Румена Бужаровска: Биле смо на мети десницеka

Румена Бужаровска македонска је књижевница, професорица и књижевна преводитељица те једна од најпознатијих и најчитанијих списатељица на постЈугославијенском простору. Ауторица је четири збирке кратких прича: „Жврљотине“ (2006.), „Осмица“ ( 2010.), „Мој муж“ (2014.) и „Никуда не идем“ (2018.) преведених на више од десет језика. Румена често навраћа у наше крајеве јер је воли публика, колеге и организатори фестивала па смо за Наду разговарале у дубоком загребачком хладу за време 21. Фестивала европске кратке приче.

– Крајем 2019. књижевница Лана Басташић дошла је на идеју да шест ауторица и аутора рођених након 1980. у земљама бивше Југославије напише заједнички дневник. Тако је настао „Дневник 2020.“, а да нико од вас није ни слутио у што ће се та година претворити. Ви сте извукли можда и најтежу карту, први део дневника писали сте баш у марту, у време почетка пандемије коронавируса. Како с одмаком гледате на тај текст?

– Чим кренете читати моје дневничке записе из марта 2020., можете видети да сам била мало полудела (смех). Као и многи, један дан сам мислила једно, други друго, долазиле су различите информације па сам и самој себи често била контрадикторна. Иако ме мало срамота неких ствари које сам писала, драго ми је да је тај чудан месец документиран. У Македонији је једно време био на снази полицијски сат и уводиле су се многе сулуде мере по узору на Србију. Примерице, да бисте могли бити у истом аутомобилу, морали сте имати исту адресу – мој партнер и ја немамо на документима исту адресу и када нас је зауставила полиција, полицајац је питао партнера ко ти је ова девојчица. На крају смо пуштени без казне, што није био случај с мојим геј пријатељима који су плаћали казне. Држава нам је јасно дала до знања да морамо бити хетеро и у браку да бисмо сачували здравље, мислим да су многе рестрикције биле јако трауматичне за ЛГБТ заједницу, о томе се рецимо уопште не говори. А онда с друге стране, након кратког времена, корону су сви заборавили иако је морталитет у Македонији био огроман, али се о сиромаштву, квалитети живота и јавног здравства наравно није довољно разговарало.

 

Хумор ми је изразито важан у писању

 

– Коауторица сте „ПичПрича“, причања женских прича уживо. Је ли истина да вас је инспирисало гостовање на сплитском „Причигину“?

– Истина је, све је кренуло од „Причигина“, на којем сам 2016. наступала по други пут. У Македонији су у то време били велики протести и сви су знали за масовна прислушкивања грађанки и грађана. На „Причигину“ сам испричала фиктивну причу у првом лицу коју сам сместила у савремену Македонију, причу о жени која је у вези с другом женом коју режим прислушкује а за њихову романсу сазна и супруг. ХРТ3 је те године уживо преносио „Причигин“ па су многи људи у Македонији гледали и мој наступ, а причу су, због првог лица једнине и треме јер нисам била сигурна у свој хрватски, протумачили као нервозно аутовање на хрватској телевизији. То је испао случајан перформанс и велика медијска вест па је мојој пријатељици и колегиници, феминисткињи Ани Василевој пало напамет да и ми покренемо нешто слично, али да нагласак ставимо на женске приче.

– О којим темама жене причају и каква је рецепција „ПичПрича“ у Македонији?

– Биле смо свесне да жене нису довољно присутне у медијима, да њихова искуства нису нормализована, да нису перципиране довољно духовитима и хтеле смо то променити, а важно нам је било и очување оралне традиције причања прича. С тематским вечерима уживо кренуле смо те 2016. године, а до данас смо имале петнаест различитих издања, гостовале смо и ван Скоља и публика је свугде изврсно примила „ПичПричу“. Сваке године за Осми март имамо гала вечер, а у склопу Прајд недеље увек нам је тема срамота и на тим програмима не наступају само жене него цела квир заједница. Теме које покривамо су разнолике, од љубавника преко длака, до „добила сам…“, „морала сам лагати…“ и слично. Сретне смо што је „ПичПрич“ постао стварно популаран, људима фали таквог садржаја, у Скопљу имамо и по 750 људи у публици, енергија је невероватна и овакви програми делују прилично еманципаторно и на публику. Нису наступале само Македонке, имале смо и регионалних гошћи, од Марије Ратковић, преко Асе Бакић, Јелисавете Благојевић и Лејле Каламујић до Миме Симић која је наступала већ двапут јер ју је публика стварно заволела.

