Na zidovima galerije Hrvatskog dizajnerskog društva (HDD) u Zagrebu trenutno se nalazi niz psihodeličnih scena. Žena-gavran, zmijoliki muškarac, labud vijugavog vrata, dupin na napuhavanje i grupa malih pankera, izvedeni u crno-bijeloj, sivoj, jarko narančastoj i otrovno zelenoj boji, dio su „Spačkoloma“, ilustratorskog dijaloga Beograđanke Sofije Pašalić i Zadranke Ene Jurov. „Spačkolom“ se može pogledati u HDD-u do 19. lipnja, a priča o Gavranki, Gvakyju i malim pankerima ukoričena je i u dostupnu knjigu.

Obje su autorice također i akterice na sestrinskim scenama neovisnog tiska koje se baziraju na kolektivnom radu i alternativnim načinima proizvodnje. U Beogradu, tim se radom bavi i Sofijina matična Matrijaršija, umjetničko-kulturni kolektiv i kulturni centar umjetnica i umjetnika koji preispituju sustave koji nas gnječe.

Sofija Pašalić je rođena 1996. godine, diplomirala je grafiku na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, a danas se najviše bavi ilustracijom i kratkim stripom. Dio je i festivala nesvrstanog stripa Novo doba, Ulične galerije u Beogradu i sajma slobodnog izdavaštva Fijuk. Ima status samostalne umjetnice, a u predgovoru za „Spačkolom“ kustos Marko Golub opisuje njezine crteže kao „energične i slojevite, naoštrene i jezovite“. Tijekom Sofijinog boravka u Zagrebu, navratila sam u HDD kako bih saznala što stoji iza njenog umjetničkog potpisa, pristupa i filozofije.

Kako je došlo do vaše suradnje s Enom Jurov i kako je tekao proces koncipiranja „Spačkoloma“?

HDD sada već četvrti put organizuje Ilustratorski dijalog pa nas je zapravo Marko Golub upario kao ilustratorke koje bi bile kompatibilne za saradnju. Mislim da je to uradio zbog naše stilske sličnosti. To definitivno ima smisla za nas obe, ne samo zbog stilova kojim crtamo, nego i način izražavanja i tema kojima se bavimo. Do koncepta smo došle gradacijski; odlučile smo da bismo volele da zajedno gradimo neki paralelni, fantastičan svet.

Meni je pao na pamet lik Gavranke, a Ena mi je ispričala da ima svog lika Gvakanmokula, koji je zapravo baziran na istinitom liku koji je bio proglašen za vampira. Logično je da su oni u nekoj šemi pa smo ih stavile u ljubavni odnos. To je bila jedna od narativnih linija, a spontano smo kroz pričanje priča jedna drugoj došle do teme spački, tj. nestašluka. Ja nisam čak ni mogla da izvučem baš toliko svog iskustva koje je vezano za spačke pa sam pitala prijatelje, koji su mi pričali o nestašlucima s komšijama, prijateljima ili porodicom.

Spajale smo sve te priče u narativ koji se gradi i koji vozi teme koje pokrivamo jednu za drugom, da može da se posmatra kao jedna produžena priča, a ne samo kao inserti. Nisam nikad radila ovako dugačak strip ili se posvetila jednom narativu u tolikoj meri da on postigne tu vrstu razrade, pa mi je ovo baš bilo izazovno i užasno zabavno. Pritom mi je u ovoj suradnji pomoglo i to što smo sve vreme jedna drugu motivisale i davale neku vrstu materijala i feedbacka. Ako bih završila s jednom pričom ili ne bih mogla dalje, Eni bi palo na pamet nešto što bi je unapredilo i razvilo taj narativ. To mi je pomoglo da probijem granicu koju ranije nisam mogla, u ostvarivanju jedne priče koja ima početak i kraj, ali se unutar nje dešavaju razni drugi narativi.

Iako je strip ujedinjena priča, autorski potpis uz vaše pojedinačne stilove nose i Enina distinktivna zelena i vaša narančasta boja. Zašto ste odabrali baš nju?

Došla sam do te nijanse igrajući se na skali. Obično uvek radim kao da je u pitanju priprema za štampu i kao da se boje slažu jedna preko druge, a kad se siva, koja se nalazi u radu, preklopi s tom određenom narančastom, daje tu jednu braun nijansu. To mi je delovalo idealno jer, kada bi se štampalo, npr. u situ, ne bi se morala mutiti specifična boja, već bi to bio preklop. Između ostalog, tako je nastala paleta koja se gradi iz svetlog u tamno – bela, narandžasta, siva, braun, crna – koja mi je bila super.

