Тихана Лазовић: Немогуће је игнорирати женски глас

Глума ми пружа сцену и слободу да причам приче које желим испричати, да утјеловљујем жене које боли и које плачу, као и сретне, успјешне жене

Матеј Ђокић / Стилист Ивана Павић и Ива Градисер / Визажист Симона Антоновић /Фризура Бранка Трохар

Тихана Лазовић рођена је 1990. у Задру, гђе је одрастала у годинама великих и конкретних разарања, али и интензивног митолошког стварања, на међи истине и фикције које се вазда претачу једна у другу. Не чуди, заправо, што је у животу одабрала постати глумица, жељна истраживања различитих наратива, особа којој је живот у другој кожи и ходање у туђим ципелама истовремено и важно и нужно. За такво је путешествије од почетка каријере показала изванредан ‘лакоклизећи’ талент, али и успјела по путу задржати сензибилитет особе која остаје зачуђена и занесена сваком новом спознајом и приликом. У посљедњих десет година Тихана Лазовић је радила пуно и разнолико и тај је рад у струци препознат. Тако је постала једна од наших најтраженијих глумица и регионална звијезда која међу признањима већ има награду ‘Ун Цертаин Регард’ с филмског фестивала у Цаннесу, престижно признање ‘Еуропеан Схоотинг Старс’ с Берлиналеа те двије пулске ‘Златне арене’.

Лазовић је међу својим постигнућима нанизала и ликове које ће публика памтити још дуго, од филмских улога у ‘Звиздану’ Далибора Матанића, ‘Шути’ Лукаса Ноле, ‘Алекси’ Барбаре Векарић и ‘Посљедњем Србину у Хрватској’ Предрага Личине, до оних у Матанићевој серији ‘Новине’ по сценарију Ивице Ђикића и серији ‘Тајкун’ у режији Мише Терзића. Скоро да је немогуће ухватити је на једном мјесту и готово увијек можете рачунати да ћете је затећи усред снимања неког филма или серије, па се тако и за овај разговор хватамо из различитих градова, типкајући си поруке преко Инстаграма, мобитела и е-маила. На Инстаграму је и иначе доста активна, објављује кратке цртице и сцене из пројеката на којима тренутно ради, али и подржава и заговара друштвене иницијативе и активистичке теме које су јој битне. Све то ради с дозом посвећеног, горљивог труда, али и лакоће и хумора, неке неозбиљне озбиљности којом као да поручује да ништа у животу није банално, али и да се на рачун свега треба знати шалити.

Глумачке квалитете које су навелико хвалили критичари не пролазе испод радара ни код ‘обичне публике’ која је вјерно прати на малим и великим екранима, а једна Тиханина квалитета постаје очита већ из нашег иницијалног упознавања и првог дописивања. Код ње нема никакве позе и помпе, својим наступом одмах сигнализира да можемо причати питомо, непосредно и опуштено. Не само да можемо, него другачије заправо и не жели.

‘Зора’ је радикална

Вратили сте се недавно из Италије гђе сте снимали филм ‘Ил Парадисо дел Павоне’ (’Паунов рај’). Други је то талијански филм којег сте дио, режирала га је Лаура Биспури, а у њему глуме и познате талијанске глумице Алба Рохрњацхер, Доминиqуе Санда и Маyа Санса. Реците нам нешто о филму, како је било снимати с тако импресивном глумачком поставом?

До доласка на Лаурин сет нисам освијестила с каквим филмским величинама заправо радим. Било је врло угодно, мирно и лијепо. Сценариј је као нека пјесма, па је и само снимање протекло као музицирање између нас, великог ансамбла и редатељице. Уживала сам као мало прасе гледајући Албу како глуми. За мене је то и даље потпуно нестварно искуство.

У том филму глумите на талијанском језику, који иначе не говорите течно. Је ли вас процес свладавања талијанског језика за снимања научио нечему што вас је изненадило, користите ли тијело и гестикулације на другачији начин кад говорите талијански?

