Сајси МЦ: И даље се борим за место на сцени

Реперка Ивана Рашић, сценског имена Сајси МЦ, рођена је 1981. у Београду. Своју каријеру дугу пуних 20 година недавно је крунисала петим студијским албумом „Кардинална“. С дипломом Факултета политичких наука у рукама, радно и животно искуство стекла је као прекаљена културна и естрадна радница на бинама широм бивше Југославе. Контра свих предрасуда, Сајси гласно репује о сексу и политици, на бини се трансформише у домино даму на високим штиклама, а својим истанчаним стилом изражавања обогатила је и нови албум Јелене Карлеуше који је у припреми. „Ја се и даље борим за своје место на сцени, без обзира на то што сам присутна две деценије. И даље сам у улози ратнице“, рећи ће Сајси. Специјално за Наду говори о свом ауторству, проживљеном насиљу, сарадњама с народњацима, али и оспоравању њеног рада које углавном долази од мушког дела публике и колега.

– За вас се говори да сте у свет реп музике ушли касно, с 22 или 23 године. Чини ми се да су то године у којима млада особа не зна у ком смеру тачно жели ићи. Како гледате на тај период?

– Чак бих волела да сам касније почела да се бавим репом, тако бих избегла неке погрешне одлуке. Раних 2000-их је свет био скроз другачији. Тада нисам користила компјутер, нисам ништа могла сама да направим. Улазак у музички студио је био мисаона именица. Не могу да предочим клинцима који ово читају како је то било. Мој фокус је био милијарду посто усмерен на то да почнем да креирам. Није било никаквог бизнис плана, нисам знала за речи маркетинг или дигитал. Напросто, морала сам физички да будем присутна, да редовно излазим у клубове да ми можда дају микрофон. А ако и дођем до микрофона, имам 30 секунди или минут да нешто репујем. Била сам превише отворена за све, веровала сам свима. Испоставило се да постоји одвратан однос мушкараца спрам жена на сцени. Начин на који вас гледају и саветују, а иза леђа причају нешто скроз друго. Требало ми је десет година активног рада и посвећености да доспем на место на којем сам данас. Мој први албум „Далеко је Дизни“ изашао је 2010. године, али прави комерцијални пробој се десио са песмама „Розе ташница“ и „Тифани“.

– Ко чини вашу публику?

– Мене слуша специфична скупина људи, у пракси имам доказ за то. Они нису ни стилски ни генерацијски повезани. Личе на мене када сам била у средњој школи. То су помало маргинализовани клинци, особењаци који воле гот и панк, који су одбачени због своје сексуалне припадности. Никад нисам имала привилегију да имам класичну реп публику. Сама сам крива за то, шарала сам са својим изразом.

 

Црквено устројство је сексуално тензично

 

– Окосница ваше лирике су женска права, сексуалност и разбијање свих табу тема. Зашто баш та врста ангажованости?

– За мене је то нешто најприродније, то сам ја. Лакше је када имаш неког да видиш и да схватиш да ниси сама. Ја бих волела да девојке баш то виде у мени – да нису саме. Када сам видела прве жене које се баве музиком, мени је то значило, а то је било у време кад није било назнака да ћу се бавити музиком. Она ти се обраћа, твоја је, жена је и верујеш јој. Слушала сам и мушке бендове, али ово је ипак природније. Никад нисам писала текстове према актуелним трендовима.

– Које су жене биле ваши узори кроз одрастање?

– То су биле женске лидерке панк бендова. Ја сам јако волела панк бендове као што су X-Ray Spex i Siouxsie and the Banshees. Мени је то било блиско, оне су ми давале димензију поистовећивања.

– У вашим текстовима је специфично то што врло често у оквиру исте строфе спајате детаљ с изразитим сексуалним набојем уз јаке религијске мотиве. Као када у песми која се зове по бившој порно глумици Саши Греј спомињете гоблене с ликом Светог Саве. Привлачан вам је тај начин изражавања?

