Рај за особе с четири ноге

Неподношљив августовски дан у Загребу. Тежина се од раног јутра населила у прса. Спарина не да зрака, али срце се више стеже од помисли на радни дан који ћемо провести у друштву педесетак чудноватих саговорника. С умишљеном вештином немуштог језика и трбухозборства, заувек слаби на домаће животиње, упутили смо се у једно село у близини Врбовца. Тамо ћемо упознати псе, мачке, свиње, овце и једног јарца који су извучени из круга насиља и мучне смрти.

Труцкајући се по уским коридорима загребачке жупаније појавили смо се испред капије уточишта Плави крст. Иза се састао прилично гласан и разигран одбор за дочек. Десетак паса, мањих и већих, јурили су да поњуше и изгазе госте блатњавим шапицама. Већ на самом улазу откривамо да је ово право рајско место за животиње. Имају готово 5000 квадрата на имању за трчање, забаву и истраживање, а када умор савлада, одлази се у кућу по заслужени одмор на разбацаним јастуцима.

Агнеза Лешдедај, гласноговорница наших малих пријатеља, власница је овог простора слободе. Она је такођер и једна од саоснивачица удруге Плави крст за спашавање животиња уз колегиницу Јелену Шерић. Задњих 20 година живота провеле су видајући ране и трауме примарно паса и мачака. Поред њих две ту је и Ива Чолиг која обавља бирократски део посла, води Фејсбук страницу и бави се донацијама. Све животиње на овом месту једу и лече се искључиво од донација.

Док нам Агнеза кува каву, ми се шеткамо са свитом која нас прати у стопу. На отвореном прозору куће истеже се сивкаста мачка. Име јој је Катица и већ дуго живи овде. Без бојазни прихваћа руку за чешкање и спремно позира за фотографију. Агнеза говори да је Катицу неко избацио из куће у одраслој доби. Када се поново домогла љубави и затвореног простора, одлучила је да кућу више никад не напусти. Изађе на прозор, врло ретко стане испред врата и то је све од њеног вањског света. Опреза никад доста. Тумачимо како је то вероватно због тога што се Катица боји остављања. Уосталом, она воли бити кућна маца, а не посвудуша. У знак потврде извалила је трбушчић равно у судопер. На имању има укупно 17 мачака. Свака је у свом скровишту, скупе се тек кад падне кише, сазнајемо.

Преко пута Катичиног прозора, у дебелом хладу, изваљена је велика трбушина. Прасица Дуда је на сиести. Око ње неуморно хода колегиница Виви. Она не губи време; с прасећом сурлом усисава све орахе што јој се нађу на путу, па чак и оне незреле. Одмах смо уочили њену намеру: жели ући у кућу и бити с осталима. Виви је, између осталог, надарена за отварање врата као човек – подигне једну ногу, поклопи кваку и уђе.

Она и Дуда нису једине свиње на имању. Ту је и Розика од неких 50 килограма која највећи део дана проводи лежећи. Можда би и она роварила по дворишту као Виви, али у задње време не може лако на ноге. На једној нози има артрозу. Агнеза говори да су свиње интелигентна, друштвена и емпатична створења те да око њих нема пуно бриге. Проблеми настају када се због своје генетике разболе.

– Нема ветеринара на том пољу, али не може се њих ни кривити јер свиње нико не лечи. Зна се: ако се свиња разболи или повреди, људи ће се у том случају одлучити за клање. Дуду су продавали за месо или кућног љубимца, иако је она расла као кућни љубимац. Сажалили смо се, нисмо хтеле да заврши под ножем након што је стекла поверење у људе. За Виви нас је контактирала једна студентица с Ветерине. Испрва смо је одбили, но онда нам је та цура рекла да ће је преузети породица њеног момка из Славоније. Рекла нам је да је неће заклати. Нисмо веровали у то па смо је узели – препричава Агнеза животни пут својих мезимица.

Иначе звезда ове фарме је био покојни прасац Саусаге који је спашен из поплављене Гуње. Он и две кокоши су једини извучени пре одредбе да се све домаће животиње с тог подручја морају усмртити. Доживео је само шест и пол година.

