Скакач на дуге стазе

FILE PHOTO: Boston Celtics' legend Bill Russell stands with his Presidential Medal of Freedom during the NBA All-Star basketball game in Los Angeles, February 20, 2011. REUTERS/Danny Moloshok/File Photo Photo: DANNY MOLOSHOK/REUTERS

Умро је Бил Расел, легенда Бостон Келтикса, најтрофејнији играч и први црни тренер у повести НБА лиге. Играч који је први међу кошаркашима скакао у блок, оставио нам је да га убудуће проналазимо онде где је стварао живот – у простору између земље и зрака.

Расел је рођен 1934. у Монроу у Луизијани. Југ је још био сегрегиран, а линчовање црнаца уобичајено. Када се 1950-их придружио НБА лиги, у њој је играло само 15 црних играча. Јавно се почео питати зашто је томе тако чим је добио место на паркету. Када је 1961. ресторан у Лексингтону (Кентаки) пре утакмице одбио послужити Расела и његове црне саиграче, они су одлучили бојкотовати утакмицу. Био је то револуционаран чин у време када се од малобројних црних играча очекивало да шуте и буду захвални. Након атентата на борца за грађанска права Медгара Еверса 1963. у Џексону (Мисисипи), Расел је отишао у тај град и онде почео водити прве интегрисане кошаркашке кампове.

Јавно је говорио да је Бостон, град у којем је провео читаву каријеру и чијим је Келтиксима помогао осигурати 11 наслова првака, пун дискриминације. „Бостон је био бувљак расизма. Град је имао корумпиране расисте који су били пријатељи градске власти, расисте који су бацали цигле, расисте који су црнце слали натраг у Африку, а у универзитетским круговима лажне радикално-шик расисте. Изузев тога, свиђао ми се град“, описивао је Расел. Неко му је након тих изјава провалио у кућу, исписао расистичке графите и посрао се на кревет. Иако суочен с насиљем, угрожавањем егзистенције, надзором ФБИ-ја (ФБИ га је у свом досијеу називао „арогантним црнцем“), Расел је остао посвећен политичком раду. „Није чекао да буде заштићен да би се заузео за оно што је исправно. Учинио је то усред освајања 11 првенстава, док је имао што изгубити“, рекао је о Раселу амерички тренер Џон Томпсон.

Расела није занимало хоће ли се свидети људима, занимало га је бити у сталној и искреној вези с оним што мисли и осећа. Очију широм отворених проматрао је кривице и кривуље друштва, а на исти се начин односио и према самоме себи. „Покушао сам се носити са својим егом онако како би се носио с било којим другим делом свог карактера: уважити га, али не допустити да ме контролише или претвори у нешто што ми се не свиђа. Инсистирам на преузимању одговорности за оно што радим“, писао је. Био је страствен око неправде, јасно и прецизно разлагао зашто је томе тако. Остао је борбен читав живот, стајао је уз Мухамеда Алија у Кливленду 1967., подржао боксачево одбијање да буде убачен у војску. Пола века касније, међу првима је подржао играча НФЛ-а Колина Кеперника, објавивши фотографију себе како клечи у знак солидарности с Кеперником.

У свему томе се није удаљио од радости и знатижеље, од своје скоковитости, бића супротног скучености. Као најдражи део побеђивања наводио је весеље, а као најдражи део спортске каријере пријатељства. НБА звезде, међу њима и Расел, у склопу европске турнеје 1964. гостовали су и у Југославији. Међу градовима домаћинима се уз Београд, Љубљану и Загреб нашао и Карловац. На игралишту у Шанцу тада се одиграо вероватно једини икад НБА „All Stars“ улични сусрет. За разлику од стандардног играња у дворани на паркету, у Карловцу су америчке звезде играле вани, на бетону. Поводом 40. годишњице тог догађаја, у Шанцу је постављена спомен-плоча, али је пре пар година нестала. И не мора се вратити плочу, ал’ нек остане оних који ће, као Бил Расел, од земље одскакати.

 

ПИШЕ: Ивана Перић, Нада