Dimitrije Simović: U Zagreb sam došao zbog ljubavi

Usred opće panike, izoliranosti i prirodnih nepogoda koje su nas zatekle 2020., niški muzičar Dimitrije Simović odlučio je da iskoristi nesvakidašnju situaciju da napravi svoj prvi album “Čar-pitanje”, i to pod imenom Dimitrije Dimitrijević. Izdanje s devet raskošnih kompozicija nadograđeno je Mitinim južnjačkim vokalom i impresionističkom lirikom iz koje se najviše izdvaja stih, kao neki soundtrack sulude stvarnosti, “Lepi su dani došli po ceh”. Nišlija sa zagrebačkom adresom, s nepunih 30 godina, poznat je i kao basist i pjevač grupe Igralom. U zadnje vrijeme, spletom raznih okolnosti, nastupa gotovo isključivo kao Dimitrijević, a na bini mu podršku daju kantautorica i partnerica Sara Renar te muzičar Vedran Peternel. S Dimitrijem smo se našli u jednom kvartovskom kafiću nekoliko dana pred njegov odlazak u Srbiju na snimanje trećeg albuma benda Igralom. Za Nadu govori o vrelom jugu Srbije, iskustvu života u Zagrebu i pronalaženju vremena za stvaranje u užurbanoj svakodnevici koja se u potpunosti okreće samo i jedino profitu.

– Vaš debitantski album izašao je na kraju teške 2020. godine. Jeste li osjetili onu čaroliju s druge strane, kao autor? Da li ste ga uspjeli propisno promovirati i proslaviti?

– Zapravo i ne. Trebalo je dosta vremena da shvatim da to sada neko zaista i sluša, a ne samo možda. Osetio sam čaroliju završetka jednog intenzivnog, divnog i neponovljivog poglavlja. Ali imam osećaj da s promocijom još nije gotovo, evo, dve godine kasnije.

– Kada ste se prvi put okušali u pisanju poezije?

– Moj deda je pisao priče za decu, doktorirao je svetsku književnost. On je umro kad sam imao 13 godina i tek kasnije sam saznao za to. Nasledio sam njegovu biblioteku pa mi je njegovo nasleđe bilo mistično. A za konkretno pisanje je kriva moja profesorka. Ona mi je pomogla da objavim jednu pesmu za Udruženje pisaca “Čegar” iz Niša. Pesma se zvala “Metak”, reč je o lirskoj prozi. Mislim da to nije toliko dobra pesma, ali tako sam po prvi put shvatio u čemu je magija pisanja. A onda u srednjoj školi, kad sam bio mali, lagano distancirani emos sa slušalicama u ušima, stalno sam vrteo u glavi neke stihove i osećao sam da se nalazim na prijatnom terenu. Puno je vremena prošlo dok nisam počeo da pokazujem drugima ono što pišem i da se usudim da to izvodim javno.

– Da li pravite razliku između sviranja u zatvorenom i otvorenom prostoru? Što više volite?

– Kad dođe leto, otvoreni prostori su moja sudbina. Veselim se svakom nastupu, ali meni su draže klupske svirke jer sam odrastao u takvom ambijentu. Niš je pozamašno veliki grad, ali postoji samo jedan klub u kojem se može ubrati malo alternative – Feedback. Tamo izlazim od 18. godine, tu sam čuo sve domaće, regionalno i inostrano što mi se svidelo. To je moj matični podrum. Moj bend je tu napravio album, imali smo probe, tu sam izlazio, tamo je bio moj centar dešavanja. U klubovima je uzavrela atmosfera, nastupi su bolji. Na otvorenim binama mi je teže da se povežem sa publikom. U mračnom klubu su svetla podešena tako da se zna na čemu je fokus. Drugačije prođe sat vremena u klubu, drugačije na otvorenom.

Niš je funky

– U vašoj muzici se čuje mnogo žanrovskih odrednica i utjecaja. Kako ste gradili svoj stil?

