Тијана Продановић: Омладина ми даје наду

Тијана Продановић рођена је 1978. у Новом Саду. Астрофизику је студирала на Математичком факултету у Београду, а докторске студије завршила је на Универзитету Илиној „Urbana-Champaign“ у САД-у, специјализирајући се на космичким зрацима. По повратку у родни Нови Сад, четрнаест је година била редовна професорица на Одсеку за физику Природно-математичког факултета. Годинама се бави и популаризацијом науке, а тренутно ради у старт-ап фирми која се бави примењеном физиком и уметном интелигенцијом. Поред тога је и велика ТикТок звезда, на тој је мрежи позната као Dr Cosmic Ray, а прати је скоро 50 хиљада људи. С Продановић заседамо преко Зума у касне вечерње сате, а она нам прича опуштено и занесено, баш онако како су њен рад годинама описивали студенти којима је предавала. Пред крај разговора испричавамо се и њеном псу који се због наше ћакуле морао мало дуже стрпети за свој уобичајени вечерњи ђир.

Интересовало ме свашта

– За почетак, да чујемо, где сте и како одрастали? Сећате ли се момента у којем се у вама пробудио интерес за истраживањем свемира?

– Одрастала сам у Новом Саду. Астрофизиком се бавим више од двадесет година, а наука ме увек на неки начин занимала. Чини ми се да је скоро свака кућа у Југославији имала ону књигу „Хиљаду зашто, хиљаду зато“. Имала сам сто питања и вукле су ме научне књиге. Најраније сећање које ми је врло јасно остало у глави је везано уз један цртани. Била су то древна времена без интернета, на ТВ-у смо имали само два канала, и на њима је био један цртани сваку вечер, и нешто дужи цртани који је ишао недељом. И тако ја као дете гледам цртани у којем неки слон иде ливадом и чује неке гласове. Онда слон скужи да гласови долазе из неког цветића, и он сконта да у том цвету живи читав један свет малих људи који уопште нису знали да постоји ишта изван њих и њиховог цвета. Одмах сам отишла да питам оца како то да ми знамо да нисмо и ми у неком цвету? Тек сам много година касније, кад сам била на постдипломским студијама у Америци, сконтала да се ради о цртаном филму „Horton Hears A Who“, рађеном према истоименој књизи Др. Зјуса.

– Јесте ли у основној и средњој школи имали професоре који су потицали вашу знатижељу, памтите ли неке од њих посебно?

– Више се таквог потицања нажалост дешавало ван формалног образовања. Читала сам пуно научне књиге које су ми биле доступне, попут оних Стивена Хокинга, а гледала сам и емисију „Козмос“ Карла Сагана. Интересовало ме свашта, и археологија, и медицина, и музика, и психологија. Ја чак нисам ни знала да свемир може да се студира. Никоме код нас мама и тата нису астрономи, нема чувених породица астронома из Новог Сада. Имали смо ту неку оријентацију у средњој школи, где се ученицима даје савет шта да упишу касније. Сећам се да су ми на тој оријентацији рекли – па шта да не студираш астрофизику? Тад сам дознала да постоји тај смер у Београду. И основну и средњу школу сам ишла у Новом Саду, то ми је до тада било једино познато. Било је наравно добрих наставника у школама у које сам ишла, али доста је то све скупа било скучено.

– Је ли у Београду било више могућности по том питању?

– Јесте, поготово за ученице и ученике у гимназијама, с којима професори доста активно раде, припремају их за учествовања у такмичењима из науке и слично. Нуди се и више додатних активности и различитих програма у којима ученици могу развијати своје интересе. На студију у Београду сам добила јако темељно знање, али фалило нам је нове литературе, у оно време смо тек неке старе руске уџбенике могли наћи по библиотекама, а интернет је тек био у зачетку. Нису то били идеални услови студирања, телескоп смо видели на слици, и тако.

– Споменули сте у једном од интервјуа како су ваши родитељи били забринути вашим одабиром астрофизичарске каријере, хтели су да се раде бавите програмирањем јер је исплативије?

– Били су јако забринути, што је и разумљиво. Био је то крај 1990-их, била је и велика економска криза због ембарга, живело се тешко. Надали су се да ће ме проћи, да ћу се одлучити за инжењеринг, за нешто уносније. Пошто су астрономија и астрофизика на Математичком факултету, исти је пријемни испит био и за смер програмирања, на који сам такођер могла упасти на буџетске студије. Нисам ни ја знала како ћу живети од астрофизике, али било ми је битно да упишем оно што волим, па сам то и урадила. А и тад сам била у некој чудној фази с рачунарима, веровала сам да отуђују људе. Написала сам матурски рад на рачунару, а на првим сам рачунарима писала и неке мини програме као клинка, али није ми се свиђало да се укопам у такав посао. А сад радим у старт-ап фирми која се бави уметном интелигенцијом и нон-стоп висим на рачунару, шта ти је живот!

– Годинама сте предавали астрофизику на ПМФ-у у Новом Саду и посебно сте били вољени међу студентима и студентицама. Што видите као предности, а што као недостатке система формалног образовања?

