Љубав у шљокицама

Крајем маја у биоскопу Тушканац је у склопу Вокс Фемине Фестивала одржана премијера документарца „Чопор пичића“ редитељице Пауле Скелин. Ради се о филму који прати прошлогодишњу Фени Пек турнеју Хаус оф Фламинга (ХоФ), хрватског квир уметничког колектива који је активан од 2013. године. Циљ колектива је ширити и оснажити дрег и квир изведбену културу, а годинама то чине чланице Роксана, Ентити, Колинда Еванђелиста, Марино Сорел и Спазам оргазам ака Јованка Броз Титутка.

На лањској турнеји Хаус оф Фламинго је гостовао у Сплиту, Загребу и Пули. Комбинацијом снимака с наступа уживо, интимних тренутака у бекстејџу и коментара чланица колектива, филм пружа јединствени увид у односе унутар колектива и изазове које носи сваки нови излазак на бину. Објашњавајући рад колектива, Ентити, на трагу неких ранијих интервјуа, објашњава како патријархално друштво, понекад и несвесно, мисли да је срамота бити жена. Мушкарац који се свесно одриче постулата маскулинитета и преузима оно што друштво види као резервисано за женски идентитет, лако ће зарадити етикету издајника.

Ентити је за издају увек спремна („Више сам госпођа него ти“, рекао би лик Мира Жупе), па по бини скакуће као Марија Антоанета. И док пева како ће појести све колачиће, из небодерске перике вади фете хлеба па их баца према публици. Пред наступ у Пули, пратимо у филму, на хлеб је заборавила, па јој је у задњи час неко додао комад пице. Фино га је метнула у перику и тамо негде на првом рефрену „Колачића“ зафрљукнула међу рају.

Уочи наступа у Пули видимо и Колинду како се сређује у тоалету у којем светло не ради, а и на самом стејџу се редају техничке потешкоће. И наше звезде и публика на то реагују опуштено и зајебантски. Нико није ту ради (штовања) перфекционизма. На наступу у Сплиту посебно је узбуђење међу шароликом публиком, а то примећују и чланице колектива. Као да су граду биле насушно потребне, а и јесу. Пред сваки наступ, преко усана им се провлачи и спомен полиције, која је увек ту негде иза угла, и при том не нужно да прискочи у помоћ. На ту су нелагодну сенку ХоФ-овке навикле па се и зезају да ће полицајце радо ухватити за пендрек, ако већ до каквих проблема дође.

Нису пандури једини који се у нас умеју снабдевати, што се јасно видело и након недавног наступа Хаус оф Фламинга на отварању геј клуба МИЛК у Дубровнику. Њихов је наступ, тачније изведба песме „Херпес твога утора“, оцењен као вулгаран, дегутантан и некултуран (да споменемо само неке од придева). Стихови „Драги Оче, сада следи покора / Оу оу јеијеееј сада пушим курац твој / Мало сперма, мало зној / Ако желиш, бићу ја, херпес твога утора“ испали су кап која је прелила госпарску чашу. На ноге се дигла градска власт, али ни ХоФ им није остао дужан, обављајући тако своју „грађанску, уметничку и посебно педерску дужност“.

„Градоначелник своју толеранцију поткрепљује постојањем ‘геј плаже на Локруму’. У реду је ако о својој сексуалности и праксама говоримо у своја четири зида, ма у реду је и ако се сексамо тамо на неком отоку преко пута града, све док о томе не причамо на јавној површини. У читавој овој причи срамотне и дегутантне нису речи ‘курац’ и ‘сперма’, него начин на који градска власт окреће леђа локалној ЛГБТИ+ популацији под притиском пуританаца и конзервативаца“, стоји у реакцији коју је ХоФ објавио након наступа. У реакцији наводе и како су клупски простори историјско важни за окупљања ЛГБТИ+ заједнице, као ретка места бивања у (делимичној) слободи. Нажалост, ни ти простори нису (били) без насиља (о чему пише Дуња Кучинац у овом броју Наде). „Управо је модерни покрет за ЛГБТИ+ права произашао из тренутка кад смо дословце у једном клубу дигнули шаке да спречимо непрестано угњетавање“, подсећају нас из ХоФ-а.

