Роберт Просинечки: Свугде сам волео бити

28.04.2021., .Zagreb - Robert Prosinecki, bivsi nogometas i nogometni trener. Photo: Boris Scitar/Vecernji list/PIXSELL

Роберт Просинечки рођен је 1969. у Вилиген-Швенингену у Њемачкој. Његов отац Ђуро родио се у малом селу у Загорју, а мајка Емилија у малом селу крај Чачка. Првих десет година живота Просинечки је провео у Њемачкој, а након тога се породица вратила у Југославију. Фудбалску каријеру почео је као младић у загребачком Динаму, а пут га је касније водио преко београдске Црвене звезде до најпознатијих светских клубова Реал Мадрида и Барселоне. Једини је играч у историји фудбала који је на Светским првенствима забијао за две репрезентације, Југославију и Хрватску. По завршетку играчке каријере ухватио се тренерског ангажмана, па је у задњих десетак година водио Црвену звезду, турски Каyсериспор, фудбалску репрезентацију Азербејџана и Босне и Херцеговине. Тренутно је у Загребу и без клуба, користи време како би се дружио с породицом и надокнадио периоде раздвојености. Иако је играо на највећој разини најпопуларнијег спорта на свету, Просинечки је приземљен и опуштен, срдачан и свугде радо виђен гост. У кафић у којем се налазимо улази с осмехом, поздравља конобара и пита га како је. На стол одлаже свој црвени Марлборо, уз жуту му косу заштитни знак. „Ајде, питај шта год оћеш“, каже.

Фудбал сам обожавао

– Одрасли сте у околици Штудгарта и тамо сте прво почели гањати лопту. Како је фудбал постао део вашег живота?

– Најважнија је била породица, која је одредила много ствари у мом одрастању. Отац је обожавао фудбал и та је љубав почела с њим, с пет-шест година ме увео у то. У Њемачкој смо били до моје десете године, а онда се вратили у Југославију, у Загорје. Кад смо дошли ту отац ме одмах уписао у Динамо. Највећа му је жеља била да му син буде професионални играч Динама. Фудбал сам брзо заволео и схватио да имам талента, а и други су почели причати да има неки мали жути који другачије удара лопту.

– Доста познатих спортиста има такав однос с родитељима, да су их гурали од малена. У којем моменту то може прећи границу, да је више профитерска опсесија, него родитељска подршка? Јесте ли икад осећали притисак због тога као дете?

– Никада нисам осећао такав притисак. Отац је у Њемачкој имао грађевинску фирму, никада нам ништа није недостајало, ни мени, ни сестри ни брату. Није ме гурао у фудбал да би зарадио, волео је игру и препознао мој талент. Стално ме возио на тренинге, гледао све моје утакмице. Наравно да све овиси о томе воли ли дете нешто. Има пуно родитеља који терају децу да раде нешто иако то не воле, али ја сам фудбал обожавао. Зато сам и данас у њему, само на другачији начин. Спорт ми је дао пуно и као тренер покушавам вратити део тога.

– Јако је важно за вас било Светско јуниорско првенство у Чилеу 1987., где је Југославија победила, а ви били проглашени најбољим играчем првенства, иако нисте играли у финалу. Најлепшим голом првенства тада је проглашен ваш гол, онај у четвртфиналу против Бразила?

– Не само за мене, то је целој једној генерацији била одскочна даска. На том су се првенству показали играчи као што су Предраг Мијатовић, Звонимир Бобан, Роберт Јарни. Препознали су нас тада диљем света и Чиле ће нам сигурно свима остати у невероватном сећању. У тих је месец дана стало много лепих тренутака. Кад смо тамо ишли нико нас није отпратио, а на повратку су нас сви дочекали, били смо по свим медијима.

– Како је ишао ваш одлазак из Динама у Црвену звезду те исте године?

– Дебитирао сам у Динаму са 17 година као талентован играч и много сам радио. После је дошло до тога да је тренер Ћиро Блажевић рекао да нећу никада постати играч и да немам шансе озбиљно играти једног дана у Динаму. Тата ме тада одвео у Београд и тако је кренуло. Дошао сам тамо, био на проби, после пар тренинга су тражили да останем. Остао сам четири велике године. На почетку ми није било нимало лагано. Оставио сам своје друштво, пријатеље, породицу. После сам се навикао. Гурао ме понос, да ћу направити каријеру, терао инат. У четири године у Београду направио сам изванредне резултате.