– Мени су се очи по питању образовног система отвориле већ кад сам отишла на студирање у Америку. То је било нешто јако другачије од нашега приступа који је у стилу – ученик је ту да дође и седи и слуша и понавља, и то је формула образовања. Желела сам бити окружена добрим научницима из читавог света, то ми је исто дала Америка, јер смо ми у Србији били доста изоловани. У Србији сам добила оно добро од тврдог образовног система, онога што би рекла да је руска школа строгих темеља, а у Америци сам добила отвореност, заиграност, креативност. Свидела ми се неформалност професора у Америци, колико су предавања опуштенија и интересантнија. Код нас ми се увек чинило као да читав кањон стоји између професора и студената, иако сви говоре да су колеге. У Америци сам први пут видела и да студенти оцењују професоре, и да то има стварне последице. Покушала сам касније у свом професорском раду пренети оно што сам научила на студију у Америци, бити отворена и опуштена са студентима. Пуно сам година предавала на ПМФ-у у Новом Саду и чини ми се да је, уз ту опуштеност и отвореност, највише што сам студентима покушала дати било објашњавање механизама у позадини ствари, дубоко разумевање науке, изналажење нових начина да размишљамо. Нико не уписује астрономију да заради паре и буде славан, то је смер који људи уписују с великом љубављу, и била ми је страшна помисао да им ту љубав уништим. Зато сам уз рад на факултету почела радити и фестивале науке и Ноћи истраживача.

Проблема сам имала због хомофобије

– Тешко је водити овај разговор, а да се не дотакнемо тога да је још увек мало жена које воде научне оделе, како на факултетима, тако и у фирмама. И ви на друштвеним мрежама често делите објаве у којима износите да стојите на раменима жена које су дошле пре вас и крчиле путеве у науке?

– Моји су узори од малена у астрономији били мушкарци, од Сагана до Хокинга, зато што су њихови радови напросто били оно што ми је тада било доступно. Од старијих колегиница била ми је битна и инспиративна Јелена Милоградов-Турин, која се бавила научном популаризацијом у Србији и стварно је била одлична. Астрономија и физика су код нас по том питању доста специфичне, јер у источноевропском региону, за разлику од запада Европе, заправо има доста жена у науци. У физици и астрономији код нас је скоро подједнако жена и мушкараца. Доста сам размишљала зашто је томе тако и мислим да је разлог у томе што долазимо из социјалистичких земаља, где су жене радиле, нису биле само домаћице. Биле су и наставнице и бавиле су се науком. За разлику од запада, имамо историјат такве укључености жена у систем.

– Слично нам је у разговору за Наду рекла и астрофизичарка Дора Клинџић, да су по питању жена у науци у Европи у врху земље источне Европе, и да мисли да је то оставштина социјалистичког приступа образовању и раду.

– И ја размишљам на том трагу. Кад сам се почела бавити научном комуникацијом, било ми је битно да сам као жена ту, да дајем пример, али не могу рећи да сам лично великих проблема имала зато што сам жена у овој професији. Већих сам проблема имала због хомофобије, која је општеприсутна и у академији. То ми је стварало пуно препрека, иако то можда не би очекивали од академске заједнице, али ни ти простори нису оперисани од дискриминације.

– Сада сте познати као ТикТок професорица, уз редовни посао објављујете стално и на свом ТикТок профилу Др Козмик Реј. Откуд ви на ТикТоку?

– Још пре ТикТока сам се годинама бавила предавањима о науци, и радила на томе да популаризујем науку ван уских кругова факултета. Све је то заправо кренуло након једног догађаја који ми се урезао за читав живот. Ради се о 1999. години. Те године било оно велико помрачење Сунца, које се код нас могло видети. Шта се тада десило? Десило се то да се цела Србија сакрила у мишју рупу. Улице су биле празне, ролетне спуштене, и нико није гледао помрачење Сунца. Чак ни ми тада с факултетом нисмо имали организовано гледање. Сами смо се организовали, нас пар студената, и ишли гледати тај феномен на северној граници с Мађарском, у Хоргошу. Помрачење Сунца је обичан астрономски, небески феномен, који се дешава откако је Земље и Сунца. Било ми је поражавајуће да се на прагу новог миленијума људи сакривају у страху од небеског феномена. Тад сам схватила да треба ићи међу људе и причати о науци. Разлог за такво понашање људи сигурно је лежао и у томе да ми научници нисмо добро радили свој посао, а делом га добро не радимо ни данас. То се види и у овој пандемији. Људи нас не познају, нисмо довољно јасни, нисмо довољно блиски. Имаш неки проблем, наука истражује, скупи податке, сконта најбоље тренутно решење, а онда кад се скупи још података, предлаже ново решење – баш зато што је прикупљено још података, не зато што немају појма шта раде. Из перспективе научника подразумева се тај принцип, али ту прича с науком не стаје, она се мора ширити према свим људима, јер се тиче свих људи.

– ТикТок је онда био логичан продужетак вашег рада?