Kako vidite međuigru između zelene i narančaste te vaših oštrijih poteza i Eninih oblijih oblika?

Taj mi je kontrast bio baš upečatljiv. U Markovom tekstu piše da su moji radovi malo, parafraziram, zastrašujući. Iza toga ne postoji neka namerna odluka, no tema priče o Gavranki je prosto takva. Ona je sva oštra, ima kandže i perje koje je oštro jer treba da bude figura koja bi mogla da bude zastrašujuća i zla, a zapravo je jedna emotivna žena koja uradi sve što može da njen dragi dođe do nje – tema je topla i meka, a crtež je malo zastrašujući.

Što se tiče drugih priča u „Spačkolomu“, kao one s labudom, mislim da to daje sliku neke mističnosti, i to mogu da kažem da je svesna namera. Volim da dajem stvarima sliku koja bi ih izdvojila iz toga da izgledaju u potpunosti kao da su deo ovog našeg sveta, da ne bi ispalo romantično. Nekako uvek gledam da bežim od toga da izgleda romantično.

Kod Ene mi je super što ima potpuno rasterećeni stil i fazon, i ja u tome vidim kako je moj pomalo opterećen, a uz to se i dobro slažemo. Kad se te strane stave jedna pored druge, one zapravo funkcionišu savršeno u tom narativnom aspektu i kad ne bi bilo tih boja, čak bi se mnogo više mešale. U segmentima gde nam se spajaju ilustracije možda je očiglednije šta je čije, ne zbog toga što želimo da se odvajamo, nego da bi se naznačilo da smo se baš ovde spojile u jedan crtež.

Kako ste se zapravo odlučile na to da Gavranka i Gvaky budu centralni likovi? Vidite li ih uopće kao centralne likove, s obzirom na ostale prikazane priče?

Apsolutno. Njihov je razvojni put najsadržajniji, od samog upoznavanja do prepreka koje moraju da prevaziđu da bi se sreli, do razrade kako će to da se desi pa onda tog njihovog susreta – koji možda i nije bio zapravo susret. Možda su i oni samo posledica nekog tripa.

Kreiranje te priče nije bilo pravolinijsko zato što smo pravile odluke čak i nakon što bi neki crtež nastao. Znale smo da, npr. hoćemo da je Gvaky vodeno biće. Gavranka je biće s kopna i onda oni treba da se nađu. Čula sam priču kako je deda od neke moje drugarice sagradio mašinu kojom će komšiji da poplavi baštu zato što mu je ovaj isekao neko drvo, i onda sam znala da želim da napravim sličnu šemu forme koja služi da vodu od jedne tačke dovedu u drugu na neki besmisleni način, koji možda i ne postoji ili deluje kao da je napravljen od koca i konopca.

U vašem osobnom stvaralaštvu baš je izražen antropomorfizam kakav odlikuje Gavranku. Kako je napisao Golub, „kao da se sva evolucija sabila među kostima“ vaših likova. Kako ste došli do tog pristupa?

Mislim da to proizlazi iz te moje želje da stvari koje crtam ne budu previše romantične. Volim da se bavim ljudskim iskustvom, a ljudi imaju delove sebe koji su neobjašnjivo neljudski, čudni i monstruozni, na loš i na dobar način. Kako bih opisala njihove unutrašnje karakteristike, volim da likovi ne budu u potpunosti samo ljudi. Mislim da je to jednostavan način da predstavim tu njihovu malu izopačenost ili iskrivljenost.

Iza vas je mnogo stranih i domaćih izložbi te bezbroj suradnji. Kako se vaš vizualni stil razvijao kroz etape vašeg rada?

Mislim da je ta oštrina tu jer sam studirala grafiku i volela sam da radim linorez. Moji rani crteži dosta su podsećali na njega, na linije koje bih izvlačila potezima noža i onda ih kreirala sa vrlo oštrim završecima.