– У збиркама „Мој муж“ и „Никамо не идем“ објавили сте приче под насловом „Осми март“ у којима жене на крају приче и Дана жена повраћају. Зашто овај мотив и је ли истина да ћете у својим будућим збиркама наставити с том малом традицијом?

– Обе приче „Осми март“ су ми међу омиљенима у тим збиркама, у њима сам се баш испуцала и пренела све оно што ме нервира: феминизам различитих организација цивилног друштва, али и разних институција и фирми који није ништа друго него лажни маркетинг, позицију жена које не желе бити феминисткиње, став жена које јесу феминисткиње, али то не знају… Не желим спојлати, али повраћање је у сваком случају логичан избор. Хтела бих и у некој идућој збирци имати причу Осми март, засад још немам идеју како би она изгледала, али надам се да ћу успети.

– Збирка „Никамо не идем“ на другачији начин промишља миграције и позицију „наших људи“ у белом свету од већине регионалне књижевности. Када бисте упоредили „Мог мужа“ и нову збирку, које су сличности, а које разлике?

– Мислим да је „Мој муж“ мало више поп, да се људи можда лакше проналазе у њему јер је тема ужа и писан је из првог лица. У процесу писања нове збирке инвестирала сам пуно времена и у међувремену сам доста тога превела и прочитала. Такођер, научила сам пуно о феминизму, који је у збирци „Мој муж“ функционисао више искуствено, а мање теоријски потковано. Данас ми је пуно јасније, примерице, како и где се спајају феминизам и комплекс инфериорности, етнички комплекс и економски статус па сам та знања уткала у нову збирку. Мислим да је ова књига мрачнија, иако је трагикомична. Хумор ми је изразито важан у писању.

Писала сам о ономе што видим око себе. Наши људи када оду у иноземство ретко признају да је живот и вани тежак и да чистити ВЦ у Америци није богзна колико боље од конобарења у Скопљу. Нисам против миграција, наравно, али важно ми је било сагледати ову тему из друге перспективе и препознати да се Македонци често према властитој држави понашају као да су подстанари, а не као да баш они, поготово млади, државу могу мењати. Код нас је кукање национални спорт, баш ми је недавно једна пријатељица након првог дејта рекла за дечка: „Супер је, уопште се не жали.“

– „Никамо не идем“ ускоро излази у Америци, у вашем преводу. Како је преводити саму себе и мислите ли да ова тема може пронаћи читаоце у САД-у?

– Збирку сам преводила током локдауна, уз помоћ Стива Бредбурија, којег сам упознала у Ајови, где сам била на међународном књижевног програму. Стив је уређивао превод и били смо у свакодневном контакту, то је било сјајно искуство, стилски је прероштао све што сам написала. Књига излази у марту 2023. у „Deep Vellumu“ и „Open Letter Booksu“, издавачким кућама које објављују преведену прозу и јако ме занима како ће Американци реаговати на приче. Када сам писала збирку, нисам бежала од локалног контекста јер ми је он био изузетно важан, а код превода су ми људи говорили, на пример, па објасни ко је Стево Карапанџа. Не желим објашњавати, нека гуглају, гуглали смо и ми њихове културне референце.

 

Криве су образовне политике

 

– Књигом „Мој муж“ постали сте не само регионално, него и међународно познато и признато књижевно име, а према збирци су постављене три представе у три државе, у Македонији, Словенији и Србији. Јесте ли учествовали у процесу настанка представа?