– Звезда је тада направила невиђено, освојила европски Куп првака (данас Лига првака) 1991. године. Финале против Марсеја мало досадњикаво, али то не умањује успех?

– Марсеј у Барију јест била тактички досадна утакмица, али најважније је освојити, нико те касније не пита како си играо. Врло тешко да ће се више на овим просторима поновити такви успеси. Била је то сјајна генерација, одличних играча и добрих људи. Била је добра атмосфера међу нама, било нас је из читаве Југославе. Не требам ни спомињати генијалце као што је Дејан Савићевић и квалитет те игре. Звезда је стварала екипу која би једног дана могла направити нешто велико и то се и десило. И даље сам радо виђен у Београду и увек се осећам добро тамо. Црвена звезда је један од највећих клубова у којима сам играо, то ћу увек рећи.

– Каква је била атмосфера кад се играло на Маракани?

– Невероватна еуфорија, то се тешко може описати, морало се доживети. Тад није било седећих места и сто тисућа људи је стало на стадион. На свакој нашој европској утакмици по десет-двадесет хиљада људи би остало вани, јер нису могли доћи до карте. Људи су препознали да та генерација може направити велик резултат и јако су нас подржавали. Поготово се никад неће заборавити полуфинале против Баyерна, задња минута аутогол и улазак у финале.

– Те 1991. године прешли сте у Реал Мадрид. Како је изгледао тај прелазак?

– Тад је постојало ограничење на три странца у клубовима, теже су се продавали играчи у иностранство него данас и теже је било доћи у тако велик клуб. Али ја сам и у Реал дошао из великог клуба. Звезда је имала сјајну инфраструктуру, сјајне играче, одличне услове за тренинг. Ту није било неке велике промене, али јест финанцијски, у Реалу сам добио више новаца. Тамо ми се заредало доста повреда, то ме кочило. А кад вратим филм на све што се дешавало, било ми је јако тешко и зато што сам био у Шпанији, а породица ми је била у Загребу и трајао је рат. Ја сам их звао да дођу код мене у Мадрид, нису хтели. Тај стални контакт и размишљање о томе што се овде дешавало, а знамо да је тај рат био невероватно ружан, то ми је било тешко и сигурно је утицало и на моју игру. Један период ди смо сви били на мукама, и ми у иностранству, и људи овде.

Роналдо је крајност

– Реал вас је 1994. послао на размену у Овиедо, где сте одиграли сјајну сезону. И данас вам је то драг град?

– Пун сам анегодота о том Овиеду, јако ми је драг. Кад сам дошао тамо на размену, дочекала ме киша, падала је добрих десет дана. То је град на северу Шпаније, доста пада киша. Чинило ми се да нећу моћи издржати. У неком трену сам назвао сестру. Сећам се као да је данас, замолио сам је да дође бар на седмицу дана код мене, да се мало видимо. То је било пре двадесет и шест година, а она и дан данас живи тамо. Јако јој се свидео град, отворила је тамо своју продавницу, упознала партнера и остала живети. Тако да све има своје, никад не знаш шта живот носи, та је моја размена била судбина за њу. Породица и ја увек радо одемо до Овиеда.

– Након те сезоне се опет пробудио интерес клубова за вас. Понуда Барселоне је пресудила и добили сте прилику да вас тренира великан Јохан Круијф. Какво је било то искуство?

– Кад си млад, пуно тих ствари не приметиш. Јохан је био велик, ту нема дилеме. Друго, јако је мало странаца играло и за Реал и за Барселону, тад сам био тек трећи којем је то успело. Сад схватам колико је то велико и ретко било, и да сам стварно добио пуно. Тад ми је све деловало нормално, ништа ванредно. С Круијфом се развијала филозофија о којој данас воле причати на телевизији, тај тики така. Посед лопте, пуно додира, то му је било битно. Обележио је Барселону и као играч и као тренер. Пуно је утицао на моје размишљање о фудбалу, али јако је важно што није био само одличан тренер, него и супер лик, специфичан у свему. Говорио је све јасно и гласно, увек си знао на чему си. Почашћен сам што сам могао бити годину дана с таквим човеком.

– Након Барселоне је дошла на ред сезона у Севиљи, па неочекиван повратак назад у Загреб?

