савршен, и да другу Предсједнику треба дати прилику. Засада се профилира, требат ће времена за усавршавање. Додуше, имао их је он и досада: у свом прошлом животу, а нашем једином, био је Премијер, но тек је као Предсједник открио нешто што се зове – карактер. Па ако је досада и фулао смисао дотадашњег живота, сигурно више неће. У пет година засигурно ће оставити какав траг човјештва по којем ће га историја нашега народа, те инфериорних народа у окружењу, памтити. Засада, а то већ није мало, афирмирао се као заштитник злостављаних жена и сиромаха, самопочастио се и титулом ‘мајке српскога народа’. ‘За крађу идентитета Марка Орешковића треба га казнити’, рекао је стари мало сањалачки. ‘Неопростиво’, рекох. Док је бивша предсједница државе безпридржајно држала да си Срби сами пријете и производе аутохарангу јер не воле своју државу – у којој су их чували хероји попут Главаша – Предсједник их је најприје као запосленик Министарства, потом партијски кадар и коначно на највишој љествици као премијер све вријеме мајчински спашавао. Предсједница је имала улогу зле маћехе, и била је прилично увјерљива, а Предсједник је у тајној спасилачкој мисији био добри ћаћко. Добри ћаћко награђује и кажњава па је вођу Срба у Хрватској прогласио уништаватељем свога народа и профитером који се окористио њиховом трагедијом, а Главаша херојем којем ова држава има вратити одликовања. Пошто се коначно аутао, Предсједник је проказао још сумњивих лица. Госпођи Сарнавки, која случајно понешто зна о злостављању и убијању жена у Хрватској, замјерио је негламурозан назив организације коју је основала, а и некакав логичарски (!?) кримен. Гђе је та уопће била док се он залагао и борио… у Тачу, рецимо, за људска права жена на достојанствен живот без батинања и страха. На ред је дошао и неугледни професорчић, речени подрепак проф. др. Дејан Јовић. Иако овај међународно угледни професор и знанственик није вулгарно пискарало, како је Предсједник успут почастио и становиту неуспјешну и слабо познату књижевницу Ведрану Рудан, ипак објављује контроверзне пиздарије неухватљиве и несхватљиве Предсједникову интелекту и кужењу свијета. Ингениозна аналитика Вундеркинда с Пантовчака закуцала је и ријетко небистрог Далматинца Бориса Дежуловића. То је најгори случај незналице, вагабонда и друштвеног паразитизма, кируршки прецизно расјекао је Предсједник нашавши у Стаљиновој правно-судској пракси утјеху што су такве људске креатуре некоћ у пријатељском СССР-у слали у гулаге на рехабилитацију. И мени се мало замјерио тај Дежуловић. Кад се само сјетим његове кукавне репортаже о уласку у мртви Вуковар, хуља новинарска и смуцало, док се у то исто вријеме данашњи Предсједник презнојавао у Загребу… ма згади ми се овај живот. Пожелим си судбину свих оних Главашевих штићеника које је бранио ганувши Предсједника. Чим се указала прилика, одликовања су стога враћена на прса људине, чија ђела у будућности свакако заслужују гусларску поему наслова Селотејп и Гаража.

Како је Предсједник скрбио о Србима, и они су спашавали њега својим гласовима који су десетљећима узалуд путовали у сједиште СДП-а, док је још био Рачанов подрепак. Чинио је то дискретно, али тко би му замјерио: чинити добро, а да то нитко не зна нити препознаје, тајна је мисија многих знаних и незнаних домољуба коју живимо тридесет година. Једном ће и слијепи прогледати, мутна ријека ће се разбистрити, све оне појаве које обрнуто ишчитавамо или их пак злонамјерно тумачимо, онако, налик на орвелизме у овој мутној стварности: рат је мир, слобода је ропство, незнање је моћ. Уз Предсједника откриват ћемо врли нови свијет, без чуђења.

Био је 1. српањ и стигао ми је одговор: Предсједников тренутак истине за који нитко никада не зна када и у којој пригоди ће се догодити, услиједио је у Карловцу гђе је присуствовао представљању обљетничке монографије о бригади ‘Громови’. Домољубно потентни и физички задригли, налик Предсједнику, а громовити кад затреба домовини, бивши остарјели војници побожно су слушали панегирике рату, обрани, херојству из уста човјека који им се по годишту и срчаности могао придружити, али је тих година имао преча посла. Док су Предсједникове мисли већ плазиле по шведском столу након изговорених напитница и наздравница, моје мисли одлутале су према Ђакову и гробу Јосипа Реихл-Кира, који је убијен на ‘громовити дан’ прије 30 година. Од домовине је добио 16 метака од сународњака који је био пристојно плаћен за тај чисти, свети, домољубни чин. Име Реихл-Кира Домовина не слави, оно никада неће бити уписано у календар државотворних светаца. Но он је ионако одавно постао Орион чија свјетлост свих ових година допире до измучених душа жељних истине и правде. На другој страни свемира, оној тамној, без блиставих звијежђа, пун љубави према себи, Предсједник ће свакога јутра поносно поздравити свој досадашњи минули рад. Онај дедин из Радована ИИИ.

пише Мира Бићанић