– Нисам учествовала у раду на представама, али ме изузетно веселе, текст је баш сјајно профункционисао на позорници у сва три случаја, мислим да су екипе изнимно храбре и талентоване и да су развалиле посао. У Љубљани је представу за Словенско народно позориште режирала Ивана Ђилас и узела је и приче из задње збирке „Никамо не идем“, у Драмском позоришту Скопље у режији Неле Витошевић представа садржи и интимне монологе који нису део мојих прича, а који се сјајно уклапају, док су Јована Томић и Југославијенско драмско позориште направили представу која је у Београду постала хит и јако сам сретна због њих.

– Често путујете земљама бивше Југославије и доста времена проводите у регији. Каква је перцепција Македоније, који су главни стереотипови на које највише наилазите у Београду и Загребу?

– Сви Македонци и Македонке лепо певају, плешу и по цели дан једемо парадајз, паприку и ајвар, тако бих укратко сажела замишљену македонску свакодневицу у очима многих људи у Хрватској и Србији. Егзотизација је толико далеко отишла да је у неком медију изашао наслов „Сочно откриће с југа!“. То сам, наиме, ја. Такођер, када кажем да сам из Македоније, сви узвикну Леб и сол, и крену причати о музици 1980-их као да није прошло четрдесет година па наставе како воле јести гравче на тавче, што је смешан превод, на македонском бисмо рекли во тавче или само гравче-тавче, што грах има бити на тави.

– А обратно, како грађанке и грађани Македоније, поготово млади рођени након распада Југославије, гледају на овај простор?

– Старије генерације имају комплекс инфериорности према Хрватима и Србима. Мене у Македонији највише цене када наступам у Загребу или Београду, они по многочему и даље живе у неким имагинарним границама Југославије. С друге стране, људи млађи од тридесет година не причају српскохрватски, а културу упознају искључиво преко музике, првенствено фолка и трепа, а у задње време и преко српских серија. Искрено, свим млађим ауторима и ауторицама који се желе пробити на регионалну књижевну сцену првом кажем да науче језик јер ће у противном тешко успети. Мени је логично да ви не говорите македонски јер га немате прилике чути, али ме исто чуди што су сви подразумевали да ја течно говорим хрватски или српски, што није био случај, него сам на Крокодиловој резиденцији у Београду узела граматику и учила.

– Дотакнули сте се језика, колико се у Македонији преводи и чита регионална књижевност?

– С обзиром на то да је земља мала, индивидуална иницијатива је изузетно битна – чита се оно што неки занимљиви професор представи на књижевном колегију, што издавачке куће процене да ће се продавати, што неки добар преводилац одлучи превести. Регионални аутори и ауторице се преводе, али често остану испод радара унаточ квалитети, поготово млађи. Корона сигурно није помогла јер нису могли гостовати у Македонији. Код нас је изразито популаран Георги Господинов, читају се и Миљенко Јерговић и Светислав Басара… Недавно је роман „Ухвати зеца“ Лане Басташић преведен на македонски па се уистину надам да ће се и читати колико заслужује.

– У Хрватској годинама слушамо да млади све мање читају, да их ништа не занима. Професорица сте америчке књижевности на Универзитету Св. Ћирил и Метод у Скопљу, која су ваша искуства рада са студентима и студентицама?

– Млади читају, можда мање читају књиге, а више текстове на интернету или гледају подкасте, али наравно да читају и информисани су. А уопштено, мени се те млађе генерације баш свиђају, студентице су свесније и више еманциповане, сви су мало безобразнији, не боје се ауторитета, што ми је сјајно. Немам никакав проблем с новим генерацијама, имам системски проблем с падом квалитете образовања за што нису криви млади него образовне политике наших земаља.

 

Оптуживали су нас да убијамо децу

 

– Написали сте сценарио за краткометражни филм „Тинин проблем“ према истоименој причи из збирке „Осмица“. Како је било радити на сценарију, зашто сте изабрали ту причу?