– Искрено, тада уопште нисам размишљао о повратку у Динамо и у Хрватску. Сви су одлазили ван, а ја се враћам, нешто није у реду. Имао сам још и уговор за даље у Севиљи, огромном клубу и прекрасном граду. Једини заслужан за мој повратак опет је мој отац, који ме наговарао да дам шансу Динаму. Дошао сам на разговор у Загреб и на крају остао. Након пуно година тад сам осетио како је бити кући, мама је скухала домаћу супу, видео сам френдове које нисам видео од почетка рата и једноставно сам одлучио остати. Није прошло дуго и упознао сам и супругу Влатку, с којом сада живим већ 23 године и с којом имам две кћерке, и то је испало оно најважније у мом животу. Због тога ми је највише драго што сам се вратио.

– Годину 1998. је обележио и наступ хрватске репрезентације на Светском првенству, а сви памте ваше голове против Јамајке и Низоземске?

– То је неки почетак хрватске репрезентације, требало је да сазремо од Европског првенства 1996. године. Били смо пуни самопоуздања, добро се слагали, што је јако битно. Трећи на свету, па то је била еуфорија. То што је прошло 20 година до поновног сјајног резултата Хрватске заправо уопште није пуно времена, то је једно чудо за овако малу земљу. То сигурно није резултат инфраструктуре хрватске лиге, великих финанцијских улагања или одличних услова рада за репрезентацију, јер тога у нас нема. То је више неки инат и таленат, рад и еуфорија унаточ ограничењима.

– Почеком 2000-их сте опет шарали Европом, од белгијског Стандарда до енглеског Портсмута у којем сте још увек легенда. Тада је у Портсмуту играо и млади Петер Кроух. Има ли истине у анегдотама које прича о вама, да нисте могли ни минуте без црвеног Марлбора?

– Играо сам само једну сезону у Портсмуту, али била је сјајна, чак су ме прогласили омиљеним странцем што је икад играо у клубу. Радо се сетим тог времена. Можда би остао још, али тата ми се тада разболео и одлучио сам се вратити, прво у љубљанску Олимпију, а касније у НК Загреб, ди сам и завршио каријеру. Петер је један симпатичан момак, тад је био клинац. Добар играч, поготово за неког тако високог и танког, занимљив лик. Прича човек да сам пушио и у свлачионици, а то је мало ипак претерао. Нисам се ја никад скривао да пушим, ал’ да сам на полувремену пушио то је мало надодао. Ал’ нек буде симпатичан и прича.

– А има на ЈуТјубу један видео кад сте играли у Звезди, у којем скривате цигарету чим спазите новинаре? Такав стил живота данас је неспојив с оним што се очекује од фудбалера. Узмимо Кристијана Роналда као најпознатији пример – што кажете на тај прототип роботске дисциплине?

– А да, деца ми тај видео показују (смех). Ма пуше и данас скоро сви, ал’ скривећки. Како се веже све то – ако те неко види да пушиш ил’ да пијеш, одмах мисле да не тренираш добро, да ти није стало. То није истина. Ја сам живио за фудбал. То што сам волео запалити или ту и тамо нешто попити, то нема везе с тиме колико сам дао фудбалу. У данашњем врхунском спорту то, као, не долази у обзир. Роналдо је крајност, чини ми се баш испрограмиран, пази ваљда сваку ствар који стави у уста. Због тога траје дуже, има мање повреда, добро изгледа. Све је подредио фудбалу и супер игра, али има нешто роботски у томе. Чак ми се чини да му је и љубав роботска. А фудбалер је исто човек и тога се добро осетити.

– Има ли данас у фудбалском врху простора за некога ко није дисциплиниран до те мере?

– И Меси и Роналдо су талентовани, не само дисциплиновани. Сигурно да због дисциплине дуже трају, доминирају како нико никад није. Више неће бити таквих играча, који ће толико дуго трајати на топ разини. То су екстреми, није одрживо. Имали смо другог Роналда који је доминирао три године, и Роналдиња такођер, и једног Марадону, то је пуно реалније. Ја сам ипак романтичар и увек ћу рећи – дај ми радије Роналда старог и дај ми Роналдиња. Људи воле видети потез, воле лепоту, воле да их изненадиш. Почео је бити роботски фудбал, сви су јако спремни физички, али доста искалкулирани, и онда изађу неки играчи који покажу нешто другачије и вежемо се уз њих. Ту је ипак Меси другачији од Роналда, има те лепоте. Да не причамо уопште о покојном Марадони, против којег сам играо више пута. То су посебне емоције.

