Сва су тела лепа

EDITORIAL USE ONLY Women in bikinis gather at a pop-up beach to celebrate National Bikini Day as holiday specialist On the Beach promotes female body positivity with its national #ThisBikiniCan campaign, Manchester. PRESS ASSOCIATION. Picture date: Friday July 5, 2019. The campaign follows research that found over a third of UK women say low body confidence prevents them from getting into the pool or sea on holiday. Photo should read: Anthony Devlin/PA Wire

Док су многима фотографије витких, исклесаних и негованих – углавном женских – тела још један подсетник да њихово властито тело није довољно „лепо“, па им додатно гомилају фрустрације и несигурности, Јелени Димитријевић оне су повод за шалу, али и преиспитивање наметнутих стандарда лепоте на друштвеним мрежама.

Димитријевић, коју корисници друштвених мрежа из Србије, али и шире, познају по Инстаграм профилу Лелена, своје пратиоце одушевљава једноставним и ефектним визуелима који разоткривају огроман јаз између слика на друштвеним мрежама и стварности. Колажирањем фотографија на којима супротставља две верзије себе, ону стварну и „инстаграмску“, Димитријевић показује колико напора је потребно да се постигне пожељан инстаграмски садржај. То укључује одабир гардеробе, шминкање, намештање у неудобним и неприродним позама, помни одабир амбијента, а онда и завршне трикове попут филтрирања и дигиталног улепшавања фотографија.

– Инспирација заиста долази са свих страна, али ме дефинитивно највише инспиришу савршене Инстаграм слике за које сви знамо да у реалности не изгледају тако, па онда гледам да на смешан и поучан начин покажем и реалну страну. Јер морамо бити свесни да реалност постоји за свакога, само што је већина људи не приказује на друштвеним мрежама – рекла је Димитријевић за Наду.

– Својим сликама и видеима пре свега желим да насмејем људе, да их подсетим на реалан живот и на то да се њега не треба стидети. Желим да покажем девојкама да је нормално да наше тело изгледа другачије када позирамо и када је опуштено. Нормално је да имамо стрије или мали стомачић – каже Димитријевић.

Додаје да људима жели показати да је „много важније да будемо срећни и задовољни собом него то како је наша слика на друштвеним мрежама испала и колико је лајкова скупила“.

– Такође су ту и апликације за дораду фотографије које додатно утичу на људе и спречавају их у томе да избацују своје реалне слике. Када видимо све те „савршене“ слике које су дорађене, кренемо да губимо осећај сигурности у наше реалне, опуштене слике, јер мислимо да нисмо довољно добри ако се не уклопимо у неке актуелне трендове на друштвеним мрежама. Зато морамо више да ценимо себе и своје тело јер је живот много више од само једне Инстаграм фотографије – поручује.

Јелена Димитријевић каже да су реакције пратитељки и пратилаца само позитивне, а да је највише обрадују поруке девојака које су због њених објава „заволеле своје тело и реалан живот“. Сматра да су друштвене мреже добро средство за покретање промена у промишљању телесности, али да је нажалост још увек јако мало људи, поготово на Балкану, који проговарају о тој теми.

У Хрватској је такођер реткост да се о томе јавно говори, но неколико појединки покушава то променити. Међу њима је и позната инфлуенсерка из Ријеке Памела Перкић којој је такођер Инстаграм главна платформа за проблематисање актуалних естетских стандарда и оснаживање жена које се у њих не уклапају. Инсистира на томе да су сва тела лепа, а, како је говорила за домаће медије, своје тело не скрива и не показује га онаквим какво није.

Оно што Перковић промиче популарно се назива бади позитивити, а означава позитивно мишљење о властитом телу каквих год пропорција оно било. Та идеја се почиње развијати касних 1960-их у Америци, када је основана НААФА – Национално удружење за помоћ претилим Американцима, данас позната као Национално удружење за промовисање прихваћања дебљине – која се фокусирала на укидање стигме и дискриминације људи на темељу њихове величине или телесне тежине.

Од раних 2000-их заговарање бади позитивитија премешта се у виртуални простор, а највећи замах добива процватом друштвених мрежа. За припаднице и припаднике рањивих друштвених и старосних скупина такав тип садржаја отвара прилику за проналаском нових узора, подршке и помоћи пре него одлутају у свет нездравих прехрамбених режима, изгладњивања или вежбања до изнемоглости. Но пред бади позитив активисткињама и подржаватељицама још увек стоје велики изазови, с обзиром на то да интернет врви сликама које одржавају давно успостављене телесне норме, а бади шејминг, или омаловажавање због вањског изгледа, један је од најчешћих облика насиља на интернету.

С таквим типом омаловажавања суочила се летос српска певачица и композиторка Кристина Ковач након што је на друштвеним мрежама објавила фотографију себе и своје малолетне кћери с летовања. Унаточ томе што су обе красили лепи осмеси и ведрина, Ковач је примила негативне критике и „шокирала“ таблоиде јер је била – без шминке. „Некадашња згодна бринета видно остарила и пропала“, писало се о њој. Но лавина негативних коментара потакнула је још већу лавину подршке на друштвеним мрежама којој су се прикључиле познате жене широм регије, позирајући ненашминкане и насмешене под ознаком #природнажена.