– То ми долази органски. У мојој породици се религија никад није спомињала, нисам из неке, рецимо, католичке породице у којој сам могла да стекнем револт према томе. Иначе, ако говоримо о цркви као о организацији, она заиста јесте сексуално тензична, цело то устројство. Све што људи створе почива на сексуалној основи. У оквиру друштва у којем живимо то је сакривено, али не значи да не постоји. Као када се плесао твист 1960-их. Хајде да направимо да је у реду да нам руке стоје баш ту и да се нико не постиди због тога.

– На новом албуму сте проблематизовали секстинг, фотографије обнажених мушкараца које су упућене већини жена у дигиталној ери. Како гледате на ту појаву?

– Песма „Ринге јаја“ је прозивка мушкараца који су опседнути својим полним органом и имају жеља да то поделе са нама женама. Једини одговор на ту агресивност и насиље јесте ударац тамо где мушкарце највише боли – на величину. У рефрену се осврћем на тему слања фотографија које нисмо тражиле. То је у време интернета раширено до граница имбецилности. Модерна технологија је омогућила масовност, али мушкарци такве ствари раде одувек.

– Да ли сте икад на наступима доживели непријатности или нападе?

– Још на самом почетку, када сам вежбала у култном београдском клубу Академија, доживела сам да мушкарци улазе у мој физички простор без икакве свести да ме угрожавају, да ми причају на уво свакакве ствари и да ми отимају микрофон. Када сам први пут изводила песму „Тифани“, публици познатију као „Мама“, у Зрењанину ме човек из публике гађао стакленом флашом. Видела сам да ми прилази. Нисам се склонила, добила сам посекотину и модрицу на колену. Али нисам погрешила текст, то је најбитније. Такође сам имала инцидент у Дервенти. Неки дечко је узео циглу да ме гађа због песме „Антифа кучке“, једна девојка га је спречила.

– Мислите ли да насиља над женама има више него икад?

– Насиље над женама је константно ту. Сад могу да изађем на улицу и да ми се то деси. Могу да одем кући и да ми се то деси. Моја генерација је доживљавала насиље, а да није знала да је то насиље. Старијима је тешко да схвате да су биле жртве. То зна бити магловито. Седиш у кафани, тамо се нешто деси, после се питаш: „Да ли сам ја прешла границу или је он, шта је мислио када је рекао или направио то и то.“ Али ствари су јасне. Сада барем имамо алате да насиље можемо алармирати, постоји све веће оснаживање међу женама.

 

Северина ме максимално испоштовала

 

– Како сте доживели хистерију која се појавила око песме Антифа кучке?

– Озбиљно су се узнемириле десничарске страсти. Та песма је настала док сам прала судове и спремала испит из политичке социологије. У тој песми сам измислила две поткултуре које не постоје у реалности. Наиме, увек ме је нервирало како мушкарци, али и друштво, гледају на антифашисткиње у смислу естетике, попут критика да им нешто фали и да нису довољно женствене. А то што оне раде друштвено корисне ствари, то не примећују. Зато сам баш за њих наменила ту естетику амазонке. Као кучке које имају исклесано тело – оно што не очекујеш, е то су оне. Као, на пример, Адриана Лима у неком синдикалном контексту. Антифа кучку и „дизел батицу“, који је лево оријентисан и профеминистички настројен, ставила сам у одређену корелацију. Прва реакција је дошла од десничара, заволели су ме јер су мислили да прозивам антифашисте. Сулудо!

– У Србији се већ неколико година дешавају спојеви извођача традиционално супротстављених жанрова. Дуго се причало да ће изаћи ваш дует с Јеленом Карлеушом, на крају сте 2016. песму „Силикони“ снимили са Северином. Како сте се одлучили за те сарадње?

– Била сам вољна јер сам пре свега хтела да радим. Како другачије да стекнем искуство ако не изађем из сигурне зоне? Ако ми неко професионално одговара, може да пева шта год хоће, ја ћу да радим са њим. Мене је Северина максимално испоштовала, позвала ме је и отпевала ми песму. Али сцена у Србији није увек била овако отворена. Памтим дане када се није са одобравањем гледало на сарадње са народњацима. Кад је Карлеуша објавила да ће да ради дует са мном, добила сам ударац од људи који ме чак ни не слушају. Говорило се да сам издајица. О реакцијама колега да не причам.