– U bendu je mreža relacija. S vremenom upoznaješ svoje suigrače i kad kreneš u proces komponovanja, otprilike možeš očekivati kako će ko reagovati. U Igralomu smo se dogovarali kakav zvuk želimo, imali smo neki preliminarni plan. Istraživali smo pustinjski blues i tada smo shvatili da naša glavna asocijacija na afričku muziku, afro beat i koketiranje s funkom, nije jedino što Afrika može da ponudi. To nas je jako inspirisalo pa smo odlučili da u celu priču ubacimo afrički blues, a dosta je uticala i srpska narodna muzika. Mislim, isto tako, da u mojoj generaciji i dalje vrve zaostavštine novog vala. Meni je Haustor nezaobilazna stavka u životu. I tako je bilo. Kad već imamo taj postmodernistički pristup, odlučili smo da štrcnemo malo Afrike, malo Srbije i da tako gradimo zvuk. Ali kad bih osvestio da krećemo u neki žanrovsko definirani momenat, onda udarimo neki kontrast, kao, evo, sad ću da repujem preko ovoga. Tako da uvek postoji plan, ali istovremeno podsvest odradi nešto kada želiš biti tvorac, a ne reinterpretator. Nisam siguran da smo to postigli, ali kad smo izbacili drugi album, ljudi u Hrvatskoj su obratili pažnju na nas. Na portalima smo dobili prvo mesto za najbolji regionalni album. Više mi se sviđa da odudaramo nego da smo neki geng ljudi koji sviraju punk. Ja volim da slušam i Miles Davisa, i Južni vetar, i Senidu. Sve mi se sviđa. Emocija mi je presudna, kad vidim da je netko stavio karte na stol, može me kupiti neovisno odakle dolazi.

– Dakle, narodnjaci su bili neizbježni?

Random turbofolk playing in the background, to je Srbija. Leti spustiš roletne, ostaviš otvoren prozor, odeš na siestu, a od komšije dopire harmonikica. Više ne znam sa koje strane je to dolazilo. Pa naši dečji rođendani koje su nam priređivali roditelji bili su sa trubačima. Mislim da je u pitanju tursko nasleđe. Otvorio sam se prema turskoj muzici, saznao sam kasnije za anatolijski rock iz 1960-ih i 1970-ih koji koristi harmonijska melodijska rešenja. Toga ima i u turbofolku samo sa drugim instrumentima. Sviđa mi se taj sirovi momenat narodne muzike, pogotovo zato što mlađi naraštaji danas uzimaju narodnjake kao nešto buntovno, mnogo više nego što to može biti rock and roll. Želim da budem deo nečega što privlači pažnju, ne želim da se držim neke svoje idolatrije iz mlađih dana. Crpim od turske muzike, od srpske, makedonske i bugarske izvorne muzike. Zanima me kolektivno nasleđe naroda. Radije ću da učim od Šabana Šaulića nego od onog iz Whitesnakea. Tu osećam da je nešto iskrenije, emotivnije i jače. Muzika je nepregledno polje i bilo bi glupo ograničiti se.

– Visoko i piskutavo pjevanje vam dolazi prirodno na skali tonaliteta?

– Morao sam naći mesto u nekom frekvencijskom rasponu. Našao sam neki svoj modus kako da se čujem u Igralomu, ipak je to bučan bend. Prijatelj me zeza da su me u Zagrebu kastrirali jer da sam počeo piskutavo da pevam. Na mom albumu mi je bila intencija da to bude neka moja zamisao feel good muzike. Umorio sam se od agresije u muzici, shvatio sam da pluća ne mogu. Odlučio sam da se smirim da bih mogao da nastavim da živim.

– Niš je rasadnik bendova i generalno muzičkih talenata. Mnogo narodnih pjevača je s juga Srbije, a ne manjka ni postpunk bendova. Ne mogu da ne spomenem Dobrog Isaka. Što mislite, zašto je to tako?

– Niš je teški geto. Imamo naselje Crni put gde živi Romi, od tamo je Šaban Bajramović. Tamo ima mnogo ljudi koji kidaju kako sviraju. Kao što se pojavio jedan James Brown, u takvim uslovima pojavio se i jedan Šaban. Iz geta izlaze suludi talenti. Osim toga, NATO bombordovanje 1999. je bio intenzivan period, tada su se pojavljivali bendovi koji su svirali dok su padale bombe. Imali su jaku lokalnu podršku, to je spašavalo ljudima glave. Ne znam kako to objasniti, ali u Nišu ljudi stvarno vole muziku, baš je funky grad. Imamo DJ skupinu koja radi pod imenom The funk soul brothers i godinama prave žurke na kojima ljudi plešu. Ne onako belački, kao, držim cigaretu i pivo i malo se gibam, nego se baš zamrdaju guze. Pije se i ponaša kao da ne postoji sutra. Uvek je uzavrela atmosfera, mislim da je to do društvenih i do ekonomskih faktora. Ljudi tamo imaju merak, čak i ako ne slušaju narodno. Mi kao bend smo imali veliku podršku u Nišu. Najbolje smo bili prihvaćeni tamo, svuda ostalo smo bili čudaci.

 Poziv traži malo žrtve

– S obzirom na to da zadnjih pet godina živite u Zagrebu, da li vam to ovdje fali? Zagreb je hladan grad, kako kaže ona pjesma.