– Он је био импресивне величине, али је имао врло благу нарав, није улазио у конфликте ни с ким. Обожавао се купати у свом базену и ровати. Кад је дошла Дуда, Саусаге се заљубио на први поглед. Често јој је знао тепати, причати и гугутати. Розика је била јако везана за Саусаге. Задња две недеље, када му је постало изузетно лоше и када се више није могао кретати, била је 24 сата дневно уз њега, на киши и на сунцу. И када је умро, дали смо шансу осталим животињама да се опросте од њега, да схвате да га више нема – говори Агнеза.

Овде животиње, прича нам она, живе ступањ слободе који произлази из идеје веганства. Ону људску могућност избора Агнеза и Јелена несебично дају и својим станарима.

– С њима сам јако пуно научила о духовности. То ми је највећа животна школа. Код њих је све овде и сад – овде и сад је једина срећа. Супер је што у овом процесу спашавања толико умањиш властиту битност. Више ниси центар универзума. Кад мој трен дође, немам право приговора. Као и они – појашњава Агнеза њихову филозофију живљења.

Након што смо мало правили друштво Розики, преместили смо се на отворену терасу с намером да у миру разговарамо и кафенишемо. Псећа дружина сместила се тик уз нас, на нас и испод нас. Као да знају да о њима причамо. Морају пробати каву, сок, поњушити торбу, упаљач, мобител и цигарету.

– Овде не постоји приватност, заборавите на то – говори нам Агнеза држећи у широком загрљају неколико паса.

Цело време их мази и обасипа пољупцима. Најновији пас који се бори за њену пажњу је Борис. Иначе се сваки нови пас овде зове Новица, али морале су мало променити традицију.

Она и Јелена су све ово започеле због једног пса који се звао Луђо. Иако је био диван према људима, друге псе је хтео клати, говори нам. Након четири месеца су потражиле неки азил како би га тамо сместиле и једино су им у вараждинском азилу хтели помоћи. Агнеза говори да се данас сигурно не би бавила заштитом животиња да није видела како су изгледали азили у Хрватској пре 20 година.

– Први азили су изгледали катастрофално. На хиљаду квадрата је знало бити по 400 паса. Тад смо узели прву песицу из азила и кренули њима помагати јер смо се сажалили. Запели смо с 20 паса и схватили смо да ћемо или морати стати с тим или потражи помоћ на западу. Отишле смо на једну конференцију и размениле смо контакте с Низоземцима. Једна организација нас је замолила да одемо у Босну и Херцеговину по псе, а они ће заузврат узети те наше псе. У Босни је био хорор, Хрватска је у том смислу обећана земља. Годинама смо спашавале псе по Босни и Славонији, али не радимо то већ три или четири године. Немамо више исту енергију коју смо имале са 25 година. Некад смо вукле по 200 или 300 паса годишње. То је значило дизање у шест ујутро и спавање у поноћ – објашњава она.

Истиче да је уочила разлику између паса које су спасиле у Хрватској и оних у Босни. Пружајући им стални или привремени дом, приметиле су да су пси из Хрватске мање трауматизовани, друштвенији су и лакше прилазе људима.

– Ови који вам прилазе су пси из Хрватске, а сви ови који беже и које уопште не видите су пси из Босне. Есма из Сарајева је, рецимо, код нас дошла с месец дана. Она у тако кратком периоду није могла доживети велику трауму. Знали смо имати штенце који би се оштенили код нас и без обзира на све, били су несоцијализовани. Недавно сам наишла на истраживање где се тврди да су трауме наследне. Чак и трећа генерација паса ће и даље имати некакав ПТСП. То је објашњење зашто босански пси тако реагирају. Најчешће смо ишли у Бихаћ, Велику Кладушу и Босанску Градишку, пазили смо да идемо само близу границе. Есму је погодио ауто кад је имала месец дана, зато не користи две ноге. Живци су јој потргани. И нормално, нико жив је није хтео. Она је с нама седам година, је л’ да, Есмице? – препричава нам Агнеза гледајући Есму која не престаје лајати.

Своје животиње удомљавају највећим делом у Аустрији, Њемачкој и Словенији. Те западне земље су одавно законски регулисале заштиту животиња. И у Хрватској је напуштање љубимца кажњиво, но то још увек не долази на наплату. С обзиром да у овим земљама практично нема луталица, једна њемачка породица која пожели пса углавном ће се јавити неком удружењу из Хрватске. Животиње из Плавог крста су искључиво за кућу и то је њихов основни критериј када преговарају за будући дом.