– Цела та песма ми се чини као плански смишљена шака у око дежурним критичарима. Од регуларног народњачког аранжмана с трубачима, преко избора теме, спота…

– Наравно да је Марина Туцаковић написала тај текст. Мислим да нико пре ње није писао из тог угла да жена поседује своје тело и своје силиконе. Ја сам рекла: „Ово је толико субверзивно, феминистички и генијално – пристајем!“ То што ја не бих мењала свој физички изглед, не значи да осуђујем морал неког другог да то ради. Та песма је на неки начин панк. Мислим да је превише комплексна. Сам текст је јасан, али људима није разумљив угао. То никако није иронија. Мој текст се надовезује на то са делом кад кажем: „Нећу да радим, милостињу ја хоћу.“ Не прозивам девојке које живе на туђи рачун, само потврђујем њихов став. Могу теоријски да замислим себе да ми је морално исправно да добијам новац на рачун своје лепоте. Зашто не уновчити тело и лепоту ако можеш да изнесеш ту улогу? Не можеш ако ниси сигурна да ли је то понашање друштвено прихватљиво. То можда звучи антифеминистички, али то јесте феминистички. Сећам се, у Хрватској се појавила рецензија песме на неком порталу, написали су да прозивам спонзоруше. Потпуно погрешно.

– Како смо дошли до тога да све песме које не разумемо или не прихватамо ишчитавамо у иронијском кључу?

– То ме много нервира. У песмама понекад употребљавам иронију као средство изражавања. Ма, можда постоје три песме у којима сам иронична. Музички критичари онда сваку моју песму тако прочитају. Извините, „Надркано ходање“ није иронична песма! На пример, не верујем да постоји „guilty pleasure. Мислим да су људи то измислили како би се заштитили. Осуда друштва уме да буде толико груба да особа не може да се носи са тим. Ја сам то прихватила, ја сам на сцени. Неки други људи који можда састављају крај с крајем не желе да буду изопштени, да их људи гледају чудно, поготово у неком мањем месту. И онда постоје механизми да се то избегне. Иронија може да буде једна од тих механизама. Реч је о прикривеном уживању – осећаш кривицу док слушаш нешто јер се одређени светоназори не слажу са тим. Добар пример за то су народњаци.

– Настављамо у истом стилу. Тренутно радите на Карлеушином новом албуму?

Љиљана Јорговановић, Милан Лаћа Радуловић и ја смо тим за писање текстова. То је дивно искуство, поготово зато што досад нисам радила са другим текстописцима. Морам да признам да сам се мало плашила себе, мислила сам да ћу имати проблем са егом. Међутим, то се није десило.

– Што се све мора узети у обзир при састављању текста за неког другог?

– Мораш да препознаш шта особа може да изнесе. Постоје певачице којима одређена тема или стил не стоје. Писање о задатој теми по наруџби је вештина. То је пре свега познавање основа музике и певања. Некад ти сама мелодија шапне реч. Ја нисам тако радила. Сећам се кад смо снимали моју песму „Поквареница“, случајно се у студију нашао један музичар који је чуо да репујем део- „Згутај сличицу са мојим ликом, нећу рећи ником.“ Рекао ми је да не могу да имам на једном месту толико речи на којима се ломи језик. „Ја да мењам мој текст?!“, питам га. „Онда се мучи“, каже он мени. И намучисмо се. Уживо тај стих изведем без грешке. Уби ме реперско доказивање. Неким песмама нисам дозвољавала да дишу.

– Да ли су вас погађали коментари да не знате да репујете?

– Не, зато што сам знала одакле то долази. Реп форма је ограничавајућа за текст. Пошто једино знам да пишем, не знам остале сегменте песме, нисам желела да изгубим ни мрвицу текста. Да сам радила у исто време и текст и матрицу, повиновала бих се матрици и никад не бих развила писање иновативних рима. Кад сам почела да пишем за друге, схватила сам зашто сам успела да се издвојим по аутентичности. Мене занима идеја, а њима је битно да ли може добро да се пева.

– За коју песму вам је жао што је ви нисте написали?

– Има их превише. Рецимо, песма коју је Љиља Јорговановић написала за Милицу Павловић „Уз виски топао дабогда пропао“. Помислила сам – из овога вришти нека шкорпија. Љиља је написала безброј текстова, она и Марина Туцаковић су написале чуда.