– Друштвене мреже су природан наставак мог комуницирања о науци. ТикТок ми се јако свидио баш зато што сам схватила да је на њему тренутно највише јако младих људи. Имам два сестрића и они су ме навукли на то. Баш сам се пријатно изненадила кад сам видела колико људи реагују и коментаришу, колико их тога занима. Чини ми се да је то тренутно мрежа на којој људи највише причају, вероватно највећа светска учионица. Доступна је заиста великом броју људи. Ја кад тамо радим лајв сат времена, окупи се двеста људи и ми лепо ћаскамо о свему. Ту нема никакве баријере, људи се не осећају угрожено, нису у страху од постављања питања. У нас је још премало људи који се баве научним ТикТоком, иако се лагано повезујемо ми из региона који смо у томе. Примерице, астрофизичарка из Хрватске Вернеса Смолчић је сјајна, она на ТикТоку води Астроучионицу. Полако се мењају ствари и код нас, али иде спорије него вани. Ја читаву пандемију пратим на ТикТоку пар сјајних имунолошкиња, једну професорку у пензији и једну истраживачицу која ради у лабораторији, и оне буквално држе одлична имунолошка предавања. Код нас се у академији још сматра да се таквим ангажманима обезвређује и банализује наука, људи се ваљда боје да ће изгледати неозбиљно. Ја се не бојим неозбиљности, свиђа ми се аутентичност и опуштеност ТикТока, осећам се тамо као научница у кафани или на ћевапима.

Образовање мора да се мења

– Које год да питање о свемиру и физици мучи људе, ви сте спремни на ТикТоку дати одговор. Што сте приметили кроз досадашњи ангажман, што вас људи најчешће питају, које их теме највише занимају?

– Имају неке стандардне астрономске теме које ме увек питају, типа ванземаљци и црне рупе. Има их пуно које занимају питања везана уз постојање Бога и религију уопштено. Има и оних који шаљу видеа на којима су неке појаве на небу које им нису познате па их занима што је то. Примећујем да људи не верују свему што виде и јако траже да провере неку информацију, па ме често и тагују да питају је ли неки видео тачан. Интересовања су широка, накачили су се и на неке теже теме за које нисам очекивала да ће добро проћи, као што је квантна физика, радио таласи, Доплеров ефекат. Ако успоставиш везу с нечим што је људима блиско и познато, све заправо пролази. Причала сам им о томе зашто мачке преживе пад са седмог спрата, па објашњавала о ваздуху, терминалној брзини, о маси мачке која је таква да кад пада с веће висине то је за њу боље, јер досегне критичну брзину, опусти се и рашири као падобран. Кроз сав тај рад сам научила јасније и једноставније говорити о науци, а при том не мислим да сам ишта изгубила или испустила. Мислим да образовном систему не би шкодило да нешто од ТикТок метода уведе у учионице. Образовање стварно мора да се мења.

– Кад смо код мењања… Живот вам је у највећој мери посвећен проучавању свемира. То је ваша константа, свакодневица, а код ствари које су нам свакодневне опчињеност се некад мало утиша с временом. Које вас спознаје о свемиру, или мањак спознаја, и даље дубоко фасцинирају и инспиришу?

– Кад гледам што ми је најфасцинантније, то је и даље то што ми не знамо више од 90 посто свемира. Да већини свемира још немамо начин да приступимо, то је оно што ме дубоко инспирише. Све што знамо је само мали део онога што постоји, и тешко је замислити на које све начине и што све још уопће може постојати. Негде смо на ивици да сконтамо чега још има, али фали нам за то пар великих пузли – не знамо што је тамна материја, не знамо што је тамна енергија. За тамну материју мислим да смо ближе откривању и надам се да ће се то десити за мога живота. Веома би ме радовало.

– Музика вам је одмалена друга велика љубав. Налазите ли времена за њу и даље, на које начине?

– Свирала сам виолину као мала и завршила сам музичку школу. После сам учила саксофон сама, а након тога и гитару. Музика је још увек ту. Пре месец дана сам ишла у Лидл по хлеб и млеко, а вратила сам се кући са сетом електричних бубњева. Не знам да их свирам, али сад сам одлучила да ћу да научим. Тако да сам тренутно у бубњарској фази. Нађе се на мом ТикТоку и покоји музички дует, пошто певам у хору годинама, а на мом ЈуТјуб каналу има и снимак песме за коју сам писала и музику и текст.

– Има ли нека музичка којој се увек враћате?

– Рећи ћу вам што увек певам на караокама, а то је Дејвид Боуви и „Life on Mars“. Ако су нас ванземаљци на Земљи посетили, он је сигурно један од њих био.

– Ове разговоре увек радо завршимо с питањем о нади. На што се ви ослањате кад вас живот стисне, из којег џепа вадите наду?

– Сад кад размишљам овако, наду ми даје кад видим те клинце на ТикТоку. Много су освештенији и свеснији неких ствари, и за разлику од старијих генерација причају доста рано и отворено о тешким темама. То је јако битно и много ми је драго да ми омладина даје наду.

 

РАЗГОВАРАЛА: Ивана Перић, Нада