– Лепо је кад не мораш питати где ће пас спавати. Када нам се јави неко из Хрватске, тражимо исте увете. Има красних удомљења у Хрватској, али пуно ређе. Не кажем да су по Њемачкој сва удомљења идилична, можда ће 10 посто бити лоше. У Хрватској је 70 посто удомљења било лоше. Ми се тиме на нашем терену не бавимо, осим ако је неко баш супер. Првих седам година спашавања нисмо имале контакте на западу, није било лако доћи до тога. Кад сам удомљавала у Хрватској нисам имала тај луксуз да инсистирам да животиње спавају у кући – објашњава Агнеза.

Она тврди да су у целом спашавању најлакши део посла животиње. Најтежи су људи, говори, јер од заштитара постоје висока очекивања. Две најважније одлике доброг заштитара које Агнеза истиче јесу, пре свега, шутња за животињино добро те познавање људске психе. Каже да обично имају само десетак минута да процене удомитеља те да увек остаје питање да ли је то била добра одлука. Ако испадне лоше удомљење, пече савест, говори Агнеза. Питамо је да ли им се некада удомљени пси враћају.

– Наравно. То ми је, искрено, најдражи сценариј. Ја ни не питам због чега, знам своје псе, знам сваког ко је прошао кроз моје руке. Удомитеља увек упозорим на потенцијалне проблеме. Најчешћи разлог у Хрватској за враћање је мушки пас у пубертету. Вани похађају тренинге за псе, али овде тога готово и да нема. Пусте псе да расту без икаквих правила, пас уђе у пубертет и настане проблем. У Њемачкој је другачије, притисак околине је јак, ако шећеш пса који није одгојен, то је срамота. Зато је стопа враћања тамо пуно мања – појашњава Агнеза и додаје да то овиси и о тежини породичих ситуација и животних промена.

На питање је ли теже удомити мачку или пса, она говори да је с мачкама теже јер их је више. Једини квалитетан приступ и решење проблема су мере стерилизације, али у Хрватској то никако да постане стандард. Агнеза коментарише да је једино град Загреб испред свих на том пољу.

Ту и тамо имањем се проноси мекетање оваца. Једна од њих живи одвојено, то је Ева. Врло посебна дама је одгајана као кућни љубимац, но њен газда ју је морао дати. Агнеза нам говори да је месец дана мекетала за њим од туге. Од тада Ева није иста па смо упозорени смо да јој не прилазимо превише. Наиме, жене јој нису најдраже на свету. Остале овце су типичне, плахе чистачице дворишта и високе траве.

Јарац Хрвоје паметних очију живи у истом делу с Евом. Док се она држала на пристојној дистанци, он нам је покушао појести све што је могао ставити у уста – кључеве, ногавице, каиш. Велика је маза и превртљива козја природа.

Све ове индивидуе, с којима покушавамо разговарати из трбуха, требају помоћ. Јелена, Ива и Агнеза се труде да им ништа не фали, али новца никад доста за њихову храну и лечење. Трошкови ветеринара су високи, а животиње имају урођене, али чешће на бруталан начин стечене мане. Због животиња које имају здравствених проблема, у сталној су потреби и за медицинском храном. Чиваву из Чаковца, која вуче ногице по поду, нетко је ударио шипком по леђима. Данас успева ходати, али не може контролирати физиолошке потребе. Јазавчар Јазо из Вуковара прележао је тешку упалу плућа. Укратко, сви становници ове веселе куће барем су једном морали хитно ветеринару.

Свако тко је вољан може послати неке парице Виви, Розики, Јази, Катици, Хрвоју и осталима. Ако се одлучите за новчану донацију, требаће вам овај ИБАН удружења Плави крст: ХР6025000091101016783. За лепу овцу Еву можете уплатити нешто и на ПејПалу: bluecross.hr8@gmail.com. Наравно, храна је увек добродошла. Агнеза поручује да им се сви заинтересовани могу јавити на Фејсбук-страницу како би се договорили око преузимања хране. И кад будете спремали тај пакет, знајте да јарац Хрвоје обожава смоки.

 

ПИШЕ: Ања Кожул, Нада