Заборављено лето хазене

HAZENA, ekipa Concordije, 1934.

Почетак је августа 1934. године. Десет  жена  се  по летној жеги у Загребу укрцава у впз и креће на дугачак пут према Лондону. Оне су:  службенице  Аница Оман,  Злата Цувај,  Марица Цимперман,  Зденка Кунштек,  Ива Тонковић,  Нада Бобинскy,  Катја Михочиновић,  ученица гимназије  Мелита Ловренчић, крзнарска радница  Фанчи Берник  и  лаборанткиња у апотеци  Ема Гршети. Уз своје редовне послове,  те  жене деле једну заједничку љубав, а то је љубав према спорту.

Већина их игра за загребачку Конкордију. Спорт којим се баве зове се хазена, а на наше подручје долази из Чешке, заједно са ширењем удружења за вежбање. Игра је то слична рукомету, игра се на отвореном и тих 1930-их једини је популарни женски момчадски спорт на овим просторима. Ондашње новине пишу како хазена  „усавршава красоту и здравље и има све одлике елегантнога фудбал, али му здравствено далеко предњачи употпуњавањем развоја мишичја руку и горњег тела“.

Играчице хазене из Загреба путују у Лондон на Женске спортске игре, светско првенство. У квалификацијској утакмици коју је Југославија играла у јулу те исте године у Загребу,  победиле су Пољакиње и тако се пласирале у Лондон. Играчице узимају годишње одморе како би могле отићи на првенство, на које путују без финансијске подршке Министарства за физички одгој.

По доласку у Лондон, хазенашице Југославије доминирају турниром, а 9.  августа у финалу побеђују Чехословачку. Тренер  Богдан Цувај  није с њима на завршном турниру. На повратку у Краљевину Југославију дочекују их као јунакиње, с прославама у више градова.

Многе од играчица биле су успешне и свестране спорташице и мимо хазене. Марица Цимперман је, осим што је десетак година била једна од најтрофејнијих репрезентативки Југославије у хазени, била и освајачица неколико титула првакиње државе у столном тенису, што самостално, што у паровима. Њеним су голом на првој међународној женској фудбалској утакмици у Загребу фудбалерке Загреба победиле екипу из Брна на Соколском стадиону на Светицама 1938. године, уз подршку хиљаде гледалаца и гледатељки. На тој су истпријској утакмици играле и Фанчи Берник и Аница Оман, њене суиграчице хазенашице.

Берник је такође била веома свестрана, па је уз хазену (и касније фудбал), била и врсна атлетичарка. На првенству у Загребу 1926. године оборила је државни рекорд у бацању кугле, а на крају се испоставило да је куглу бацила 27 центиметара  даље од тадашњег светског рекорда.

Иако су прославиле Краљевину Југославију као играчице хазене, у другој половини 1930-их Југословенски хазена савез не показује интерес за даљњи рад на развоју овог спорта међу женама. У то се доба играчице покушавају даље изборити за могућности тимског играња нове љубави – фудбала. Прве женске фудбалске секције, које прерастају у клубове, основане су 1937. године у Загребу и Борову. Након прве међународне утакмице против екипе из Брна, Загрепчанке су одиграле још неколико утакмица у Вараждину, Бања Луци и Љубљани.

У Загребу је 1938. године основан и Женски лоптачки савез, чија  је скупштина прихватила предлог правила организовања женског фудбала и послала их на усвајање у Министарство за физичко васпитање народа у Београд. Негативно решење из министарства стиже 1939., с образложењем да  „фудбал није за жене“. Тек ће тридесетак година касније, почетком 1970-их, доћи до поновног покушаја женског организованог фудбала на овим просторима.

 

ПИШЕ : Ивана Перић, Нада