Хтео сам бити ветеринар

– Како је дошло до тога да се почнете бавити тренерским послом, кад се појавила та жеља?

– Нисам никад размишљао да ћу бити тренер, а онда ме Славен Билић, с којим сам био добар и који ми је био цимер у репрезентацији, звао да дођем бити део стручног стожера. Рекао сам му – дај бежи, не желим се бавити тиме. Некако ме наговорио. Тако је кренуло, прво добре квалификације, па добро и на Европском првенству, па она несрећа против Турске… Некако ми се свидео посао. И одједном дође понуда из Црвене звезде и добијем привилегију да као први самостални ангажман водим такав клуб. Неки људи раде јако пуно година и тек онда дођу водити такав клуб. То јест била пуно другачија Звезда од оне у којој сам играо, било је пуно проблема, али све је то добра школа и драго ми је због тога. После је дошао Каyсериспор, и репрезентација Азербејџана. Прихваћао сам понуде, покушавао ствари, направио колико сам могао. Тренерска каријера је пуно тежа него играчка, о пуно више ствари мораш водити рачуна. Сви смо ми неки егоисти, али ја волим тај фудбал, хоћу тренерски нешто да направим и за душу.

– Често кажете како вам је у свему важна подршка породице. Како су вашој жени и кћерима падале све те селидбе?

– То нема грешке, то је сигурно. Оне су највећа подршка коју имам, без тога не знам каква би ми била каријера, ни живот уопштено. Да би и муж и жена имали неку каријеру, важан је квалитетан однос, компромис. Ја сам презадовољан, надам се да је и моја супруга. Где год је било могуће, породица је ишла са мном. Нису им лаке биле све те селидбе, али мислим да су ми кћери пуно научиле, брже сазревале. Млађа кћер размишља о студирању криминалистике у Лондону, и сигурно је због оваквог живота пуно одважнија отићи у Лондон, него да је живела читав живот на једном месту.

– Као тренер Црвене звезде посетили сте и мамино село Јежевицу крај Чачка. Тамо су због вас направили прави дернек, позвали свираче, пекли прасе…

– Мало је то село, једва хиљаду људи. Тамо воле јако Звезду, дочекали су нас сви у дресовима. Моја мама нажалост нема пуно породице, ни сестара ни браће, тако да ми је тамо све даља родбина. Али радо сам их видео и одлично су ме сви дочекали.

– Свугде вас људи воле, у Загребу, Београду, Сарајеву. Што ви волите у тим градовима?

– Никад нисам имао никаквих предрасуда и свугде сам волео бити. Треба прво рећи да је сваки од тих градова сасвим другачији него шта је био пре рата. Имам привилегију да сам могао живети у тим градовима и шире. Сарајево је хумор и емоција, од прве јутарње кафе на којој је стално неки смех, на туђи, али и на свој начин. Кроз сву ту патњу, људи који су живели у оном лудилу, који су извукли само живу главу, али – жива глава и идемо даље! Посебна душа је Сарајево. Београд је огроман, права метропола, има другачији штих, посебан град. Загреб је мирнији, човек се у њему осећа сигурно, добар је град за породицу.

– Да нисте фудбалер, шта бисте били? Око чега сте још страствени?

– Као клинац сам размишљао да би волео бити ветеринар, уживао сам са животињама. И сада имамо пет паса у кући. Бринемо о њима, волимо их. Жена и ја обожавамо филмове. Радије гледам филм дома, него утакмицу. Чак и у лошем филму уживам. Имамо опцију а) и опцију б) за гледање. Прва опција је од моје госпође, а то су увек хорори. Сад ми је причала за Сквид Гејм, све ми препричава. Друга опција је моја, то су акциони трилери. Волим класике, Морган Фриман, Доналд Сутерланд, да не говоримо Ал Паћино и Роберт де Ниро.

– Прошли сте у животу и болест и пуно тешких изазова. Што вам даје наду?

– Две године сам био баш болестан и све након тога ми је доста лајт. Ретко се нервирам или наљутим. Кад прођеш такве ствари мало станеш на лопту. Ја се још увек надам да има добрих људи, у то верујем. Надам се и да има наде за ову земљу и за младе, да ће моћи овде живети и радити и бити сретни, што у овом времену евидентно није лако.

РАЗГОВАРАЛА: Ивана Перић, Нада