Priča oko nastanka mog stila je vezana i za to šta sam gledala i šta su mi bili uzori kad sam bila mala, a uvek su mi bili uzori nešto što je malo grozno. To je činilo da svet bude interesantniji jer puno polažem na maštu – ima nešto što se izmisli, što ne postoji i onda se to nešto materijalizuje. Uvek mi se dopadalo materijalizovati čak i iz neke prikrivene mašte, za koju ne želimo da ljudi znaju ni na koji drugi način, osim kroz crtež. To je zapravo kreiralo moj stil te moju želju i nameru da uvek sve bude nekako prljavo, i možda na neki način i nedopadljivo.

Odakle crpite svoje teme? Koliko tu ima subverzije ili društvene kritike, nekog panka?

Teme su uglavnom iz samookruženja i toga kako se nosim s određenim saznanjima. Uglavnom sam crtala ili kreirala likove koji su malo agresivniji nego što ja delujem, jer se zapravo bavim nekim potiskom te agresije. U tome je smislu kritika zapravo frustracija prema nekoj temi, a mislim da imamo i više nego puno razloga da budemo besni u našem direktnom i širem okruženju. Tako da je to uglavnom neki sukob mene prema svetu.

Osobno mi se gledajući vaše prošle radove poput „Neoneolita“, „Zamak je zamka“ i „Under Control“ stalno provlači motiv probijanja granica – bilo vremena, okolnosti ili nadzora. U samom „Spačkolomu“ probijate i narativne granice. Koliko vam je taj koncept bitan u stvaralaštvu?

Nisam uopšte razmišljala na taj način, ali drago mi je da to čujem. Uvek želim da zapravo ubedim sebe u alternativu, to jest da je uvek u pitanju samo pristup stvarima. Teram se da stvari posmatram optimističnije nego što jesu, iako nekad imam tendenciju da ih posmatram pesimistički.

Zapravo uvek hoću da prevaziđem nihilizam. Moj uvid jeste da nam je svet postao mnogo nihilističkiji nego što je možda bio, što mogu da razumem. Ali takođe mislim, da bismo mogli da unapredimo naš život i svet, zapravo je potrebno da postoji taj deo optimizma. Onda ta granica koju probijamo nije granica, nego je više preskakanje svojih sopstvenih prepreka.

Zapažam da si uvek postavljamo te prepreke i granice i volela bih da to ne radim, da te misli i osećanja preskačem, da bih kao ona „tamo iza“ zapravo došla do nečega što je bolje.

Koliko vam u tome pomaže suradnja s drugima? Što dobivate iz nje?

Najveće očekivanje koje imam kod sebe jeste da budem saradljiva. Mislim da, ako postoji prilika da se radi s nekim, toj prilici treba pristupiti vrlo otvoreno. Sviđaju mi se trenuci u kojima prepuštam drugome izbore koje inače donosim sama. U jednu ruku je to rasterećujuće, a u drugu takođe osećam da gradim sebe u odnosu na drugu osobu, u smislu da razumem da neko može da mi pomogne u razvoju mog rada i obrnuto.

Dosta radim s različitim ljudima i mislim da donošenje odluka unutar kolektiva ili organizacije iziskuje da se stalno prevazilazi ta granica „ja sam u pravu i ja donosim odluke“. Kada se dogovaraš s nekim, saznaješ i o svom karakteru, koliko zapravo sprečavaš ili dozvoljavaš nekoga da uđe u tvoj lični prostor. To je uzbudljivo jer onda definitivno napreduješ. U kreativnom suživotu bitno je da se niko ne oseća kao da je prema njima učinjena neka nepravda, a kroz to se uči i da ljudi ne prihvataju stvari lično. Saradnja nas uči kakvi smo prema ljudima i kroz nju možemo to znanje da upotrebimo i u drugim socijalnim kontekstima.

Možda ste baš zato i dio kolektiva. Kako ste došli do Matrijaršije i što vam znači sudjelovanje u takvom okruženju?

Ušla sam u Matrijaršiju spontano, krajem 2019. Bila sam već upoznata s njom kroz događanja koja je organizovala, upoznala sam se s ekipom na jednom Fijuku te su me pozvali da, ako želim, učestvujem u njihovim sastancima i pomažem im u učitavanju štampi. Mislim da nas zajednički rad jako puno nauči o tome kolika je zapravo jačina kolektiva naspram individue, koliko je kolektivizam bitan, i to je trenutno možda najvažnija poruka koju mogu da prenesem.

Matrijaršija je često u kontaktu i sa SMAK Pressom, sito i riso tiskarom koja djeluje u Zagrebu i organizira festival Štampić. Koliko su vam bitne takve prekogranične suradnje?