„Ни у сну нисам могла да се надам оволиком одзиву предивних, најшаренијих жена – старих, младих, седих, офарбаних, оних које воле да се среде, оних које то раде не чине, мајки, ћерки, сестара, другарица, из целог региона… Све нас, спојила је та једна, јако битна ствар – непристајање на то да будемо изложене исмевању, окачене на стуб срама, проглашене пропалим, ружним, запуштеним – ако нисмо на свакој фотографији, у сваком тренутку исфризиране, лепо нашминкане, уредне, испеглане, _______ попуните саме даље“, написала је Ковач након великог виртуалног одазива.

Напоменула је и да та спонтана акција ни по што не значи заговарање запуштености и небриге о себи, поделе на „природне“ и „неприродне“ жене, него да је циљ да медији и друштво схвате да жене имају право и слободу да изгледају „како желе у датом тренутку“.

Са сличном врстом критике суочавају се и заговорнице бади позитивити приступа: предбацује им се да негују нездрави животни стил и гојазност. У једној од својих објава, Памела Перкић се осврнула на тај тип критике и објаснила да особе које су по нечијој перцепцији „предебеле“ не потичу и не промовишу дебљање него, као и сви други, „само живе и желе бити третиране и вољене једнако“. Додала је да то не значи да су такви људи мање здрави и да „једини здравствени проблеми које могу имати произлазе из њихове тежине“.

Маринелла Матејчић, активисткиња из Ријеке, у сурадњи с колегиницама и партнерицама из Платформе за репродуктивну правду покренула је неколико кампања на друштвеним мрежама које се боре против дискриминације жена, а присетила се како је окидач за једну од последњих било управо омаловажавање колегинице због њеног физичког изгледа. Ради се о кампањи #женеујавномпростору, у коју се укључио велик број жена које су поделиле искуства сексуалног или друге врсте узнемиравања у властитом окружењу.

– Сама кампања јесте почела јер су колегиници Марији Трцол добацивали на улици јер не задовољава стандардне норме лепоте које очекују, у том специфичном случају, старији мушкарци који су одлучили урлати на њу. Жене које живе с килограмима који одступају од онога што је друштвено задано писале су како су често мета вербалних напада управо ради тих истих килограма. Оне жене чија тела не задовољавају патријархалне норме у правилу доживљавају већу количину сексизма и понижавања у јавном простору од оних које се налазе унутар тих илузија о томе што је лепо – рекла нам је Матејчић.

Бади позитивити и пропитивање наметнутих стандарда лепоте, дакле, нуде више учинака од оног на индивидуалној разини – подизање самопоуздања и прихватање властитог тела таквим какво јест – јер критика наметнутих стандарда лепоте тиче се и система у којем живимо, капитализма и патријархата.

С друге стране, како то већ бива унутар капитализма, идеје бади позитивитија присвојиле су модне и козметичке индустрије те мултинационалне корпорације. Многе од њих данас користе утицај бади позитив инфлуенсера на друштвеним мрежама како би промовисали своје производе. Компанија Мател која је деценијама производила лутке Барби препознатљиве по преуским струкићима и бујном попрсју, лансирала је 2016. линију лутака „Fashionistas“ које су се појавиле с нешто другачијим облицима тела, боје коже и очију. Веројатно се сви сећамо и телевизијских реклама за козметичке производе британског бренда „Dove“ у којима су се, између осталих, појављивале и жене с облинама, најављујући тако заокрет у поимању женске лепоте.

Остаје, наравно, и питање колико је компанијама које послују под профитним императивом и теже проширењу тржишта уистину важно потицање жена на позитиван став о властитом изгледу, с обзиром на то да нису до краја укључиве. Њихови модели можда немају телесне пропорције типичног модела, док све остало, као што се да видети – правилне црте лица, беспрекоран тен, негована коса – не одскаче од заданог стандарда.

Матејчић каже да комерцијалне кампање које „славе“ различитости тела пропуштају момент онога што би назвали „неестетским“, односно „континуирано славе тај зацртани стандард лепоте неовисно о томе којег је облика женско тело“. Пита се и када ћемо тамо видети особу која нема правилне очи, има превелики нос или необичан размак између очију.

– Када ћемо видети небинарну особу која руши идеје о томе што је лепо у свој својој дивоти? Хоћемо ли икада видети оне обичне особе које сваки дан срећемо на улици, свих облика и свих боја коже, с нестандардним фризурама, шминком, одећом? Надам се, ускоро – додаје.

Наша саговорница верује да се првенствено кроз одгој и преодгој може доћи до тога да „одустанемо од идеје златног реза и тога што би требало бити лепо“. Сви и све смо лепе, тврди, а друштво је то које нас уверава у супротно.

На питање хоће ли се јавно мење икад преобликовати тако да људи заиста верују да су сва тела лепа и је ли могућ свет у којему не постоји (не)пожељан облик женског тела, Матејчић одговара с оптимизмом.

– Искрено, надам се да да. Надам се да ће се девојчице у неком моменту престати штипати за трбух и говорити им се да су буцке и тако их оштећивати за цели живот. Надам се да ће жене моћи носити минице без обзира на облик ногу. Надам се да ће жене моћи постојати у простору, а да их се не осуђује по томе како изгледају – каже.

– Наравно, миница је само симбол, симбол слободе, као што нам и историјски извори показују – напомиње и истиче да жене морају имати право носити што желе, када желе, из којег год разлога.

– Имамо право на достојанствено постојање без обзира на то задовољавамо ли наметнуте норме или не. Заправо, треба укинути норме и пустити људе, нарочито жене, да живе своје најбоље животе неоптерећене од тога што би друштво могло рећи. Друштво има пуно важнијих проблема од тога на који начин се нечије тело налази у простору – закључује Матејчић.

 

ПИШЕ: Ања Владисављевић, Нада