Па, у најмању руку, глума на страном језику је изазовна. Мислим да никад у животу нисам била концентрирана као на овом сету, имала сам осјећај да ми се пуши из ушију. Није проблем разумјети и научити текст, изазов је у присвајању истог, оприродњавању, мелодији… Морам признати да сам ријетко кад поносна на себе, али у тренутку кад сам савладала дијалог с једном од највећих еуропских глумица, Албом Рохрњацхер, била сам поносна.

Филм ‘Ил Парадисо дел Павоне’ није једина новост у вашем раду. ‘Зора’, други филм из ‘Трилогије сунца’ Далибора Матанића, у којем глумите Ику, у липњу је стигао у хрватска кина. По чему је ‘Зора’ другачија од ‘Звиздана’, а Ика, сиромашна жена из залеђа, Српкиња која живи у мијешаном браку, од пријашњих ликова, Марије, Наташе, Јелене?

‘Зора’ је радикалнија од ‘Звиздана’. Усудила бих се рећи да граничи с експерименталом. Пуно је храбрији, безобразнији и сировији филм. Потиче публику на унутарњи монолог, на поглед у оне најмрачније и најзабаченије кутке унутар свакога од нас. Загледали смо се унутра и поклонили филму нешто од властитих демона. Цијели ауторски тим закорачио је у нешто ново, и Дадо Матановић, и Анкица Јурић Тилић, и Марко Брдар, и ми глумци. То је застрашујуће, а у исто вријеме предивно и ослобађајуће. Искуство снимања ‘Зоре’ је за мене једно од најважнијих искустава у каријери. Могли смо направити зихерашки филм, али нисмо.

Како изгледају пандемијска снимања, што се све у ово корона доба промијенило у начину рада на филмским сетовима?

Завладала је генерална анксиозност и неизвјесност. У Италији смо били тестирани сваки дан, маске смо носили до пред улазак у кадар, потписивали смо уговор да се не виђамо ни с ким осим с екипом филма. То је било прилично строго, али је нажалост то био и једини начин да снимање од два мјесеца преживимо без заразе.

Кад већ спомињемо пандемију, глумили сте и у филму Предрага Личине ‘Посљедњи Србин у Хрватској’, у којем је радња таква да је преко вашег лика, Весне Здовц, пласиран вирус који људе претвара у зомбије. Чуди ли вас да се још није развила нека теорија завјере да је управо екипа иза ‘Посљедњег Србина у Хрватској’ одговорна за појаву коронавируса?

Сигурна сам да има људи у Хрватској који су увјерени да је Пеђа Личина главни и одговорни за пандемију (смијех).

Колико је тешко бити филмска радница, радница у култури? Какви су радни увјети глумица, колико је присутна финанцијска несигурност, могу ли си само ријетки осигурати егзистенцију?

Ако ме питате могу ли си купити стан као умјетница у Хрватској, не, не могу. Зарађујем ли више од своје сестре, дипломиране пијанистице? Да, зарађујем. Живимо у капитализму и не гајим велике наде у боље сутра, веће плаће, сигуран посао и лагодан живот. То је у овом суставу изгубљена битка. Оно што је моја битка, то је тражење једнаке плаће и увјета рада као код мојих мушких колега, да ми се на састанку не нуди 500 еура мање него мојем глумачком партнеру.

Добили сте тијеком година бројне награде за своје глумачке потхвате. Који је модус операнди награда у глумачкој професији, како утјечу на каријеру (младих) глумица и глумаца?

Награде су супер, не заваравајмо се. Али не доносе ни крух на стол, нити плаћају рачуне, а не гарантирају заправо ни нове послове. Поготово међународне награде, које медији у Хрватској заправо врло често и не спомену, евентуално направе цопy пасте ако ја нешто о томе објавим на својим друштвеним мрежама.

Споменули сте већ у неким интервјуима како рекламе и праве промоције за хрватски филм у Хрватској готово да и не постоје, па своје филмове често сами промовирате преко Инстаграма и других друштвених мрежа. Препознаје ли се тај маркетиншки рад и колико и како вам у свакодневици помаже, а колико и како одмаже кориштење и ослањање на друштвене мреже?