 

Верујем својим фановима

 

– Имате особину коју медији воле – не одбијате интервјуе и гостовања, било да је реч о неком дневно-политичком листу или о емисији Магазин Ин на телевизији Пинк.

– Имам јако леп однос са медијима. Доживела сам да ми се новинари са Пинка обраћају са пуним поштовањем, а неки андерграунд медији не. Наравно да ћу отићи на Пинк. Немам проблем да за тај интервју обучем хаљину Мелине Џиновић. Та хаљина комуницира са публиком. Све желим да изнесем и свугде да се појавим, не кријем ништа. Прича је иста, ја имам само једну истину.

– Како је било код Сање Маринковић?

– Тамо се појавиш једном и виде те све мамине пријатељице. Ја сам у њиховим очима неко кога оне не разумеју, не знају тачно чиме се бавим, али ако сам била код Сање, онда добро радим. Никад нећу да заборавим кад ме је Сања питала: „Сајси, ти си се удала за своју публику?“ И тако ја објасним перформанс, а певачица Нада Обрић, која себи поред мене, каже: „Јао, боже ме сачувај, шта причаш, дете?“ Како да тај тренутак не носим у срцу? Зашто бих себе лишила тога?

– Сада морате и за наше читатељке да препричате чин удаје за публику.

– Све је кренуло од венчања за мог супруга. Церемонија је била приватна, међутим, неко је објавио једну фотографију и то је експлодирало. Узела сам телефон и гледала како се вест шири. Келнер ми је рекао да сам прва млада коју је видео да листа по телефону на сопственој свадби. Медији су моје венчање довели у везу са мојом песмом „Мени се не удаје“. Тај текст сам, иначе, направила још 2015. Мој муж је направио демо снимак, а један колега је предложио да је снимим са Наташом Беквалац. Она је, додуше, рекла да јој је песма супер, али да се неколико пута удавала. На крају је тај део отпевала моја сестра Тијана. Месец дана након мог венчања имали смо наступ у Београду. Почела сам да мозгам о неком перформансу и сетила сам се – удаћу се за публику! Решила сам да демистификујем пресвлачење на сцени. Након што се венчам за фанове, они ће да ме пресвуку на бини, ја ћу да останем у доњем вешу, они ће ме обући у кућни огртач и ја ћу наставити да репујем. Тако је и било. Једну ногу сам подигла на звучник, публика ме држала. Мазили су ме по целој нози, али нико није прешао границу. Верујем својим фановима, случајној фестивалској публици не бих могла.

– Када говоримо о наступима, колико сте задовољни радним условима на сцени?

– Ја не постојим у систему. Немам здравствену књижицу, немам радну књижицу ни дан радног стажа. Нисам отишла да се учланим ни у једно удружење. Немам своју фирму. Ја буквално егзистирам у машти људи. Задржала сам став: како се држим по страни са остатком сцене, тако се држим по страни с државом. Не дирајте ме, не дирам вас.

– Како се у тим околностима долази до хонорара?

– На руке и на реч. Ишла сам на наступе без провере. Никад нас нико није прешао. Једном смо имали случај на наступу у Тузли на којем није било крцато. После је власник клуба дошао до мене, сео и драматично листао новчаницу по новчаницу. Ставио је прст на тај сноп и рекао да клуб није био пун, али ето, он ми даје паре.

– Можете ли да издвојите омиљени наступ?

– Одмах после наступа на београдском Бир фесту, омиљени наступ ми је задњи концерт у Загребу, на Бруцошијади ФЕР-а 2019. Немам мали број наступа иза себе, у наступе рачунам и оно кад баш ништа нисам знала, кад сам бацала фристајлове. Ово што се десило у Загребу је било предивно због тренутака који излазе из оквира стандардног. Не дешава се сваки пут после наступа да у ходнику, где пролази милион људи, ја девојци фломастером пишем стихове на доњи део леђа. Она ће то после да тетовира. Неколико људи је успело да ми каже шта их веже уз мене. Једна девојка је рекла да је почела да пише поезију због мене. Ћао, довиђења, шта ми више треба!

 

РАЗГОВАРАЛА: Ања Кожул, Нада