– Mislim da je nama krv dole malo vrelija, to nije stereotip. Ljudi se izražavaju puno afektivnije, familije su lude. Krov se podigne kad baba i deda krenu da urlaju. Ovde mi se ljudi čine finiji, barem iz mog iskustva. Postoji taj jedan zid manira. Ponašanje ljudi u Splitu mi je puno bliže nego ponašanje ljudi u Zagrebu. Ali trebalo mi je da dođem u Zagreb i da filtriram celi taj afekt, to nešto nagomilano što uzrokuje afektivne reakcije i da se malo izbaždarim na drugi grad i kulturu.

– Kako ste odlučili da prenesete život u Zagreb? Kako ste se izborili s birokracijom?

– Došao sam zbog ljubavi, a verovatno i potajne želje da promenim okolinu. Iako nisam većinski nomad u duši, promena mi je prijala. Novi grad je rasterećeniji od starog, barem u mom slučaju. Niš i ja smo odrastali zajedno, a Zagreb i ja susrećemo se u kasnim dvadesetima i, evo, ranim tridesetima. Imam privremeni boravak za vreme trajanja studija. U Zagrebu sam upisao dvopredmetni master, kognitivnu lingvistiku i rehabilitaciju slušanja i govora, nakon studija filozofije u Nišu. Tendencija mi je da se prekvalifijujem i da nešto drugo znam raditi osim predavanja filozofije. Posao mi se ne javlja ni u snovima, a kamoli na javi. Presudilo je to što sam nekoliko godina bio inkognito u Zagrebu. Shvatio sam da tu provodim dosta vremena i da moja partnerica ima svoj život i svoje obaveze, a ja sviram u stanu i ne znam nikog. Ukratko, ako želim da pustim korenje, to mora da ima neku infrastrukturnu i birokratsku pozadinu. Tako mi je bilo lakše da rešim i zdravstveno osiguranje. Svakako sam želeo da studiram, ali ne bih to naglo napravio da nije bilo pitanja boravka.

– Kako ste se odlučili za smjer Rehabilitacija slušanja i govora na fonetici? Imate li neke konkretne planove što biste radili?

– Upisao sam to bez jasne predstave o čemu je reč. To je dosta stručna stvar. Mi možemo biti audiološki tehničari, možemo pregledavati sluh, određivati slušne aparate i biti rehabilitatori. Shvatio sam da mi je to još jedan životni poziv, jer sam do juče mislio da je to samo muzika. A sada već, kako sam se s vremenom zaljubio u štivo i u taj plemeniti poziv, mogu da vidim da je muzika na čekanju dok se ja time bavim. Voleo bih da napravim javno dostupan sajt sa rehabilitacijskim materijalima, da proizvodim igračke koje se mogu koristiti u kućnoj rehabilitaciji, ali najviše maštam o vrtiću koji bi bio specijalizovan za decu sa oštećenim sluhom.

– Jeste li zadovoljni s razinom studentskih prava u Hrvatskoj kao stranac?

– Fakultet plaćam, samim tim moram i da radim. Nisam na stipendiji jer državljani iz zemalja trećeg sveta nemaju pravo na to. Pobunio sam se zato što čak nisam imao pravo na rad preko studentskog servisa. Obratio sam se pravobraniteljici na fakultetu i to se rešilo u roku od tri meseca. Zakon nije bio negativno definiran prema tome, nego niko nije očekivao da će državljani trećih zemalja dolaziti tu da studiraju. I onda su shvatili da postojimo. Pravo na studentski dom i menzu nisam dobio. Sviram, radim kad nema svirki, promenio sam mnogo poslova i stekao lepa iskustva. Ali svejedno jedva čekam da dođe kraj studiranju i da mogu pokušati da se ostvarim i u struci. Pitanje je kako ću se snaći kada kročim na tržište rada.

– Kako u tim okolnostima pronalazite vrijeme za stvaranje?

– Stalno sam u raskolu. Ako želiš stvarati bilo kakvu umetnost, moraš biti u tome. Pesma se može napraviti za 45 minuta, ali ti treba dve nedelje da miruješ i misliš. Ljudi koji nešto stvaraju, ali ne samo oni, ljudi koji su u problemu, treba im vreme da se povežu sa svojim mozgom kroz neki meditativni proces. Svi smo u istom sosu, jer je podloga tvom gledanju u oblake uvek mulj osećaja krivice da gubiš vreme, da si danguba. Svet se raspada, a ti želiš pisati pesme. Pogotovo u krajevima gde je privatnost podcenjena, kao što je Niš i dobar deo Dalmacije, gde baba ima pravo da ti uđe u sobu kad god hoće i još da se dere na tebe zašto se zaključavaš. U Zagrebu imam uslove za umetnički rad, ali imam osećaj krivice jer pare nekuda odlaze, nestaju kao upaljači. Steknem osećaj da je bolje da odem na posao i dostavljam hranu jer bih se osećao vrednije. Radim to dva meseca i shvatim da venem kao cvet. Poziv traži malo žrtve i zahteva malo razumevanja. Zato sam i našao nekog sličnog sebi.