Јавност је генерално мање заинтересирана за награду у Цаннесу, него за то коју линију производа користим за лице. Доста мојих међународних награда уопће не би било споменуто да се нисам похвалила на Фацебооку. Утолико, друштвене мреже ми служе као некакав портфолио. Моја генерација срећом има искуство прије Инстаграма и беаутy филтера, и знамо што је реалност, а што није. Бринем се за све дванаестогодишње ђевојчице које на друштвеним мрежама искључиво и стално виде наметнуте стандарде љепоте, мале носове и велика уста, савршена тијела и савршене животе с пуно пуно новца. Чини ми се да је то пут за генерацију овисну о антидепресивима.

Кад сте се већ дотакнули тинејџерског доба, познато је да сте у средњој школи писали за један часопис и вјеровали како бисте могли постати новинарка. Нешто година касније, у ‘Новинама’ сте утјеловили лик младе новинарке Тене Латиновић. Је ли снимање ‘Новина’ утјецало на ваше поимање новинарства, и на који начин ако јест?

Ивица Ђикић отворио ми је један потпуно нови свијет, свијет новинарства, и на томе сам му захвална. Одрасла сам на Ферал Трибунеу, учила читати на насловима тих новина. Отац ми је врло рано усадио љубав према правим новинарима, правом истраживачком новинарству и правим критичарима друштва. Ово данашње цопy пасте новинарство, сензационализам и жутило ме тјерају на повраћање.

Споменули сте оца и његову љубав према новинарству. Из фамилије сте у којој је мајка Гордана професорица талијанског и енглеског, а посљедњих година сте, што смо виђели кроз филмове који вас опетовано воде у Италију, на свој начин удомили талијански језик. Отац Миленко легендарни је голман Ногометног клуба Задар. Јесте ли с годинама удомили ишта од ногомета и његовог ногометног свјетоназора?

Пратим ногомет као свака просјечна особа. Отац ми је усадио љубав према спорту. Иако смо и сестра и ја врло рано напустиле гимнастику и уписале музичку школу, све спортске савјете свог оца могла сам примијенити и на свирање. Најважнија је љубав према ономе што радиш – дисциплина, одговорност, одрицања, труд, тренинзи и љубав, љубав, љубав.

Фото: Матеј Ђокић / стилист: Ивана Павић и Ива Градисер / визажист: Симона Антоновић / фризура: Бранка Трохар

Покренула се лавина

Рођени сте 1990. у Задру и тамо одрастали, што су неке сличне почетне координате које с вама дијелим. Како је било одрастати у Задру, постоје ли неки моменти специфични за задарско окружење и период кад сте рођени, који су вас обиљежили и формирали? Рецимо то овако – од чега задарског бјежите, а чему се враћате?

Задар је врло специфичан град, као уосталом и сваки далматински град. Тешко га је описати и тешко је стрпати у ријечи све оно што за мене представља. Задар је и хрпа клинаца рођених 2000. године који урлају ‘Убиј Србина’, али и град који је изродио предивне умјетнике и умјетнице. Задар је и рива с најљепшим заласком сунца, али су то и усташки графити на школама. Задар је и жена која нам је на снимању филма викала ‘Ајте ћа, мрзи вас цили град’, али то су и Андреј, Ивица и Марио који организирају ‘Кино зону’ и труде се да задарска публика има прилику погледати арт хоусе филмове, филмове који нису блоцкбустери, као и послушати музичаре који нису маинстреам. Комплексно је то питање, а немамо ни времена ни простора да на њега одговоримо овако.

Сада је ваш дом посвуда, доста сте у Загребу, доста у Београду, и дом чине понајвише људи до којих вам је стало, што често и истичете у јавним наступима. Радо спомињете и глумице које су утјецале на вас, које су с вама на снимањима великодушно дијелиле знање и искуство, попут легендарних глумица Бранке Катић и Неде Арнерић. Можете ли нам рећи више о томе, о значају таквог повезивања, чему вас је све то (на)учило?

Научило ме да су највеће глумачке величине најнормалнији, једноставни и природни људи који немају потребу за доказивањем. Дивно је било и с Бранком и с Недом, али и с мојом Марином Редежеповић, Лукрецијом Тудор, Славком Собином… Важнији су ми добра атмосфера, колегијалност и опуштеност, него глумачко искуство мојих колегица и колега.

