Препуштени случају

Како би рекла она времешна феминисткиња чија фотографија од пригоде до пригоде кружи друштвеним мрежама: Не могу веровати да опет о овоме пишем. Пре петнаестак година написала сам текст прве колоне за Слободну Далмацију, а наслов је гласио „Кондом на погрешној глави“. Шушкало се тада о увођењу сексуалног одгоја у школе, јавила се гомила „традиционалиста“, све одрасли људи који се згражају над навлачењем кондома на тиквицу у склопу тог јадног сексуалног одгоја који, ето, напослетку никад није уведен. Све ми је то тада било толико сумануто и сулудо да нисам могла прихватити како се ради о доминантном дискурсу па сам у колони написала нешто набријано и поспрдно. И спасила сам себи свет, све док ме тек коју годину касније испред основне школе у коју је управо кренула моја кћи није дочекала супруга познатог сплитског гинеколога са захтевом да потпишем папир „да се педери не смију женити и усвајати НАШУ децу“. Некако ми више није био до спрдње. По ко зна који пут онесвестила ме чињеница да живим међу луђацима, да су они моје комшије, познаници, рођаци и да ће борба, прса о прса, тиквицу о тиквицу, бити доживотна.

Мој покојни отац у то време је већ био готово слеп и није могао читати ништа осим цамбо плаката, и зато се, на штапу, запутио у свој месни кафић не би ли му ко од пријатеља прочитао наглас текст из Слободне који је написала његова кћи, а који се зове „Кондом на погрешној глави“. Нисам га покушавала зауставити, кад је већ навалио – одрастао је човек. Изгледа да је након читања пала и нека расправа међу мушкарцима у кафићу, али ништа није спомињао до вечери, да би ми на крају рекао: „Ниси лоше оно написала. У праву си.“ Била је то победа у гостима. „Наравно да сам у праву“, рекла сам. „Па ти си ме одгојио.“

Али ево, готово двадесет година касније, сексуални одгој младих препуштен је и даље искључиво родитељима (и највероватније порнићима који ће им о сексу рећи углавном оно погрешно). А та је спознаја упоредива с ужасом кад схватите ко све вози аутомобил и управо је на цести.

Кћи, сада студентица, за неко истраживање упоређује скандинавско школство с хрватским и долази до статистике која је подударна, осим што је у шведским школама продужени боравак потпуно бесплатан, а сексуални одгој уведен још шездесетих прошлог века. Нама никад ништа нису споменули на тему сексуалног одгоја, читаво школовање, каже ми она зачуђено. Готово ништа о репродуктивним органима, ништа о контрацепцији, о полном односу, о болестима, о малолетничкој трудноћи, о побачају… Препуштена случају, као и многим другим стварима, деца која ће сутра вероватно имати своју децу немају баш јасног појма како се долази на свет, ако им родитељ не каже. Генерације одрастају не познајући и не поштујући своје ни туђа тела. Учећи тек да је то нешто чега би се требало срамити. Или трговати. А општи је дојам да су деца у Хрватској јавна брига само док још и нису деца, док су у заметку.

Права промена набоље по питању родних људских права догодиће се тек кад ова неопходна, примарна врста одгоја заиста уђе у школе. Тек онда ће бити могуће разумно разговарати о научним чињеницама, па потом и о различитим животним изборима и праву на избор, о биологији и о етици, свеједнако се смејући тиквици и гумици.

Дотад беремо горке плодове ускраћеног образовања, а друштвена хипокризија, која под агендом призива савести ускраћује здравствену помоћ и доводи у опасности животе жена, најгњуснији је међу њима. Први пут сам се с призивом савести срела пре десетак година у једној апотеци. Томе је претходио позив мени блиске жене која је управо имала индуковани абортус. Лечници се у то доба још нису призвали савест, али послали су је из болнице с јаким крварењем. Немајући где, бојећи се реакције дома, замолила ме да јој на неколико сати уступим свој кауч те да с упутницом одем до прве апотеке узети јој антибиотике и таблете које заустављају крварење.

С обзиром на то да сам недуго пре имала спонтани и киретажу, биле су ми познате те таблете. Али мене су оставили у дневној болници на целодневној нези и давали ми потребну терапију – ја сам била Патница, а моја пријатељица Преступница. Савесно призваној приватној апотекарици која ми је рекла „да они за то не дају таблете“, лагала сам: „Имала сам спонтани, таблете су за мене.“ Сумњичава, дала ми је таблете ни не поздравивши ме. Данас ми их, како ствари стоје, вероватно не би дала.

Могло је бити и боље и горе. Моја пријатељица је збиља могла искрварити на улици, али могла је и имати нормалну негу у болници, примити терапију и одморити који сат док се евентуално крварење не смири, а испред болнице некога ко ће је дочекати, одвести кући, скувати ручак, погледати с њом филм па да све то заборави – без трауме.

Јер колико год добронамерно причали о траумама жена након побачаја, редовно се заборавља нагласити да такве трауме нису првенствено узроковане психичком или физичком боли, него константним понижавањем примитивне и окрутне средине. А вечно инзистирање на жени жртви-искупитељици слабо помаже у детабуисању права на доступан побачај. Нисам за фриволан и лепршав приступ овој теми, али зар заиста морамо бити жртве да би уважили наше право да одлучујемо о свом телу?

Кад сам већ „аутореференцијално“ кренула, покушаћу ово илустровати на властитом примеру. Имам четрдесет и седам година, двоје деце, два спонтана побачаја (која уистину јесу били трагични догађаји за мене, али само зато што сам желела децу – и преболела сам то сасвим), још увек имам редовите менструације и кад бих сутра остала у другом стању, то за мене не би било дете него проблем. Због мог здравственог стања, због мојих година, због будућности моје деце и због тога што немам времена, енергије, средстава и живаца, због тога што свет иде кврагу, због тога што желим мало мира и забаве, а не још једно дете, отишла бих на побачај исти трен. И никад више ни на секунду не бих помислила на то. Изашла бих из болнице фућкајући.

Ако разговарате с њима, већина жена има причу на ову тему. Нико не пита јесу ли једине које ће се бринути за тог клинца када се роди, а често јесу. И не, не морају имати трауму због абортуса! А ако траума постоји, треба радити на томе да иста исцели, а не да се продубљује. Трауму женама не ствара абортус него однос друштва према абортусу. Хоћете сретно друштво и децу? Побрините се за вртиће, за закон о усвајању, за децу у домовима… Омогућите им задовољне и здраве, самосталне и слободне маме које могу зарадити за живот, о чијим судбинама не одлучује један или веће мушкараца који се никад неће наћи у њиховој кожи.

Враћање права на абортус у Устав не значи да ће жене масовно похрлити на сладолед, него да ће бити заштићеније од којекаквих здравствених и политичких муфљуза и профитера. А сексуални одгој значи да ће се о сексуалности разговарати са научних и етичких стајалишта прилагођених деци – свакако примеренијима од онога што ће им рећи дон Јозо, ћаћина стрина, старији рођак или интернет. Овако нашим здрављем и животима манипулишу разне сподобе. Не дајте да вам на главу набијају кондоме, ви нисте тикве. Без обзира на светоназор, немојмо бити оне које остављају сестру, пријатељицу да искрвари на улици. Напослетку, прилично сам сигурна да ни у једној религији нема бога који би такво што одобрио.

 

ПИШЕ: Оља Савичевић Иванчевић, Нада