 Bili smo željni ljudi i sviranja

– Živite i radite sa Sarom Renar, sve više svirate zajedno. Kako izgleda vaš život u profesionalnom smislu?

– Velika smo podrška jedno drugom, delimo iste probleme i borimo se. Stalno se zajedničkim radom u muzici podsećamo zašto se time bavimo. Ne dopuštamo jedno drugom stagnaciju. Meni je sa njom jako lepo na bini. Uglavnom je neki savet od ljudi: ako ste u emotivnoj vezi, ne bi bilo dobro da radite zajedno. To je potpuna nebuloza. Ako smo u svim drugim aspektima ogoljeni jedno pred drugim, zašto ne bismo u onome što nam je najvažnije na svetu? Naša saradnja je dosta plodna. Drugačiji su nam pristupi u muzici, ali imamo zajednički jezik. Meni se sviđa kod nje ono što radi u mom bendu, ta infantilna kompozicija. Sviđa mi se koliko je čista u svemu tome. Trebalo je da prođe neko vreme da počnemo da sarađujemo. Ali ipak, čovek želi neki deo zadržati samo za sebe. Imam tu olakšicu da Sara sporo ili nikako čita pisanu ćirilicu. Tako pišem tekstove i onda znam da su pod šifrom. Eto, to je moja privatnost.

– A kako vaš komšiluk u neboderu podnosi sviranje?

– Imali smo problem sa jednim komšijom koji je poludeo zbog buke. Ja nikad ne dižem pojačalo, eventualno se opustim sa glasom. Moram da imam slobodu da ga pustim, to radim sam jer me sramota od drugih. Ne želim da mi to bude neka perverzna aktivnost. Ne vidim zašto bi nekome smetala moja muzika. Malo me plaše ljudi koji ne mogu podneti da neko u komšiluku vežba instrument. Naš komšija iznad svira jazz gitaru, ja se komotno uspavam uz to, prija mi osećaj života oko mene. Ne želim da živim u neboderu i da mislim da sam sam.

– Unatoč pandemiji i svim mjerama, nalazili ste način da nastupate i radite. Kako podnosite zadnje godine?

– Sara je uspela da napravi super turneje, s jednog nastupa na drugi smo vozili kao ludi po 12 sati, bili smo željni ljudi i sviranja. Pandemija nas je malo utukla, ali ne stavljam nas u zaseban koš, to se svima dogodilo, ta turobna atmosfera. Kad dođe leto, nastupa iluzija jer se počinje pričati o tome šta će biti na jesen. Otpada aspekt klupske sezone, postavlja se pitanje kako će biti na zimu. Mnogi klubovi nisu isplivali, mnogi ljudi su izgubili volju. To je nešto sa čime će scena tek da se nosi. Bilo je malo mesta, sad ih ima još manje. To koliko imamo opcija za sviranje vidimo sada kad se situacija malo stabilizovala. Sara je ingeniozno odlučila da radimo kazališne turneje jer su kazališta ostala netaknuta, u njima se može napraviti razmak i drugačije se kontrolišu financije. Ja sam ostao malo paraliziran, ali kad sam video kako Sara radi, odlučio sam da potegnem. Ne damo se. Naš najdraži festival Tam Tam u Sućurju se nije održao 2020. Mi smo svakako otišli tamo, načelnik nam je dao da se uštekamo u struju na treću banderu zdesna pa smo nastupe odradili u parku.

– Pozajmit ćemo pitanje od naše kolegice Ivane Perić pa ćemo vas za kraj pitati: što vam daje nadu?

– Vrlo mi je zanimljivo pratiti kako razmišljaju klinci. Mislim da su se današnja deca oslobodila nekih predrasuda za koje sam mislio da su generacijski lanci. Jasno mi je da se oni ne razumeju sa roditeljima, ali čini mi se da ljudi počinju da drugačije shvataju roditeljstvo. Takođe, gledam naš život u Hrvatskoj. Meni je kao Srbinu Zagreb više kozmopolitski grad nego što je nacionalno definiran. Nadu mi daje to što postoji ljubav prema opuštenom načinu života.

RAZGOVARALA: Anja Kožul, Nada