Говорећи о дрегу и слављењу сексуалности као радикалном чину, нарочито у Хрватској, осим подухвата колектива као пионирских и хвале вредних, треба рећи коју реч и о попратном терету, о чину излагања и ризику који овакво деловање са собом носи. Да одмах прво кажемо јасно – једини који се не излажу ризику када своју сексуалност јавно исказују су хетеро мушкарци. Сви други и све друге које се сексуално разоткривају на јавној бини улазе у слободотворне, али и опасне воде. Када жене јавно пишу и говоре о својој сексуалности, осим што крче нове и боље путеве, константно рискирају да им се у неком тренутку њихов рад обије о главу – жена која се сексуално разоткрива, у друштву које истовремено жели и кажњава тај порив, брзо може бити кажњена. Етикета „промискуитетности“ још увек се лепи свакоме ко иоле слободно дивани о сексу, а категорисаање таквих жена (и, често, геј мушкараца) као особа које су увек „за“ секс води до угрожавајућег стања – оног у којем је мање вероватно да ће се „не“ чути као „не“, а да ће се „да“ претпостављати.

Ако се жеља сматра потврђивањем онога што се већ претпоставља, онда су властите изјаве о жељи ирелевантне – што пак значи да секс никада не може бити насиље, да је узнемиравање или силовање немогућ сценарио. На том је трагу и изјава Роксане у једној од епизода ЈуТјуб шоуа Хаус Оф Фламинга „Обе су на нечем белом“. Када прича о дејтању и коришћењу разних апликација у те сврхе, Роксана наводи како се за њу одмах претпоставља да жели секс, иако то није случај. „Можда се не би рекло, али мени ипак треба да ја особу мало упознам. Ја нећу само доћи и скинути се“, каже.

Није случајно да је управо „Херпес твога утора“ песма која је засметала дубровачкој јавности. Иако на нашој музичкој сцени већ деценијама на стејџу чујемо музичаре у чијим песмама нпр. жене сатима добијају курцем у чело, а уче нас и у којем су граду најбоље чке јер дају пичке, то је прихватљиво зато што у тим песмама мушкарци јебу жене. То је, уједно, и једино јебање које хрватска јавност успева прогутати. За свако друго вреди упозорење – пази, играш се ватром. Па ако изгориш – сама си крива.

Тим је више уметнички рад Хаус оф Фламинга важан. Свих нам је ових година тај колектив, плаћајући цену (и уз много сати неплаћеног рада), донео – ужитак. Довољно је само погледати око себе, упити лица људи на сваком њиховом наступу, као и лица оних који су гледали документарац у Тушканцу. У земљи хришћанства и мучеништва, вечног траума бондинга, одмака од тела, уског и опресивног схватања секса и сексуалности, колектив који практикује и слави ужитак уистину је радикалан. Постојеће друштвене и културне праксе углавном нам уопште не служе у потрази за трансформативним ужитком. Ужитак нам је отет у круговима потрошње, у конзумеризму који намеће жеље које су заправо одвојене од ужитка, којима се обезвређује задовољство док га се наочиглед сервира у великим дозама. Право задовољство долази кроз пунокрвно повезивање с другим људима, заједничке праксе увесељавања, истраживање и ширење ужитка. То је оно што се догађа на наступима Хаус оф Фламинга – у шљокицама, у шаренилу, у плесу, у заједничком певању, у телима која се неоптерећено изражавају, у свему што јест и што може бити.

Често се чини да левица занемарује да људе покреће и повезује и радост, а не само патња. Ужитак је заразан, што се види на свакој Фени Пек турнеји. И то даје енергију, лепи нас једне за друге чвршће и полетније. Речима Хаус оф Фламинга: „Свој простор креативности, ту бину на коју се пењемо и микрофон који узимамо у руке, увек ћемо сматрати подједнако алатом друштвене промене, колико и забаве.“

 

ПИШЕ: Ивана Перић, Нада