Проблематизирали сте у више интервјуа како у филмској индустрији често недостаје добрих, комплексних и занимљивих улога за жене, поготово за старије жене. Видите ли икакве помаке око тога посљедњих година?

Па, мијењају се ствари, полако. Имамо дивну Лану Барић која је сама узела ствари у своје руке и написала ‘Терезу’, имамо нови филм Соње Тарокић с Марином Реџеповић у главној улози. Управо снимам филм с Вањом Јуранић у којем је Тина средишњи лик. Како у свијету, тако и код нас, немогуће је игнорирати женски глас. То су све споре промјене и процеси, јер живимо у патријархату одувијек, али се ипак догађају.

Помаке на боље у посљедње вријеме видимо и око проговарања о сексуалном насиљу и узнемиравању, а ту су управо глумице из читаве регије одиграле важну улогу. И сами сте на друштвеним мрежама упозоравали како сада не смијемо обесхрабрити и потиснути жене које су се усудиле проговорити о насиљу које су проживјеле. Осјетите ли промјене на том пољу, чини ли вам се да се временима ушуткавања и покорности напокон назире крај?

Милена Радуловић, Данијела Штајнфелд и Ива Илинчић цуре су које су направиле нешто невјеројатно храбро и значајно. Захваљујући њиховој спремности да проговоре о својим траумама, покренула се лавина коју више ништа не може зауставити. То су направиле иако су биле свјесне ризика свега онога што се догоди након испричане приче, и додатног злостављања од стране јавности и медија. Цуре из Сарајева које су основале Фацебоок групу ‘Нисам тражила’ пружиле су могућност да се свака прича чује. Не само приче из нашег глумачког миљеа, већ свака прича која је морала напокон бити избљувана, дословно. Приче које су биле закључане у ладицама, од страха и неповјерења. Свјесни смо да су друштвене мреже једно, закони и свакодневица ипак нешто друго, и ту су промјене пуно спорије. Али, оно што се покренуло и о чему се напокон почело причати, више се неће зауставити. Срећом, никад нисам била сексуално злостављана, али тједнима након Миленине објаве размишљала сам о свим сексистичким и шовинистичким коментарима и упадицама којима сам била изложена, и ја и све моје колегице, о упадицама које су ми се чиниле нормалнима, природнима, које су ме вријеђале и бољеле, али сам их трпјела јер је ‘то напросто тако’.

Причам себи малој

Познато ми је и из неких других додирних точака да сте респонзивни према свима на Инстаграму и да увијек радо подржавате активистичке иницијативе до којих вам је стало, па сте тако примјерице подржавали Ноћни марш за Осми март који организира феминистички колектив фактив. Колико и зашто вам је битно да као глумица и јавна личност подржавате такве иницијативе?

Подржавам јавно све оно о чему врло страствено и гласно расправљам са својим пријатељима. Чини ми се лицемјерним заговарати један став, а онда ублажавати у интервјуима и на друштвеним мрежама своје ставове. Том логиком могу бити и лутка која нема мозак. Онда кад причам да је свака ђевојчица лијепа и с приштићима, и са зубном протезом, и с десет килограма ‘вишка’, и с тројком из математике, увијек се некако надам да то можда баш она чита и да је то утјеши. Или можда то само причам себи малој, која је мислила да није довољно лијепа, паметна или талентирана.

Глумите у серијама и филмовима који су често веома тешки за пробавити, који нас суочавају са слојевитим чемером свијета, и оног вањскога и онога у нама. На крају свега, што вама даје наду?

Бавим се глумом из врло себичних разлога. Глума ми пружа сцену и слободу да причам приче које желим испричати, да утјеловљујем жене које немају свој глас, жене које боли, које плачу, које су схрване трагедијом, сретне жене, слободне жене, жене које је друштво одбацило, злостављане жене, жене које су успјешне и оне које мисле да нису. Кућанице, докторице, сељанке, професорице, чистачице… Прије пар година снимала сам филм о двојици браће Хазара који бјеже из Афганистана у Италију. Прије пар дана добила сам поруку од дечка из Кабула који ми је написао само: ‘Хвала за филм’. То ми даје наду.

разговарала Ивана Перић
снимио Матеј Докић / Цропиџ