– То је мој први сценарио и било је сјајно радити с малом, одличном екипом. Прича и филм говоре о девојци Тини која први пут иде на гинеколошки преглед, мислим да је то јако релевантна тема, мени је важна, причам о томе како се здравствени систем понаша према женама и женском репродуктивном здрављу. Режисер филма је Радован Петровић и у јуну је добио награду „Златни кишобран“ за најбољи краткометражни филм у међународној селекцији 8. филмског фестивала „Балкан Панорама“ у турском Измиру.

– Бројни сјајни хрватски писци у последње две године објавили су сликовнице, од Оље Савичевић Иванчевић, преко Зорана Ферића, Марка Погачара, Луизе Боухараове… И ви си објавили прву сликовницу. Одакле жеља, бежите ли тако од досадне одрасле свакодневице?

– Нисам знала да су сви они написали сликовнице, баш их морам прочитати! Да, ужасно је забавно радити на сликовници и уверена сам да ми ово није задња. Написала сам активистичку сликовницу која би данас, верујем, била забрањена у више од двадесет америчких држава. Код нас, срећом, није, зове се „Што види бубамара?“, а илустровала ју је моја пријатељица Јана Јакимовска. Смејале смо се сатима пишући и цртајући, песмице су у рими и прате бубамару која путује по свету и сусреће различите животиње: питона менсплејнера, свињу која љами објашњава да мора мање јести, бивола који је би и воли и козе и јарце…

– Једна сте од покретачица тзв. македонског #метоо покрета, седам жена је покренуло кампању #сегакажувам о родно условљеном насиљу у Македонији. Како је до тога дошло и какве су биле реакције јавности?

– Нас седам, првенствено другарица а онда и јавних личности, одлучиле смо покренути Фејсбук-кампању под хаштагом #сегакажувам (Сад вам кажем): Ана Василева, моја колегица из „ПичПрич“ и преводитељица, Јана Јакимовска, професорица, сликарица, илустраторица и прва дрег краљица у Македонији, Ирена Цветковић и Драгана Дрндаревска из Коалиције Маргини, позната ДЈ-ица Ивана Драшкић, глумица Јасмина Василева и ја. Осим што смо писале своја сведочанства, директно смо коментарисале двестотињак жена и позвале их да поделе приче о сексуалном злостављању и тако је кренула кампања, којој су се придружиле бројне жене. Нагласак смо ставиле на системски, а не индивидуални проблем неколицине жена, хтеле смо дати глас онима које га нису могле саме изборити у јавном простору. Највећи број сведочанстава које смо добиле и читале била су везана уз злостављање у школама и на универзитетима. Институционално се није променило апсолутно ништа, иако су нас, наравно, начелно подржали сви, од министара до премијера.

– Од 2013. до 2019. у Македонији је на снази био изузетно рестриктиван закон о побачају који је подразумевао обавезно саветовање и период чекања пре обављања захвата. У Хрватској од 2017. чекамо нови закон, а све што можемо сазнати из малобројних срамежљивих изјава ресорног министра је да ће такођер покушати увести саветовање пре побачаја. Како се феминистички покрет у Македонији развијао и како је реагирао у том периоду?

– Сећам се да сам гледала како је на првом протесту, када се закон припремао, на улици било четрдесетак жена, да би нас на крају било на хиљаде. Тај закон је био стравичан, као и све анти-абортус кампање које су му претходиле, а које су биле финанциране од наших, јавних пара. Директно су нас оптуживали да убијамо децу, напад десног лобија је био озбиљан и мрачан. Осим наметнутог саветовања за које се стварно надам да неће ући у ваше законодавство, постојао је и чланак којим је било прописано да жена не сме двапут побацити у истој години. Феминистички покрет је, срећом, у том периоду у Македонији ојачао и мислим да је данас прилично хомоген, жене су се освестиле и пробудиле и баш се осећа сестринство.

 

РАЗГОВАРАЛА: Ведрана Бибић, Нада