Ta sitoštamparska porodica je mnogo veća nego što se zapravo pretpostavlja i podrška koja postoji unutar tog sveta je isto jako velika, bez obzira što su materijalne mogućnosti male. To nije nikakva industrija, niti želi da bude, niti se prezentuje kao takva. Ali unutar nje postoji veliki kapital koji nije vezan za materijalno, kojim se služe svi koji su unutar te porodice izdavača, ilustratora, dizajnera, organizatora događaja.

Definitivno je bitna razmena ljudi unutar svih tih kolektiva. Bez obzira na to kako je crna slika ekonomije, planete i svega, interesantno je da su se u poslednje tri-četiri godine razvili i još neki dodatni kolektivi na teritoriji bivše Jugoslavije koji se bave štampom. U Podgorici postoji inicijativa koja se zove Treća ruka koja isto osnažuje ljude da se bave sito i riso štampom te s drugima prave radionice, ne samo za svoje izdavačke potrebe, nego kao otvoreni prostor za ljude koji mogu da dođu i upoznaju se s različitim tehnikama i praksama.

Svi se stalno nekako kreću i razmenjuju i mislim da to čini život interesantnijim. Evropska zajednica ljudi koji se bave tim poslom je velika i uvek su svi vrlo dobrodošli. A pritom to ljudi rade s vrlo ograničenim budžetima i sa mnogo više samo od želje i motivacije za kreiranje sveta u kome želimo da živimo, nego što tu postoji neka materijalna korist. Ima ljudi koji žive od toga, imaju malo razvijenije knjižare ili izdavačke delatnosti, ali uglavnom čak i oni znaju odakle potiču te rade na osnaživanju drugih koji bi hteli time da se bave.

To mi se čini mnogo opuštenije i solidarnije nego na nekim formalnijim, komercijalnijim scenama „visoke“ vizualne umjetnosti. Kako vi vidite tu razliku?

Nikad nisam ni učestvovala u tom prostoru, u grafici to ni ne postoji, ali definitivno postoji razlika u odnosu na ovaj naš DIY (uradi sam, op. a.) pristup. Galerije koje se bave profitom i dela koja mogu da se monetizuju u umetničkom svetu pripadaju industriji umetnosti, dok smo mi nezavisni i nismo profitabilni.

Matrijaršija jeste izlagala u nekim formalnijim prostorima, ali to čime se bavimo dobiva svoje mesto verovatno tek u retrospektivi delovanja nekog kolektiva ili nekog umetnika kojeg istorija umetnosti i kustosi identifikuju kao važnog za neki period. No nitko na ovoj sceni ni ne želi da bude Jeff Koons ili Andy Warhol – ljudi koji se ovim bave ne žele da budu u prostorima visoke umetnosti, tj. i ne vide ga kao svoj prostor.

Kako biste opisali stanje stvari u kulturnim i umjetničkim sektorima u Srbiji općenito?

Bez komentara. (smijeh) Naša su tržišta mala, a pritom sa svim što se dešava globalno ne možeš da se takmičiš. Naravno, najmanje od svega se i finansira kultura jer se svi preusmeravaju na vojnu industriju, tj. uzimaju iz drugih sektora da bi uložili u odbranu. Tako da bi definitivno moglo da bude bolje, a nadam se da će i biti – pitanje je kad.

Nikad nije bilo sjajno, a sada je i gore, no nadamo se da će potencijalno nekad da nam svane. Treba da promenimo pristup i nađemo načine kako da nastavimo da radimo to što hoćemo bez podrške na koju smo navikli, umesto da se samo prepustimo.

Najviše bih volela da ljudi na našoj sceni, i uže i šire, shvate koja je jačina kad se ljudi udruže, koliko je svima nama to neophodno. Ljudi treba da prevaziđu sebe da bi sa drugima mogli da ostvare snažniju formaciju u kojoj mogu da utiču na stvari kojima nisu zadovoljni. Mnogo bih volela da se ljudi vrate tom kolektivnom duhu i da se umetnici koje god branše, kao i svi radnici, studenti i penzioneri, udruže i shvate svoju jačinu kao zajednice. Sindikati i slične vrste udruženja kojima ljudi traže prava za sebe izumiru. Mora da im se vrati snaga, i da ljudi shvate koja je snaga u njima.

intervju vodila Julija Savić