Крај 2024. године употпунили смо са првом конференцијом жена на којој су учествовале полазнице прве и друге генерације КАТА, Школе за друштвено политички развој жена. Ово је уједно била прилика за разговор о темама које се тичу друштвених питања и опће егзистенције у мање урбаним срединама те искуствима у свакодневној животној пракси. Модератор трибине Душан Коларић разговарао је са гошћама Мартином Вурдељом, Аном Тишмом, Габријелом Лозано Вранић које су свим присутнима представиле свој животни пут од самих почетака до данас.
Након емотивне и значајне трибине за све нас, полазнице су наставиле сусрет на ушушканом Сљемену где су радо учествовале у радионицама и интерактивним вежбама. Тако су генерацијски упознавајући друге, уживале у прављењу етеричних парфема уз помоћ Власте Кокотовић и њеног бренда Етерични парфем која нам се овом приликом придружила из Београда.
Други дан сусрета, у недељу, провели смо на Мирогоју када је обележена годишњица смрти народне хероине Кате Пејновић по којој је Школа и добила име. Прво Писмо Кати писала је и читала Јелена Мирић, а са историјом великих загребачких породица полазнице је упознао професор Драган Дамјановић. Венац у име Српског демократског форума положиле су Јелена Несторовић и Марина Стојновић.
Захваљујемо се фотографу Ивану Иџојтићу на биљежењу незаборавних тренутака, СПОГ „Кантакузина Катарина Бранковић“ на уступању простора за одржавање конференције, гостима, предавачима, модераторима и свима другима који су помогли да се овај мали хисторијски догађај одвије на најбољи могући начин.
Писмо Кати..
Драга Като, сестро слатка…
Мало сам у гужви претходних дана, знаш ти мене, свуда би да стигнем, а времена никад доста. Па кад на све мислим, морам ваљда нешто и да заборавим. Замисли још да сам се удала ономад кад су ме гурали међ’ сеоске дичаке. Не би мене еманципација видела. Искрено, слабо ти и једем ових дана, ал’ ко је правио револуцију пуна стомака.
Него, увели нам од недавно овај еуро, грдне паре се окрећу моја Като, а народ, никад гладнији. И поштовања, али и основних људских права. Зато ти писмо касни, нијесу маркице тол’ко јефтине.
Ал’ хајд’ то младост не да на мене, а знаш ти те личке крви.. Нијесмо ти ми за бацат’, а богами ударају и ове Далматинке. Шаржера су се ухватиле и ове са Баније, срећа Кордунашице имају неку зауставну ноту у преговорима, иначе Като, падале би кукавице ки ћаће без гаћа.
Опет нам неке короне враћају на пладањ, ратове ти нећу ни спомињати, насиља над женама, деца се убијају по школама, отпадају настрешнице по жељезничким станицама, умиру млади.. Не би ми био довољан ни роман да ти кажем кроз каква стања нам друштво пролази.
Али.. И да макнем све те недаће, мучи мене моја Като једна друштвено-политичка школа. Ти си се у својим турбулентним 30-има упознала са комунистичким идејама, а мене увукли у ове школе. Ти си формирала организацију Антифашистичког фронта жена у Лици, а Српски демократски форум вели -оћемо и ми имати школе за жене. Замисли, зове се по теби. КАТА. Нијесам те стигла ни питати, јел ти то заправо паше, ал’ шташ, ови из СДФ-а се намерачили па то ти је.. Па ‘ајд ти једној Јелени Несторовић из Мале Паукове реци да нешто не може. Ја те храбрости немам..
Е да, ја се опет распричала ки да имам доста хартије.. Него та школа, двије године сам са њима..Једну генерацију сам похађала, другој нешто припомажем око организације, одни’ враг време и пришу. Ту ти 50-так жена нешто расправља, прича, умрежава се, носи неке алтернативне одеће, уникатне ки твој лички биљац… А онда, замисли, дођу кућама међ’ задрте људе и нешто приповиједају. Село мисли да их ми ође заливамо неким бијесним отровом. Једном ми је ћаћа рекао да је та КАТА сигурно нека секта.. Јер сваки пут кад се вратим са викенда који проведем са њима ја почнем приговарати што не ваља у друштву око мене, а богами и код њега..
А знаш ти Като како је то кад жена дигне глас за патријархалним столом. Зато се често и питам, који је тебе враг пек’о да знаш тако лијепо причати? Сви те слушају кад говориш, остављају своје послове, децу гладну држе док Ката држи говор. Је л’ има зато неке школе? Нијесам те никад питала..
Намећу се ту разне муке нас жена, ем не ваља кад си жена, ем не ваља што си са села, ем што си Српкиња, ем што си са брда, ем што немаш ђеце, а тај национализам нам гурају ки папар у нос. У јуну 2024. године Силвана Чеко Јуришић је у Обровцу у сред звиздана рекла „Набијем на курац Хрвате, па набијем на курац Србе, па набијем на курац све ратове и не извињавам се на рјечнику“, ал’ коме ја то смијем рећи осим теби.. Замисли. Ја школована новинарка па псујем ко кочијаш, само ми седло фали. А ономад ти је 2020. године Александар Илинчић из Даља рекао „Наш избор националности није етничко, него етичко питање“. Замисли.
Има ту једна гиздава ђевојка Рашета, Јована се зове, она ти ки Рада Куга која је рођена године кад си ти проглашена за народног хероја – 1968. године.. Њих ти двије сваки дан из Доњег Лапца, Коренице до Срба, а боме и Грачаца уче децу. Српски језик, моја КАТО. У земљи где нам руше табле на ћирилици, забрањују изложбе, замисли, оне пале кола и правац у школе…
Је л има боље одбране него знањем нападати?
Оне ти праве личко прело, зову и остале подружнице, често ови из Далмације се придруже. Па ти тако Васка Радуловић, Милена Шуша, Јовица Крстановић и Милан Ђурђевић упрегну кола и правац међ’ земљаке. Буду ти оне свуда, Рашета често каже „да вози, не зна ђе удара“. Ал’… нијесам ти ја тако мудра, ове ти све цитате Несторовић записује па да ме касније не тужи правној служби СНВ-а, ја ти то одмах сада речем. Дружба је дружба – служба је служба..
Одмор је отпор, а ја сам вала Като мало и огладнила. Воде ме данас у неки ресторан, замисли. Недеља, а ја не кувам, већ ме служе. Па да буде и педаљ крумпјера са купусом, добро је – само нек ме не ушуткавају за столом.
Него, сестро, сад стварно журим… Пиши ми..
Твоја Јела.
Загреб, 10. новембар 2024.
