Шаке пуне наде

Ера писаће машине, главног дела канцеларијске опреме 20. века је пред окончањем. У Мумбаију, у Индији, посљедња фабрика за њихову производњу обуставила је рад.

Моја мама је била дактилографкиња. У времену за које кажу да више не вреди. У једном кратком животу, који је трајао 22 године.“

Наведени новински одломак из априла 2011. инспирисао је причу „Шта је мени писаћа машина?“ која отвара књигу „Зовите ме Естебан“ – најпознатију збирку сарајевске књижевнице Лејле Каламујић. Рођена је 1980. године, 2011. је дипломирала филозофију и социологију на Филозофском факултету у Сарајеву, а до данас је осим „Естебана“ објавила три књиге: збирку прича „Анатомија осмеха“ и најновију „Пожури и измисли град“, коју је овог октобра објавио Штрик из Београда, те збирку драма „Шаке пуне облака“, објављену прошлог новембра у загребачком Дуриеуxу. Међу њима, „Естебан“ засигурно има најбурнији живот: од 2015. никако да утихне јер га свако мало нетко преведе. Јесенас је објављен и у Америци, а већ у октобру препоручио га је портал Опра Дејли.

Збирка која почиње сећањем на прошла времена, када су фабрике радиле, а мајке биле живе, кроз 19 кратких прича окупља теме о којима Лејла и иначе најчешће пише: породичну повест, раднике и раднице, „мале људе“ и њихове борбе с теговима прошлости и садашњости, разорне последице које су распад Југославе и рат имали по њихове животе, али и квир идентитете и љубав за коју се Лејла у својим причама бори. Њена је књижевност позната по снажној (мада не искључивој) привржености аутофикцији, али и социјалној ангажованости. Овом приликом разговарамо о томе како тужним причама дати наду, како живе домаће списатељице, али и о томе што значе класне теме у врху књижевности ако радничка класа нема када да чита.

– Долазим из радничке породице. Бака ми је била кафе куварица у Дому синдиката, нана касирка у УПИ-јевим супермаркетима, тата је радио као монтер с кабловима, мама ми је била дактилографкиња. Приче малих људи осећам као део себе – каже Лејла Каламујић.

У већини њених прича се, каже, протеже тема губитка и јако се мучи с писањем о срећи.

– Није то мој сензибилитет. Јако сам окренута старијим људима којима су сретни дани остали у осамдесетима. Битно ми је да њих прикажем. И умирање је моја опсесивна тема. Један новинар из Црне Горе ми је хтео дати комплимент, па је рекао: ја да сад умрем, ја би хтео да ти будеш та која ће то доћи саопштити мојој жени. Било је то јако смешно – говори Лејла о одабиру тема својих књига. Истовремено јој је, каже, јако важно да кроз приче провуче наду.

– Покушавам нешто извући хумором. Чак и драму „Људождерка“, која се наслања на „Естебана“ и говори о распаду бивше државе и моје породице и има веројатно најцрњи крај од свих мојих текстова, а постављена је у зеничком позоришту пре короне, покушавам извући хумором у наслову који пуним именом гласи „Људождерка или како сам убила своју породицу“.

Књижевна одлука да се суочавању с прошлошћу и губицима дода хумора и наде је, сматра Лејла, важна и терапеутски и политички.

– Била сам размажено дете – мојима је јако тешко падало да будем тужна и нису волели да плачем. Скидали су ми звезде с неба само да будем сретна, тако да никад нисам научила туговати. Зато мислим да сам у књижевности нашла нит која ме вуче да писањем прерађујем трауме. Нисам никад бежала од тога. Али исто тако мислим да писање утопијских визија или сретних завршетака игра важну улогу и у политичком контексту, без обзира што нас посвуда уче да се другачије не може живети и да нема наде.

Осврћући се на успех младог француског књижевника Едуарда Луиса и улазак аутофикционалних квир прича из радничке класе прошлих неколико година у књижевни мејнстрим, Каламујић примећује:

– Ово можда јест тренутак да личне приче из радничке класе добивају на тежини. Код нас се аутофикција пуно бавила ратом и веројатно ће се још дуго о томе писати, само ће се смењивати генерације. Но уз то се свашта освештава: што смо некад имали, а што више немамо и како живимо.

Но чак и када говори о њима, велико је питање колико је књижевност доступна радницима и радницама.

– Већина књига у Хрватској иде на откуп у библиотекама што је јако важно. Овде то није случај. Библиотеке имају јако мале буџете – радо би набавили, али не могу. Ја сам им своје књиге поклањала. Такођер, овде се култура центрира у великим градовима. Некад су мали градови, насеља и села имали домове културе, а сада нико не прави промоције и не одлази у библиотеке у мала места, као да култура тамо не треба бити. Ако хоћемо рећи да култура припада свима, није лоша стратегија да се упућујемо тамо.

Међутим, осим опремљености јавних библиотека и цене књиге, наставља Лејла, остаје још једно важно питање: када да радничка класа уопште чита?

– Чак и да су књиге доступне у књижницама и да су цене ниже, кључно је питање времена. Кад радиш по десет, дванаест сати, уз сву несигурност која је данас присутна, до те мере си оптерећен својом личном егзистенцијом да немаш времена да читаш – каже Лејла, која на то питање гледа и феминистички.

– Сетим се своје нане касирке у супермаркету која је знала рећи „Радо би ја сад легла и читала књигу, али ко ће урадити све друго“. Она ни у добу социјализма, за које обично причамо да смо имали слободног времена да читамо, није имала кад узети књигу – до те мере је служила другима. Тек кад је умрла и кад је њен посао дочекао мене, схватила сам шта је она све радила за нас. А данас је основно питање колико људи уопште имају времена да се баве не читањем, него било чиме што није чисто преживљавање.

Зато на социјалну ангажованост књижевности и писаца треба гледати пуно шире од самог текста. Лејла каже да ју често, када се спомене ангажман, питају за њен квир идентитет, о којем пише у својим причама.

– Изашла сам давно с именом и презименом, јесте, то је ангажовано. Али није баш исто писати и стати на улицу. Не мислим да наш посао завршава кад спустимо оловку или заклопимо лаптоп – додаје она.

На крају, разговарамо и о раду у самом књижевном пољу, потпуно опипљиво, од тржишта до радних услова:

– Регионално тржиште је направљено тако да се онемогући проток књига између земаља. Зато се идентичан текст писан истим језиком објављује на више места. Кад одем у Загреб, вратим се с кофером књига јер је поштарина из Хрватске у Босну страшно скупа.

Мада књижевност није настрадала у корони као што су страдали хонорарци у музици и позоришту који су остали без извора средстава, говори Лејла, ни она не може преживети само од писања.

– Мислим да не може ни већина људи на књижевној сцени. Радим за два сарајевска филмска фестивала, пишем критике и приказе, модерирам. С тим сплетом послова, могу некако, јер имам ту срећу да нисам подстанарка.

Писаће машине се више не производе и од куцања прича на њима се не може преживети. Ипак, књиге могу помоћи да боље разумемо те процесе. А ако говоре о обичним људима и свему што су они изгубили у променама које су задесиле наше друштво, уписати наду у њих постаје изнимно важан књижевни и политички чин.

 

ПИШЕ: Дуња Кучинац, Нада