Буч Кесиди

24.09.2021., Zagreb - Dvoriste ALU odrzan koncert Buc Kesidi. Photo: Marko Lukunic/PIXSELL

Сви који имају понешто стажа у ноћним изласцима, упознавањима у тами диско клуба и спонтаним афтерима, у задње време коментаришу тајну успеха популарног бенда Буч Кесиди. Панчевачки двојац који сам себе описује као „леворуки електро поп рок диско бој бенд дуо“ чине двадесетогодишњаци Зоран Зарубица на бубњу и Лука Рацић на гитари. У једном интервјуу су изјавили да раде музику која их „ложи“ и да нема ништа, опет, „ложачког“ у томе да певаш о минималној плати. И заиста, мало је необично, макар на прву, да је један такав бенд – који није социјално ангажован и не диже публику показујући средњи прст систему, урлајући да нема ни за ризле – распродао чак пет концерата крајем септембра у Загребу у дворишту Академије ликовних уметности. Ако је веровати натписима у медијима, то је задњи пут постигла Азра прије 40 година у Кулушићу.

Бенд концептуално вози по свим аспектима излазака, ескапизма, анксиозности, љубавних и генерално међуљудских односа који се начињу викендом, а све то прати тај неки, како се воли рећи, светски звук, који тера на плес, уз спотове који наликују Нетфликсовим серијама. Генерацијска је то прича, мада, и нечији родитељи су волели Бобана Петровића с почетка 1980-их којег су такођер стваралачки окупирале журке, кухиње, купатила, „нежне руке, много буке“.

У разговору с музичарком Саром Ренар и мутлимедијским техничарем Радио Студента Иваном Коларом анализирали смо популарност и врсту феномена Буч Кесидија. Сара се присетила њиховог концерта у Саxу из јануара 2020. који је такођер био распродан.

– Клуб је био крцат, осећало се на свлачионицу на физичком у школи, било је много тинејџера и тинејџерки. Тотални шоу програм, људи су падали у транс. Мислим да сам тамо била најстарија особа – говори Сара уз смех.

Коментаришући актуални албум „Еуфорија“, она каже да је у форми овог албума концептуално заокружен излазак, да је продукција сјајна, звук модеран: узети су сви узори који су потребни.

– Буч Кесиди има цели тим уз себе. Они су томе приступили озбиљно: ово је сад пројекат, ми ћемо од себе направити бренд. Готово сви регионални букери играју на сигурно. Када виде да ће нешто донети брзу лову, да то није пројекат у који ће се улагати пет или шест година с неизвесним резултатом, већ да одмах доноси паре, даље иде лакше, наравно ако је бенд довољно паметан и марљив. То говорим с чисте бизнис стране – објашњава Сара Ренар.

Осим тога, Зоран и Лука имају добар мерч, комерцијална спонзорства, не таласају политички, наглашава она, нису ни по којем случају контроверзни, све је јако посложено да се у њих комерцијално улаже, а притом је урбана музика.

Иван сматра да би бенд из Панчева пуно раније срушио рекорде из 1980-их да није било пандемије. Сигуран је да би напунили малу дворану у Дому спортова те да је у Хрватској концертни еквивалент тога, примерице, Психомодо поп.

– Кад погледаш синглове, њихову презентацију и музичко-сценски идентитет, јасно је зашто су успешни. Та се прича доима сличном оном од Арктик манкиза, како су изградили публику преко ноћи. Међутим, то послушаш и схватиш да је у манири обичне мејнстрим поп музике која се свира с гитарама, тактички гурнутим у позадину, а напред су вокали и ритам. То је клупски ђир, тера на плес, а вокал је ту да се вежеш уз њега. Звук се прилагоди тренду, неком стандарду, модулиран је звук бубњева, електронска синтисајзерска подлога и на то се додају гитаре да се може рећи да је то рок бенд. А то је формула поп бенда: рефрени, текстови, аранжман. То што раде, раде јако добро, у смислу производа – детаљно појашњава Иван.

Узимамо за пример неки од њихових текстова, рецимо из песме „Ђускање не помаже“: Рука на њему, рука на теби и суптилни позив док ексер те вози и рука на нози и рука у коси и гужва вас пали, али, у ствари само он се забавља. Питамо Ивана да ли, по њему, Буч Кесиди верно приказује социјални живот младих.

– Нимало, по мени. Требало је само рећи оно што ти, твоји вршњаци и друштво с којим излазиш мисле. То је теже него што се чини. Поп музика је пластична, ташта, неретко мега патријархална. Можда је погрешно стављати тај захтев критике Буч Кесидију. Они нису Соник Јут, они су направљени за забаву. Ако ћемо анализирати да ли верно приказују социјални живот – не, али говоре оно што људи желе чути. Зато носе шљокичаста одјела, зато користе већ добро проверене аранжманске и продукцијске трикове, а сматрам да је такав приступ стваралаштву контрапродуктиван за развој музичке сцене. По мени, бољи приказ друштва и стања свести приказују панк бендови. Иако то није порука коју сви желе чути, иако није музика коју сви желе слушати, пуно је природнија интеракција кроз текстове са слушаоцима. То је оно: „Суботом Кићо, недељом Слабинац“ (песма бенда Дебели прецједник, оп. а.). Иста је тема, викенд и како преживети сљедећи дан. Буч Кесиди у овом тренутку не сме рећи да је тужан на људски начин. Ако жели одржати овај статус, Буч не сме бити искрен – сматра Иван Колар.

Сара пак објашњава да особно није љубитељица позиције у којој, како каже, мушкарац женској особи доцира што она заправо жели, мисли и треба, било у трезном, било у пијаном стању. Али с друге стране, додаје да апсолутно разуме да су уболи и текстуално и музичко за читаву једну генерацију. Питамо је како онда доживљава њихов најпознатији стих: Нема љубави у клубу, љубав је на улици.

– Свесна сам да звучим као најгори бумер: ја сам се увек заљубљивала у клубовима, али можда то тиндер генерацији нешто друго значи. Шљокичасти какви јесу, и даље се уклапају у хетеро норматив, зато нема толико хејта, а мушкарци генерално добијају мање хејта по интернету. Да две цуре раде идентичну ствар, било би дрвље и камење. Када се појавиш као жена и било што говориш, имаш 60 ликова који су фрустрирани и пишу свашта. Уз све наведено, има и ту неки фактор X због којег можемо анализирати колико хоћемо, али ово је ипак музика, а не математика. Непредвидивост, уосталом, и чини поп културу толико занимљивом – коментира Сара.

Покушавамо повући паралелу с оним што она ствара, но објашњава да није сигурна може ли се та паралела уопште наћи.

– Они су далеко комерцијално исплативији бенд од мог. Чини ми се да су нам друге почетне премисе. Наравно, настојим и ја од музике имати некакву економску рачуницу, да путујемо и свирамо, јер од тога живим. Али не можеш издати албум који се зове „Шути и певај“, имати, између осталог, поцртане јаке феминистичке исказе и очекивати да ћеш имати толико публике на концерту, то напросто не иде. Или снимити херметичну „Тишину“ без иједног класичног рефрена и очекивати милијунске прегледе. Не знам колико има поређења између нас, осим што се у оба случаја, и у мом и у њиховом, ради о бендовима који послу крајње озбиљно приступају. Од одеће на бини, расвете, до чега год хоћеш. То стварно поштујем. Осим тога, управо разговарамо о њима у недељу поподне, што значи да су у кратком времену уцртали своје место у поп култури ових простора. Ретко који бенд баш тако експлодира, свака част – закључује Сара Ренар.

ПИШЕ: Ања Кожул, Нада